-PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Pri­če o na­sil­nom bri­ja­nju bra­da i pri­si­lja­va­nje ru­skog čo­vje­ka da se obla­či u ino­stra­nu odje­ću, a sve je po­če­lo sa Pe­tro­vim po­vrat­kom iz ino­stran­stva, tač­ne su i obi­lu­ju sce­na­ma, za­i­sta bez­o­bra­znim, ko­je uni­ža­va­ju ljud­sko do­sto­jan­stvo. To se de­ša­va­lo na mo­men­te i kao da car ni­je to ra­dio ozbilj­no, već da se ša­lio. U fe­bru­a­ru 1699. go­di­ne na go­zbi kod Le­for­ta, gdje su bi­li pri­sut­ni naj­u­gled­ni­ji lju­di sa dvo­ra, Pe­tar je bio me­đu nji­ma sa ma­ka­za­ma u ru­ka­ma i on im je lič­no stri­gao pra­me­no­ve bra­de i ot­si­je­cao ko­ma­de sa nji­ho­ve odje­će. Si­je­ku­ći im du­gač­ke i ši­ro­ke ru­ka­ve sa ru­skih kaf­ta­na, ko­ji su, stvar­no bi­li ne­pri­la­go­đe­ni za rad, car im je po­dru­glji­vo do­ba­ci­vao: „Oni vam sa­mo sme­ta­ju, uvi­jek mo­že da se de­si ne­što ne­pred­vi­đe­no, mo­žeš sa nji­ma da slo­miš sta­klo ili da ti upad­nu u čor­bu“. Ta­kva za­ba­va je, vje­ro­vat­no, bi­la pot­pu­no be­za­zle­na u tim vre­me­ni­ma.
Još vi­še je sro­za­va­lo Pe­trov ugled nje­go­vo po­dru­gi­va­nje cr­kvi sa svo­jim ne­u­ku­snim i pa­ko­snim ša­la­ma. Uz to, ako i osta­li nje­go­vi po­stup­ci, ko­ji su po­ne­kad bi­li okrut­ni, ni­je­su bi­li oprav­da­ni, on­da bi ov­dje, či­ni mi se, bi­lo be­smi­sle­no tra­ži­ti lo­gi­ku.
Još dok je bio mlad on je za­po­čeo igru i ismi­ja­va­nje „bu­da­la­ste, naj­smje­šni­je i naj­pi­ja­ni­je“ dru­ži­ne, na či­jem če­lu je bio nje­gov pr­vi uči­telj Ni­ki­ta Zo­tov, ko­ji je no­sio zva­nje kne­za-pa­pe i ka­sni­je na­sta­vio da se igra i u zre­lim go­di­na­ma. Knez-pa­pa je pred­vo­dio kon­kla­vu od 12 kar­di­na­la, sta­rih pi­ja­na­ca i ha­la­plji­va­ca, sa ko­ji­ma je bio i ve­li­ki broj ta­kvih istih epi­sko­pa, ar­hi­man­dri­ta i dru­gih sve­šte­ni­ka. Pe­tar je lič­no u toj dru­ži­ni imao čin pro­to­đa­ko­na i lič­no je on sa­či­nio sta­tut i pra­vil­nik za tu dru­ži­nu, u ko­ji­ma je bi­lo sve pred­vi­đe­no do naj­ma­njih de­ta­lja.
Ri­ječ „pa­pa“ je uze­ta iz ter­mi­no­lo­gi­je ka­to­lič­ke cr­kve i uop­šte Pe­tar ni­je imao za cilj da ismi­ja­va ka­to­li­ke, to se on pod­smi­ja­vao cr­kvi uop­šte, me­đi ko­ji­ma i pra­vo­slav­noj cr­kvi. Če­sto se do­ga­đa­lo da sva ta pi­ja­na, la­kr­di­ja­ška dru­ži­na od oko 200 lju­di, pred­vo­đe­na Pe­trom, še­ta ci­je­lu noć po uli­ca­ma Mo­skve uz bu­ku i ve­li­ku ga­la­mu i upa­da­la u tu­đe ku­će pra­vo­sla­va­ca za vri­je­me sve­tog Ve­li­kog po­sta, ko­ji su mo­ra­li da na­hra­ne i na­pi­ju ne­po­zva­nu hu­li­gan­sku ru­lju. Ka­sni­je su to ra­di­li i u Pe­ter­bur­gu.
Ni­ko od isto­ri­ča­ra i ne po­ku­ša­va da na­đe bi­lo ka­kvo pri­bli­žno za­do­vo­lja­va­ju­će po­ja­šnje­nje za to čud­no Pe­tro­vo po­na­ša­nje. Ja­sno je da cr­kva mno­go šta od to­ga što je Pe­tar ra­dio, ni­je do­zvo­lja­va­la, ali mu se ni­kad ni­je ozbilj­no su­prot­sta­vlja­la. Sa­vre­me­ni­ci su ve­o­ma če­sto pre­ko­ri­je­va­li zva­nič­nu cr­kvu baš za ma­lo­du­šnost, a ne zbog to­ga što se pro­ti­vi­la re­for­ma­ma.
