-Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Naš po­zna­ti pu­bli­ci­sta i po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke, Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić, do sa­da je ob­ja­vio oko še­zde­set sa­mo­stal­nih na­slo­va, u ko­ji­ma je opi­sao ži­vot i stva­ra­la­štvo naj­ve­ćih do­ma­ćih i stra­nih na­uč­nih umo­va. Ne­ke od tih knji­ga, sa nje­go­vim uvi­jek lju­ba­znim odo­bre­njem, felj­to­ni­zi­ra­li smo na ovom mje­stu, a Gle­dić je na­ro­či­to po­stao po­znat po edi­ci­ji „Ve­li­ka­ni srp­ske na­u­ke”, ko­ju su u osam knji­ga ob­ja­vi­le ugled­ne iz­da­vač­ke ku­će „Štam­par Ma­ka­ri­je” iz Be­o­gra­da i pod­go­rič­ki „Ok­to­ih”.
U nje­go­vom ra­zno­vr­snom stva­ra­lač­kom in­te­re­so­va­nju, zna­čaj­no mje­sto, pre­po­zna­tlji­vo i od či­ta­la­ca, za­u­zi­ma i oblast astro­no­mi­je, ko­joj je po­sve­tio ve­li­ki broj za­pa­že­nih ra­do­va. Me­đu nji­ma je Gle­di­ćev rad „Zvje­zda­na ja­ta i ga­lak­si­je”, či­ji se ru­ko­pis tre­nut­no na­la­zi u pri­pre­mi za štam­pu, a iz ko­jeg ov­dje do­no­si­mo je­dan nje­gov od­lo­mak.
Gle­dić je bio, pod­sje­ti­mo, pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke i dru­gih pred­me­ta u ce­tinj­skoj gim­na­zi­ji i ta­mo­šnjoj teh­nič­koj ško­li. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, kao i Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
U va­si­o­ni su zvi­je­zde naj­broj­ni­ja i naj­zna­čaj­ni­ja ne­be­ska ti­je­la. One su usi­ja­ni ga­so­vi­ti objek­ti slič­ni Sun­cu. Iako se go­lim okom mo­že vi­dje­ti na či­ta­voj ne­be­skoj sfe­ri sa­mo ne­ko­li­ko hi­lja­da zvi­je­zda, one su u stvar­no­sti to­li­ko broj­ne da je za nji­ho­vo pri­ka­zi­va­nje neo­p­hod­no upo­tre­blja­va­ti ogrom­ne bro­je­ve ko­ji se iz­ra­ža­va­ju de­kad­nim je­di­ni­ca­ma sa ve­li­kim bro­jem ci­fa­ra. Sun­ce je Ze­mlji naj­bli­ža zvi­je­zda ko­ja se na­la­zi na uda­lje­no­sti od oko 150 mi­li­o­na ki­lo­me­ta­ra ili 8,3 svje­tlo­snih mi­nu­ta. Ova raz­da­lji­na (Ze­mlja–Sun­ce) ko­ri­sti se za mje­re­nje ma­njih ko­smič­kih raz­da­lji­na i na­zi­va se astro­nom­ska je­di­ni­ca (a.j.) Od­mah po­sli­je Sun­ca, Ze­mlji je naj­bli­ža zvi­je­zda Prok­si­ma Ken­ta­u­ra C ko­ja je uda­lje­na oko 4,3 svje­tlo­sne go­di­ne (s.g.).
Za mje­re­nje uda­lje­no­sti zvi­je­zda astro­nom­ska je­di­ni­ca je isu­vi­še ma­la ve­li­či­na, pa se upo­tre­blja­va­ju mno­go ve­će i pri­mje­re­ni­je je­di­ni­ce: svje­tlo­sna go­di­na i par­sek Svje­tlo­sna go­di­na je put ko­ji pre­đe svje­tlost za go­di­nu da­na kre­ću­ći se br­zi­nom od bli­zu 300.000 ki­lo­me­ta­ra u se­kun­di i iz­no­si oko 9,5 bi­li­o­na (hi­lja­da mi­li­jar­di) ki­lo­me­ta­ra. Par­sek je ter­min ko­ji je u stva­ri skra­će­ni­ca ri­je­či „pa­ra­lak­sa” i „se­kun­da” i pred­sta­vlja od­sto­ja­nje ko­je od­go­va­ra go­di­šnjoj pa­ra­lak­si jed­nog luč­nog se­kun­da. Dru­gim ri­je­či­ma, par­sek je raz­da­lji­na sa ko­je se ve­li­ka po­lu­o­sa Ze­mlji­ne go­di­šnje pu­ta­nje vi­di pod uglom od jed­ne luč­ne se­kun­de. Iz­no­si 3,26 svje­tlo­snih go­di­na, ili 206.265 astro­nom­skih je­di­ni­ca. Ki­lo­par­sek (kpc) je 1.000 par­se­ka, a me­ga­par­sek (mpc) – mi­li­on par­se­ka. Iz­ra­ža­va­nje uda­lje­no­sti ne­be­skih obje­ka­ta du­bo­kog sve­mi­ra po­mo­ću ki­lo­me­ta­ra ili astro­nom­skih je­di­ni­ca da­va­lo bi ni­zo­ve od de­se­ti­ne ci­fa­ra!
