-Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Za de­talj­ni­je i sve­stra­ni­je iz­u­ča­va­nje zvi­je­zda i nji­ho­vih sku­po­va ve­o­ma zna­čaj­nu ulo­gu su od­i­gra­li ka­ta­lo­zi. Od mno­go­broj­nih ta­kvih po­pi­sa po­seb­ni zna­čaj ima­ju i da­nas Me­si­je­ov i Dra­je­rov. Po­sma­tra­nje i ka­ta­lo­gi­zo­va­nje ma­gli­ča­stih obje­ka­ta bi­lo je ve­o­ma ak­tu­el­no u dru­goj po­lo­vi­ni 18. sto­lje­ća, i to pr­ven­stve­no za­to da bi se de­talj­ni­je pro­u­ča­va­le ko­me­te ko­je se na ne­bu mo­gu za­pa­zi­ti kao ma­le i tam­ne mr­lje, da­kle kao ma­gli­ča­sti objek­ti. U tom po­gle­du po­seb­nu za­slu­gu ima fran­cu­ski astro­nom Šarl Me­si­je (1730–1817) ko­ji je na­či­nio pr­ve ka­ta­lo­ge ova­kve vr­ste. On je de­ce­ni­ja­ma po­sma­trao ma­gli­ča­ste objek­te i ka­ta­lo­gi­zo­vao ih, pri če­mu je svo­je pre­gle­de stal­no upot­pu­nja­vao. Ov­dje po­seb­no tre­ba na­po­me­nu­ti da se nje­gov po­pis i da­nas ko­ri­sti kao po­la­zna osno­va za upo­zna­va­nje sa naj­va­žni­jim ta­kvim ne­be­skim objek­ti­ma, a sa­dr­ži tač­no 103 po­je­di­nač­ne ,,ma­gli­ne“. Ina­če, nje­gov pr­vi ka­ta­log je iza­šao iz štam­pe 1771. go­di­ne. Ovaj vr­sni po­sma­trač je, po­red osta­log, pr­vi uočio raz­li­ku iz­me­đu po­je­di­nih ma­gli­ča­stih obje­ka­ta (za ko­je je nje­gov pret­hod­nik na tom po­lju Pto­lo­mej na­pi­sao da pred­sta­vlja­ju ma­gli­ča­ste zvi­je­zde).
To­kom 19. vi­je­ka ko­ri­šće­nje ka­ta­lo­ga po­sta­lo je osno­va u na­uč­nom is­tra­ži­vač­kom ra­du. Ka­ta­lo­zi su se sve vi­še pro­ši­ri­va­li i po­bolj­ša­va­li ta­ko da su sa­dr­ža­va­li ogro­man broj zvi­je­zda i dru­gih ne­be­skih obje­ka­ta. Ka­ta­lo­zi su, s dru­ge stra­ne, do­pri­ni­je­li i po­pu­la­ri­za­ci­ji astro­no­mi­je, jer su omo­gu­ći­li i ama­te­ri­ma da se ozbilj­ni­je i de­talj­ni­je ba­ve ovom na­u­kom, po­seb­no na po­sma­trač­kom pla­nu. Džon Her­šel (1792–1871), ina­če sin slav­nog Vi­li­je­ma Her­še­la, is­ta­kao se kao ve­o­ma agil­ni is­tra­ži­vač ju­žne ne­be­ske sfe­re. Dan­ski astro­nom Jo­han Emil Dra­jer (1853–1926) od 1887. do 1894. go­di­ne sa­sta­vio je naj­pot­pu­ni­ji i naj­cje­lo­vi­ti­ji no­vi ka­ta­log sa oko 10.000 ko­smič­kih obje­ka­ta, ma­gli­na i zvje­zda­nih si­ste­ma, ko­ji no­si na­slov New Ge­ne­ral Ca­ta­lo­gue of Ne­bu­lae and Clu­sters. Objek­ti pri­ka­za­ni po Me­si­je­o­vom ka­ta­lo­gu no­se ozna­ku M, a oni po Dra­je­ro­vom No­vom ka­ta­lo­gu NGC.