Te­ško je ob­ja­sni­ti Pe­tro­vo po­na­ša­nje i nje­go­ve ne­do­stat­ke u vas­pi­ta­nju. Iako je Pe­tar imao ne­ka­kvo re­dov­no vas­pi­ta­nje, on­da je to bi­lo cr­kve­no, on je i u zre­lim go­di­na­ma znao na­pa­met Je­va­đe­lje. Pe­tar ni­je bio ate­i­sta, on je po­vre­me­no išao u cr­kvu, pi­su­stvo­vao slu­žba­ma i mo­lio se, iskre­no mu je bi­lo žao ru­skog sve­šten­stva zbog sla­be pi­sme­no­sti, sma­trao je da se u tom po­gle­du mo­ra mno­go šta una­pri­je­di­ti. Pre­ma to­me, ako je on i mo­gao da ima osje­ćaj ne­ka­kvog ne­ga­tiv­nog od­no­sa pre­ma vjer­skim gle­di­šti­ma i shva­ta­nji­ma, on­da je to mo­glo bi­ti pre­ma bez­bo­žni­ci­ma i sta­ro­vjer­ci­ma, ko­je su po­pu­la­ri­sa­li strel­ci, ali ne ni­ka­ko pre­ma zva­nič­noj ru­skoj cr­kvi.
Ni­je to bi­la ni obič­na ša­la, ko­joj su po­ne­kad bi­li sklo­ni čak i du­bo­ko vje­ru­ju­ći Ru­si. Stran­ci su, na pri­mjer, vi­še pu­ta is­ti­ca­li i ta­da i mno­go ka­sni­je, da su svi Ru­si, bez iz­u­zet­ka, bo­go­bo­ja­žljiv na­rod, ali, ipak, vo­le da se na­ša­le sa svo­jim po­po­vi­ma i sa nji­ho­vom stra­šću pre­ma vi­nu i pre­tje­ra­nom pre­je­da­nju. Mo­žda je bi­lo mo­gu­će da se svi ovi Pe­tro­vi is­pa­di sve­du na za­bo­rav, ali je ne­sre­ća u to­me, što su se te nje­go­ve zlob­ne ša­le za­dr­ža­le de­se­ti­na­ma go­di­na.
Ni­je ubje­dlji­va ni hi­po­te­za ne­kih ino­stra­nih is­tra­ži­va­ča, ko­ji su ka­ri­ka­tu­ral­no pret­po­sta­vlja­li da se u cr­kvi vo­di ne­ka­kva du­hov­na bor­ba sa su­je­vjer­jem, ko­je je svoj vi­jek od­ži­vje­lo. Ču­dan je na­čin bor­be sa su­je­vjer­jem, kad pi­ja­na dru­ži­na na­ru­ču­je se­bi vot­ku u fla­ša­ma na­lik na Je­van­đe­lje. Da ne pri­ča­mo još i o to­me da Pe­tru ni­je­su ja­sna re­li­gi­o­zna gle­di­šta, zar bi on vo­dio ozbilj­ne di­sku­si­je o uza­jam­nim od­no­si­ma svje­tov­ne i cr­kve­ne vla­sti u En­gle­skoj sa epi­sko­pom Bar­ne­tom.
Ima ra­znih le­gen­di o ca­ru, me­đu ko­ji­ma i baj­ko­vi­tih. Po jed­noj od njih, za vri­je­me pu­to­va­nja po ino­stran­stvu, stran­ci su za­ro­bi­li ca­ra, uba­ci­li ga u bu­re i ba­ci­li u mo­re, a umje­sto pra­vo­ga ca­ra su po­tu­ri­li zlo­čin­ca, bez­bo­žni­ka ili an­ti­hri­sta, ko­ji će da upro­pa­sti sve što je ru­sko i uni­šti ci­je­li ru­ski na­rod. Po dru­goj pri­či, car se ne­kim ču­dom, ipak, uspio spa­si­ti iz za­to­če­ni­štva, jer se, to­bo­že, umje­sto nje­ga uvu­kao u bu­re ne­ka­kav hra­bri stre­lac. I pra­vi car će usko­ro da se vra­ti i da za­ve­de red, pro­tje­ra­će stran­ce i sve će da bu­de kao ne­kad i ži­vot će kre­nu­ti pu­tem ko­jim su ži­vje­li nji­ho­vi dje­do­vi.
Čo­vjek je da­vao ot­por sve­mu. Naj­vi­še zbog to­ga što je za nje­ga sko­ro sve bi­lo no­vi­na, što mu je bi­lo čud­no i tu­đe i za­to što ga je to si­lom lo­mi­lo, pre­ko ko­lje­na, ne po­štu­ju­ći ni nje­go­va osje­ća­nja, ni du­šu.
Pe­tar je mo­rao vi­še pu­ta da si­lom gu­ši po­bu­ne u na­ro­du, zbog če­ga je po­vla­čio je­di­ni­ce sa fron­ta za ka­zne­ne ope­ra­ci­je. Jed­na od naj­po­zna­ti­jih po­bu­na bio je usta­nak tih istih stre­la­ca u Astra­ha­nu 1705. go­di­ne. U pi­smu, ko­je su po­sla­li don­skim ko­za­ci­ma i po­zva­li ih u po­moć, strel­ci su na­ve­li raz­lo­ge po­bu­ne, ob­ja­sniv­ši im da ne či­ne to zbog te­ško­ća u slu­žbi ili na­re­đe­nja, ma­da je i to iza­zva­lo do­sta ne­za­do­volj­stva, već, na­rav­no, zbog ne­iz­dr­ži­vog po­ni­ža­va­nja lju­di. Me­đu uvre­da­ma pr­vo su na­ve­li na­sil­no bri­ja­nje bra­da, no­še­nje nje­mač­ke odje­će, bez ko­je se ni­je mo­glo ući u cr­kvu na mo­li­tvu, za­bra­na pu­še­nja itd. Don­ski ko­za­ci ni­je­su po­dr­ža­li Astra­han­ce te go­di­ne, ali kroz dvi­je go­di­ne sa­mi su se po­bu­ni­li, a vla­da je ugu­ši­la i tu po­bu­nu. Po­bu­nu su na­zva­li Bu­la­vin­skom po ime­nu ata­ma­na Kon­dra­ta Bu­la­vi­na.
K R A J