Zvi­je­zde ni­je­su na­su­mi­ce i ha­o­tič­no raz­ba­ca­ne po noć­nom ne­bu. Na­pro­tiv, iz­gle­da­ju kao da su gru­pi­sa­ne u po­je­di­ne ja­sno uoč­lji­ve i pre­po­zna­tlji­ve li­ko­ve, ko­ji se vre­me­nom ne mi­je­nja­ju. Iako se či­ta­vo ne­bo, kao cje­li­na, ne­pre­kid­no rav­no­mjer­no okre­će jed­nom u to­ku 24 sa­ta (što je, za­pra­vo, od­raz stvar­nog Ze­mlji­nog obr­ta­nja oko ose), me­đu­so­ban ras­po­red zvi­je­zda osta­je u ve­o­ma du­gim vre­men­skim in­ter­va­li­ma pot­pu­no ne­pro­mi­je­njen. To je i bio gla­vi raz­log što su zvi­je­zde još od naj­sta­ri­jih vre­me­na na­zi­va­ne „sta­ja­či­ce” ili „ne­kret­ni­ce”. Za­pra­vo, i ovi objek­ti se kre­ću ve­li­kim br­zi­na­ma, ko­je do­sti­žu i do ne­ko­li­ko de­se­ti­na ili sto­ti­na ki­lo­me­ta­ra u se­kun­di, ali zbog nji­ho­ve ogrom­ne uda­lje­no­sti, ova kre­ta­nja se na ne­bu mo­gu uoči­ti tek na­kon vi­še hi­lja­da go­di­na. Ovo va­ži za po­sma­tra­nja go­lim okom, dok se po­mo­ću ve­li­kih i pre­ci­znih astro­nom­skih in­stru­me­na­ta te pro­mje­ne mo­gu ne sa­mo ja­sno pra­ti­ti, ne­go i ve­o­ma tač­no mje­ri­ti.
Ka­rak­te­ri­stič­ne gru­pe zvi­je­zda, ko­je se mo­gu uvi­jek vi­dje­ti kao jed­na ne­pro­mi­je­nje­na cje­li­na, bi­le su go­to­vo u istom ob­li­ku po­zna­te i sta­rim po­sma­tra­či­ma ne­ba. Te ka­rak­te­ri­stič­ne gru­pe, ko­je iz­gle­da­ju po­put ilu­stro­va­ne knji­ge ne­be­skog svo­da, do­bi­la su na­ziv sa­zvje­žđa ili kon­ste­la­ci­je. Sta­ri kul­tur­ni na­ro­di su u tim sli­ka­ma vi­dje­li in­kar­na­ci­ju bo­žan­skog svi­je­ta što je uslo­vi­lo i ime­na ko­ja su tim „sli­ka­ma” da­va­na. Sta­ri Gr­ci su iz­gled sa­zvje­žđa po­ve­za­li sa svo­jim mi­to­vi­ma i le­gen­da­ma, ali i sa ne­kim dru­gim za nji­hov ži­vot va­žnim po­ja­va­ma, ži­vo­ti­nja­ma ili stva­ri­ma. Grč­ki na­zi­vi za sa­zvje­žđa su osta­la sa­ču­va­na, ali se vre­me­nom mi­je­nja­la ve­li­či­na ne­ba ko­ju je sva­ko od njih za­u­zi­ma­lo. I da­nas se na ne­bu na­la­ze Ve­li­ki i Ma­li me­dvjed (u na­šem na­ro­du po­zna­ti i pod ime­ni­ma Ve­li­ka i Ma­la ko­la), Ka­si­o­pe­ja, Ce­fej, Pe­gaz, Per­sej, Ovan, Orao, Bli­zan­ci, Ori­on i dr. To su na­zi­vi ko­ji su osta­li sa­ču­va­ni i u sa­vre­me­noj na­u­ci kao do­kaz zna­ča­ja ko­ji su sta­ri Gr­ci ima­li u raz­vo­ju na­u­ke, kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je.
(Na­sta­vi­će se)