-PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Tih da­na naj­ve­ći udar po­bu­nje­ni­ka oče­ki­vao se na Ce­ti­nju. Iz tih raz­lo­ga, is­tak­nu­ti opo­zi­ci­o­nar re­ži­mu kra­lja Ni­ko­le i uje­di­ni­telj To­dor Bo­žo­vić vra­tio se iz ino­stran­stva. Pre­ko Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, Bo­žo­vić je sa di­je­lom uje­di­ni­telj­skih sna­ga kre­nuo na Ce­ti­nje.
Naj­broj­ni­ji i naj­že­šći po­bu­nje­ni­ci su bi­li skon­cen­tri­sa­ni oko Ce­ti­nja, pod ru­ko­vod­stvom od­bo­ra za ko­ji se, po ne­kim ak­ti­ma, pot­pi­si­vao ka­pe­tan Kr­sto Po­po­vić. Me­đu­tim, uje­di­ni­telj­skim sna­ga­ma pri­sti­gla je mu­ni­ci­ja iz Tiv­ta, kao i broj­ni uje­di­ni­te­lji iz Pod­go­ri­ce. Za ko­man­di­ra uje­di­ni­telj­skih sna­ga za od­bra­nu Ce­ti­nja ime­no­van je ma­jor Bo­žo No­va­ko­vić, ro­dom iz Pi­pe­ra, ofi­cir ško­lo­van u ru­skom voj­nom uči­li­štu, a u bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Pr­vom svjet­skom ra­tu bio je u šta­bu di­vi­zi­ja­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća. Po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je Cr­ne Go­re, od­stu­pio je i pri­klju­čio se srp­skoj voj­sci.
Ko­man­dant Ja­dran­skih tru­pa Dra­gu­tin Mi­lu­ti­no­vić shva­tio je dra­ma­tič­nost si­tu­a­ci­je tek 5. ja­nu­a­ra, ka­da je Iz­vr­šni od­bor Pod­go­rič­ke skup­šti­ne do­bio ul­ti­ma­tum od po­bu­nje­ni­ka da se nje­ne od­lu­ke po­ni­šte.
Po­bu­nje­ni­ci su sju­tra­dan, 6. ja­nu­a­ra, na Bad­nji dan, po­ku­ša­li da uđu u Ce­ti­nje, pa je do­šlo do že­sto­ke bor­be, ko­ja se vo­di­la či­ta­vog da­na. Uje­di­ni­te­lji­ma je to­kom no­ći sti­gao u po­moć Ni­ko Pe­ja­no­vić sa jed­nom ja­kom če­tom, na Bel­ve­de­ru na­pao po­bu­nje­ni­ke i pri­mo­rao ih na po­vla­če­nje.
Od­bi­ja­nje po­bu­nje­ni­ka od gra­da tra­ja­lo je do 12. ja­nu­a­ra, ka­da se nji­ho­va po­sled­nja če­ta pre­da­la na Bu­ko­vi­ci na za­htjev fran­cu­skog ge­ne­ra­la Ve­ne­la i raz­i­šla se ku­ća­ma. Ne­ke gru­pe po­bu­nje­ni­ka po­vu­kle su se u Đe­no­vi­će, gdje su i raz­o­ru­ža­ne, a ne­ke su osta­le u ovom mje­stu još ne­ko­li­ko da­na, a on­da se raz­i­šle „kud ko­ji“ – ne­ki u Ita­li­ju, ne­ki u od­met­ni­ke, a ne­ki su se vra­ti­li svo­jim ku­ća­ma u Cr­noj Go­ri.
