-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Već 3. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne ja­ča gru­pa po­bu­nje­ni­ka op­ko­lja­va i Nik­šić. Iako ma­lo­broj­ne u tom tre­nut­ku, pri­sta­li­ce bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja pri­pre­mi­le su se na oru­ža­nu od­bra­nu. Ni­je pri­hva­ćen ul­ti­ma­tum po­bu­nje­ni­ka ko­ji 5. ja­nu­a­ra po­ku­ša­va­ju da si­lom uđu u grad, ali pred ve­če su do Nik­ši­ća sti­gle pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja iz Gra­ho­va, Bje­lo­pa­vli­ća i Drob­nja­ka, pa su se po­bu­nje­ni­ci raz­i­šli ku­ća­ma. Ina­če, u Nik­šić je pri­li­kom oslo­ba­đa­nja gra­da u no­vem­bru ušla jed­na ne­pot­pu­na če­ta, a u vri­je­me po­bu­ne „bi­lo je sve­ga 17 voj­ni­ka ko­ji su pot­pu­no osta­li po stra­ni” ka­da je ot­po­če­la bor­ba, ka­že dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić. Za okru­žnog na­čel­ni­ka u Nik­ši­ću bio je ime­no­van „ne­ki Be­o­gra­đa­nin, ko­ji se ni­je naj­bo­lje sna­la­zio”.
Pro­tiv po­bu­nje­ni­ka iza­bran je Od­bor za od­bra­nu Nik­ši­ća, sa pred­sjed­ni­kom dr Ni­ko­lom Mar­ti­no­vi­ćem, se­kre­ta­rom Ni­ko­lom Ka­va­jom i ko­man­di­rom Nik­šić­ke gar­de, po­ruč­ni­kom Ste­va­nom Zvi­ce­rom (pri­sta­li­ce bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja se­be su na­zi­va­le omla­di­nom, Na­rod­nom gar­dom ili Uje­di­ni­te­lji­ma, sa­mo­or­ga­ni­zo­va­li su se, a bi­li su ma­nje-vi­še i pri­je na­o­ru­ža­ni. Oni su bi­li ne­ka vr­sta Na­rod­ne gar­de i pa­ra­voj­na for­ma­ci­ja, ko­ja je i slo­mi­la ot­por po­bu­nje­ni­ka – prim. V.I.).
Bra­ni­te­lji su raz­bi­li op­sa­du Nik­ši­ća, a ne­ke od vo­đa po­hap­si­li, me­đu ko­ji­ma i kra­lje­ve ro­đa­ke Bo­ža, Đu­ra i Mir­ka Pe­tro­vi­ća. Ne­ki su uspje­li da po­bjeg­nu u Ita­li­ju, kao Đu­ro Jo­va­no­vić, ko­man­dir, a u od­met­ni­ke su oti­šli Mi­sja Ni­ko­lić, na­rod­ni po­sla­nik, Ra­do­ji­ca Nik­če­vić i ka­lu­đer Ja­nju­še­vić.
Ne­ko­li­ko sto­ti­na po­bu­nje­ni­ka, sa bri­ga­di­rom Mi­lu­ti­nom Vu­či­ni­ćem na če­lu, oku­pi­li su se oko Pod­go­ri­ce i Spu­ža. Uje­di­ni­te­lji iz oko­li­ne pri­mo­ra­li su ih, bez ijed­nog is­pa­lje­nog met­ka, na pre­da­ju, raz­o­ru­ža­li ih, a po­je­di­ne vo­đe po­hap­si­li.
Po do­la­sku sa Ce­ti­nja u Crm­ni­cu, Jo­van Pla­me­nac je or­ga­ni­zo­vao oko 400 lju­di, s na­mje­rom da na­pad­ne Vir­pa­zar, ko­ji je bra­ni­lo sve­ga 25 re­gu­lar­nih voj­ni­ka. Me­đu­tim, ener­gič­nom ak­ci­jom ko­man­dan­ta mje­sta, re­ze­rv­nog po­ruč­ni­ka Ja­go­ša Dra­ško­vi­ća i uje­di­ni­te­lja iz Crm­ni­ce, njih oko 350 spri­je­či­lo je Pla­men­ca u toj na­mje­ri. On se sa ne­kih se­dam­de­se­tak lju­di po­vu­kao pod okri­ljem ita­li­jan­ske voj­ske, 5. ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne. Osta­li po­bu­nje­ni­ci su se vra­ti­li svo­jim ku­ća­ma. Ta­ko je u Crm­ni­ci bez ijed­nog opa­lje­nog met­ka osu­je­ćen po­ku­šaj pre­u­zi­ma­nja vla­sti od stra­ne pro­tiv­ni­ka uje­di­nje­nja.
U pla­nu po­bu­nje­ni­ka Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća je pred­sta­vlja­la va­žno stra­te­gij­sko mje­sto jer se na­la­zi na pu­tu Ce­ti­nje–Pod­go­ri­ca, a pre­ma nji­ho­voj za­mi­sli pr­vo je i tre­ba­lo za­u­ze­ti ovu va­ro­ši­cu, a za­tim Ce­ti­nje. Po­bu­nje­nič­ke sna­ge su 3. ja­nu­a­ra, sa ko­man­di­rom Đu­rom Šo­ćem na če­lu, op­ko­li­le ovu va­ro­ši­cu. Ma­lo­broj­ni­je sna­ge od­bra­ne Ri­je­ke, od­luč­nom ak­ci­jom bri­ga­di­ra Ni­ka Pe­ja­no­vi­ća, upo­zo­ri­le su ih da bez kr­vi ne­će do­pu­sti­ti da uđu u va­ro­ši­cu: „Ku­ne­mo vam se kr­vlju za­jed­nič­ki pro­li­ve­nom da će­mo se do jed­no­ga po­kla­ti”.
Za­hva­lju­ju­ći ovoj od­luč­no­sti bra­ni­la­ca Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća i po­mo­ći ko­ja je u me­đu­vre­me­nu sti­gla iz Pod­go­ri­ce, po­bu­nje­ni­ci su i od­u­sta­li od na­pa­da, je­dan dio se vra­tio ku­ći, a je­dan kre­nuo da se pri­klju­či po­bu­nje­ni­ci­ma za na­pad na Ce­ti­nje.
(Na­sta­vi­će se)