Na ne­bu se u ve­drih i tam­nih ve­če­ri, bez mje­se­či­ne i da­le­ko van vje­štač­ke svje­tlo­sti, mo­že vi­dje­ti is­kr­za­ni bje­li­ča­sti po­jas raz­li­či­te ši­ri­ne. On se pro­sti­re pre­ko či­ta­vog ne­ba, od ho­ri­zon­ta do ho­ri­zon­ta. Ovaj neo­bič­ni svje­tlu­ca­vi ne­be­ski luk iza­zi­vao je pa­žnju drev­nih po­sma­tra­ča, a sta­ri Gr­ci su mu da­li ime Ga­lak­si­ja, što pre­ve­de­no zna­či Mli­ječ­ni put. U na­šem na­ro­du ima i na­ziv Ku­mo­va sla­ma. Pre­ma le­gen­di, to je za­pra­vo pro­su­to maj­čin­sko mli­je­ko naj­moć­ni­je grč­ke bo­gi­nje He­re, su­pru­ge vr­hov­nog olim­pij­skog bo­ga Zev­sa, ko­ja je ot­kri­la je­dan lu­ka­vi po­ku­šaj svo­ga mu­ža. On je, na­i­me, htio jed­nog svog van­brač­nog si­na, do­bi­je­nog pre­lju­bom (što je on po­kat­kad ra­dio mi­je­nja­ju­ći svoj pra­vi bo­žan­ski lik u dru­ge ob­li­ke) sa smrt­nom že­nom da uči­ni be­smrt­nim bi­ćem, ina­če, pri­vi­le­gi­jom ko­ja je pri­pa­da­la sa­mo bo­go­vi­ma. Ka­da je He­ra htje­la da po­do­ji (po­tu­re­no) di­je­te, in­stink­tiv­no je osje­ti­la pre­va­ru pa je na­glo po­vu­kla doj­ku iz dje­te­to­vih usta ta­ko da se mli­je­ko pro­su­lo po ne­bu iz če­ga je na­sta­la Ga­lak­si­ja ko­ja je osta­la kao vje­či­ti spo­men na taj mit­ski do­ga­đaj.
Cen­tral­no ti­je­lo na­šeg pla­ne­tar­nog si­ste­ma – Sun­ce – sa­mo je jed­na od ogrom­nog bro­ja od pre­ko 200 mi­li­jar­di zvi­je­zda ko­je obra­zu­ju po­seb­nu ko­smič­ku tvo­re­vi­nu ili, ka­ko se to sli­ko­vi­to ka­že, dži­nov­sko ko­smič­ko ostr­vo. Ka­da se upo­re­di sa dru­gim zvi­je­zda­ma, na­še Sun­ce pred­sta­vlja sa­mo jed­nu od obič­nih, pro­sječ­nih zvi­je­zda ko­jih sa­mo u na­šem da­ljem su­sjed­stvu ima na mi­li­o­ne i mi­li­jar­de. Za raz­li­ku od na­rod­nog vje­ro­va­nja, pre­to­če­nog u le­gen­dar­nu pri­ču o po­ri­je­klu Ga­lak­si­je od He­ri­nog mli­je­ka, an­tič­ki astro­nom Kla­u­di­je Pto­lo­mej (85–160), da­je upe­ča­tlji­vi opis Mli­ječ­nog pu­ta na slje­de­ći na­čin: ,,Mli­ječ­ni put ni­je krug, ne­go po­jas bi­jel kao mli­je­ko, oda­kle mu i po­ti­če ime. Ali taj po­jas ni­je pra­vi­lan, već se mi­je­nja i po ši­ri­ni i po bo­ji. Na ne­kim se mje­sti­ma čak di­je­li u dvi­je gra­ne, što sva­ko mo­že sa ma­lo pa­žnje za­pa­zi­ti.” Ina­če, po­red Gr­ka, i svi osta­li sta­ri na­ro­di su ima­li svo­je le­gen­de o to­me šta pred­sta­vlja i ka­ko je na­stao ovaj neo­bič­ni svje­tlu­ca­vi po­jas ne­be­ske sfe­re.
Pra­va pri­ro­da Mli­ječ­nog pu­ta po­če­la je da se raz­ja­šnja­va od vre­me­na Ga­li­le­ja, ko­ji je pr­vi svo­jim dur­bi­nom vi­dio da se bi­je­la is­kr­za­na po­za­di­na „ras­tu­ra” u bez­broj ma­ju­šnih zvi­je­zda. Čak je i na tam­nim mje­sti­ma, na ko­ji­ma se go­lim okom ne vi­di ni­jed­na zvi­je­zda, one mo­gu za­pa­zi­ti u ve­li­kom bro­ju. Na­uč­ni­ku je bi­lo ja­sno da se ra­di­lo o ,,bez­broj­noj ma­si” zvi­je­zda ko­je sa­či­nja­va­ju Mli­ječ­ni put. Sa usa­vr­ša­va­njem op­tič­kih in­stru­me­na­ta sve bo­lje i po­u­zda­ni­je se sa­ku­plja­lo zna­nje o Mli­ječ­nom pu­tu i nje­go­vom sa­sta­vu. Po­seb­no ga je de­talj­no po­sma­trao zna­me­ni­ti en­gle­ski astro­nom ama­ter Vi­li­jem Her­šel (1738–1822), po­znat kao ot­kri­vač sed­me pla­ne­te Ura­na 1781. go­di­ne.

(NA­STA­VI­ĆE SE)