U bor­bi oko Ce­ti­nja po­gi­nu­lo je 16 do­bro­vo­lja­ca, 56 je ra­nje­no, kao i če­ti­ri voj­ni­ka Dru­gog ju­go­slo­ven­skog pu­ka i tri ci­vi­la. O že­sto­kom okr­ša­ju oko Ce­ti­nja svje­do­či i iz­vje­štaj ko­man­dan­ta Mi­lu­ti­no­vi­ća: „I s jed­ne i s dru­ge stra­ne bor­ba je bi­la ogor­če­na i žuč­na. Me­đu iz­gi­nu­lim i ra­nje­nim ve­ći je broj omla­di­na­ca, ko­ji su, pro­sto što se ka­že, le­te­li u bor­bu, ne vo­de­ći ra­ču­na o svo­joj lič­no­sti i za­klo­nu. U bor­bu i na ju­riš išlo se sa pe­smom, što se mo­glo vi­de­ti i ču­ti s me­sta gde je bio štab Ja­dran­skih tru­pa. S ove stra­ne svi su vr­ši­li svo­ju du­žnost bes­pre­kor­no. Omla­din­ci sa Ce­ti­nja i iz Pod­go­ri­ce od­ne­li su re­kord u po­žr­tvo­va­nju i ju­na­štvu. Da ovo ni­je je­dan ža­lo­sni do­ga­đaj ko­ji se de­sio, ja bih tre­bao sve ofi­ci­re, ka­ko na­še ta­ko i cr­no­gor­ske ko­ji su uče­stvo­va­li u ovim do­ga­đa­ji­ma, da pred­lo­žim za naj­ve­ća od­li­ko­va­nja.“
Ko­li­ki su bi­li gu­bi­ci po­bu­nje­ni­ka ni­je ko­nač­no utvr­đe­no, ka­že dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić, na­vo­de­ći iz­ja­vu jed­nog od po­bu­nje­ni­ka Si­ma Živ­ko­vi­ća: „Ka­ko je ko pao, ra­njen ili mr­tav, nje­ga su iz­no­si­li iz bor­be i od­no­si­li ku­ći. Bro­ja­li žr­tve i ra­nje­ne ni­smo, ali znam da je iz­gi­nu­lo mno­go. Me­đu mr­tvi­ma sa­mo je mo­jih po­zna­ni­ka pet­na­e­stak. Sva­ko je svo­je sa­hra­nji­vao, a ka­sni­je ni­ko­me ni­je ni pa­lo na pa­met da bro­ji žr­tve.”
Po­zi­va­ju­ći se na ne­ka do­ku­men­ta, Ra­ko­če­vić ka­že da su se po­bu­nje­ni­ci od­lu­či­li za na­pad na Ce­ti­nje to­ga Bad­njeg da­na vo­đe­ni tra­di­ci­jom. Pre­ma dru­gim do­ku­men­ti­ma, to je bi­la slu­čaj­nost jer se če­ti­ri da­na če­kao na­log Jo­va­na Pla­men­ca, ko­ji je taj­no na­pu­stio Ce­ti­nje. Po­što od nje­ga ni­je bi­lo ni gla­sa, vo­de­ći lju­di u po­bu­nje­nič­kim re­do­vi­ma od­lu­či­li su da to­ga da­na bu­de iz­ve­den na­pad. Go­vo­ri­lo se da su po­bu­nje­ni­ci pred na­pad za ko­man­dan­ta iza­bra­li ma­jo­ra Bla­ža Vr­bi­cu, ko­ji je kao in­ter­ni­rac u lo­go­ru čvr­sto dr­žao stra­nu kra­lju Ni­ko­li. Me­đu­tim, on je to od­bio, a na­kon ugu­še­nja po­bu­ne stao je na stra­nu uje­di­ni­te­lja. (U lo­go­ri­ma in­ter­ni­ra­ni ofi­ci­ri i voj­ni­ci di­je­li­li su se ta­ko­đe na pri­sta­li­ce bez­u­slov­nog uje­di­nje­nja i po­dr­ža­va­o­ce di­na­sti­je Pe­tro­vi­ća. Ka­sni­je je Bla­žo Vr­bi­ca po­stao ge­ne­ral u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji i zet Jan­ka Vu­ko­ti­ća. Va­si­li­ja Jan­ko­va Vu­ko­tić bi­la mu je su­pru­ga - primj. V. I.).
Na­sta­vi­će se