-Pi­še: dr Ra­do­slav T.STA­NI­ŠIĆ, film­ski i TV re­di­telj

Pre­o­bra­že­nja su vid­na i „Mo­der­na vre­me­na” su vje­ro­vat­no po­sled­nji ve­li­ki film u ko­me se opra­šta­mo od este­ti­ke ni­je­mog (be­zvuč­nog) pe­ri­o­da.
Bi­lo je to na po­čet­ku tri­de­set i še­ste go­di­ne ka­da su mno­gi re­di­te­lji ola­ko pri­hva­ti­li ino­va­ci­je i vje­ro­va­li da je u pro­iz­volj­no­sti­ma slo­bo­da film­skog iz­ra­za. Iz fil­ma u film, po­red svo­jih omi­lje­nih mo­ti­va, Ča­plin vo­di i ne­ke od part­ne­ra i sa­rad­ni­ka. Sva­ki film je za nje­ga pun raz­li­či­tih iz­ra­žaj­nih ne­iz­vje­sno­sti i ni­je pre­sud­no to što je pi­sac sce­na­ri­ja i re­di­telj jer stvar­nost, za ko­ju po­ka­zu­je sve ši­ra in­te­re­so­va­nja, uvi­jek mu se su­prot­sta­vlja svo­jim mno­go­stru­kim pro­ble­mi­ma i fe­no­me­ni­ma. Ako čo­vjek tre­ba da se de­fi­ni­še svo­jim ra­dom i ži­vo­tom — za­što to­li­ko pro­ble­ma i ne­mo­guć­no­sti da ostva­ri svo­je ilu­zi­je? Ne či­ni li ga rad sve vi­še osa­mlje­nim, otu­đe­nim i pod­re­đe­nim me­ha­ni­zmi­ma ko­ji su valj­da iz­mi­šlje­ni upra­vo za­to da bi mu olak­ša­li ži­vot.
Pri­je sni­ma­nja fil­ma „Mo­der­na vre­me­na”, Ča­plin je bo­ra­vio u Evro­pi, upo­znao se sa Ma­hat­mom Gan­di­jem i raz­go­vao, po­le­mi­sao sa njim o ma­ši­na­ma. Ča­plin je re­kao Gan­di­ju: „Ja sam zbu­njen va­šim ga­đe­njem pre­ma ma­ši­na­ma ko­je bi mo­gle oslo­bo­di­ti čo­vje­ka od rop­stva, pod uslo­vom da se ko­ri­sti u do­bre svr­he”. Gan­di je od­go­vo­rio: „Ma­ši­ne na­pra­vi­le In­di­ju za­vi­snu od En­gle­ske i za­to mi mo­ra­mo bi­ti ne­za­vi­sni od ma­ši­na ako mi­sli­mo do­bi­ti na­šu slo­bo­du” Pri­je sa­mog po­čet­ka sni­ma­nja Ča­plin je iz­ja­vio da bi „ma­ši­ne tre­ba­le bi­ti od ko­ri­sti čo­vje­ku, a ne da iza­zi­va­ju tra­ge­di­ju i iz­ba­cu­ju lju­de s po­sla”. Pred­sta­viv­ši te pro­ble­me kroz si­stem ko­me­di­je, Ča­plin ma­log Skit­ni­cu pre­tva­ra u jed­nog od mi­li­o­na rad­ni­ka po fa­bri­ka­ma ši­rom svi­je­ta. U po­čet­ku ga vi­di­mo kao rad­ni­ka ko­ga ner­vi­ra mo­no­ton po­sao na po­kret­noj tra­ci, i či­nje­ni­ca da slu­ži kao za­mor­če za ma­ši­nu ko­ja tre­ba da hra­ni rad­ni­ke dok ra­de. Umje­sto čo­vje­ka ve­li­ča se ma­ši­na i sam pro­ces pro­iz­vod­nje i sve to po­či­nje da go­spo­da­ri čo­vje­ko­vom sud­bi­nom. Mo­že­mo li se to­me od­u­pri­je­ti na ra­zu­man na­čin? U pr­voj sce­ni, iz­me­đu ova­ca ko­je po­slu­šno idu za svo­jim pred­vod­ni­ci­ma i rad­ni­ka ko­ji se sli­va­ju pre­ma svo­jim rad­nim mje­sti­ma, za Ča­pli­na go­to­vo da ne­ma raz­li­ke. Čo­vjek je u tom in­du­strij­skom pro­ce­su po­stao i sam stvar ko­ja se pot­pu­no odva­ja od svo­je pri­ro­de. Da li ti­me naj­bo­lje ob­ja­šnja­va­mo po­ja­vu otu­đe­nja? Ča­plin ni­je htio da se za­du­blju­je mno­go u so­ci­jal­no-eko­nom­ske raz­lo­ge ova­kvog sta­nja, ali je svo­jim ne­po­gr­je­ši­vim in­stink­tom osje­tio da se u ta­kvoj mo­der­ni­za­ci­ji čo­vjek sve ma­nje osje­ća dru­štve­nim bi­ćem i da je sve vi­še za­vi­san od funk­ci­je ko­ju oba­vlja u tom kom­pli­ko­va­nom me­ha­ni­zmu ra­da i eks­plo­a­ta­ci­je.
On je rad­nik na po­kret­noj tra­ci. Nje­gov po­sao je pot­pu­no me­ha­ni­zo­van, od nje­ga se ne tra­ži ni­ka­kva in­te­li­gen­ci­ja i od­lu­či­va­nje već je­di­no da do­volj­no br­zo za­vr­će šra­fo­ve. Pod­vrg­nut je ap­so­lut­noj kon­tro­li me­na­dže­ra ko­ji ga po­sma­tra kao i one ko­ji su tu da vr­še stal­nu pr­o­vje­ru sva­ke ope­ra­ci­je. Gdje se god okre­ne ču­je ri­ječ „tem­po”, „tem­po”, „tem­po” i ni­šta dru­go. To pre­la­zi u ap­surd­nost, za­tim u op­se­si­ju jer od­zva­nja u nje­go­vim uši­ma i kad je u ku­pa­ti­lu ili dok se spre­ma da je­de. U tom pro­sto­ru ne­ma mje­sta za nje­go­vu in­di­vi­du­al­nu re­ak­ci­ju, sve je sra­ču­na­to da se mak­si­mal­no is­ko­ri­sti nje­go­va fi­zič­ka sna­ga i sva­ki tre­nu­tak ras­po­lo­ži­vog vre­me­na. Za­to di­rek­tor fa­bri­ke že­li da na nje­mu is­pro­ba ma­ši­nu za me­ha­nič­ko ru­ča­va­nje. Ona ser­vi­ra sva­kom rad­ni­ku od­re­đe­ni obrok ko­ji ima da pro­gu­ta pod od­re­đe­nim tem­pom. Ka­da je u pi­ta­nju rad­nik Tramap – gre­ška je u pro­gra­mi­ra­nju ma­ši­ne i sve se to iz­vr­ne u pa­ro­di­ju ko­ja po­ten­ci­ra do kraj­no­sti ovu be­smi­sli­cu.
(Na­sta­vi­će se)