- Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

En­gle­ski astro­nom Vi­li­jem Her­šel sa­mo­stal­no je na­pra­vio dži­nov­ski te­le­skop po­mo­ću ko­ga je na­či­nio ve­li­ki broj fun­da­men­tal­nih ot­kri­ća ta­ko da se sma­tra osni­va­čem zvje­zda­ne astro­no­mi­je. Bio je uvje­ren da je Ga­lak­si­ja jed­no ogrom­no ko­smič­ko ostr­vo u či­jem sre­di­štu se na­la­zi Sun­ce. Da­lja is­pi­ti­va­nja, po­mo­ću sve ja­čih i pre­ci­zni­jih astro­nom­skih in­stru­me­na­ta, to­kom 20. vi­je­ka, po­ste­pe­no su ot­kri­va­la pra­vu pri­ro­du Ga­lak­si­je (ko­ja se pi­še sa ve­li­kim po­čet­nim slo­vom „G” da bi se raz­li­ko­va­la od dru­gih slič­nih obje­ka­ta).
Po­čet­kom 20. vi­je­ka astro­nom Har­lou Še­pli (1885–1972) u SAD je iz­vr­šio pr­va mje­re­nja ve­li­či­ne Mli­ječ­nog pu­ta. Utvr­dio je da se ra­di o ogrom­nom si­ste­mu, pri če­mu je na­še Sun­ce od cen­tra Ga­lak­si­je uda­lje­no oko 32.000 svje­tlo­snih go­di­na. Dva­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka ame­rič­ki astro­nom Edvin Habl (1889–1953) je utvr­dio da je Ma­gli­na An­dro­me­de u stva­ri ve­li­ki ga­lak­tič­ki si­stem ko­ji je uda­njen oko 750.000 svje­tlo­snih go­di­na od Sun­ca (da­nas je po­zna­to da je ta uda­lje­nost oko 2,3 mi­li­o­na svje­tlo­snih go­di­na). Habl je, ta­ko­đe, od­re­dio ra­sto­ja­nje još ne­kih ga­lak­si­ja i utvr­dio nji­hov iz­gled, kao i či­nje­ni­cu da se uda­lja­va­ju br­zi­na­ma sa­o­bra­zno nji­ho­vom od­sto­ja­nju. Ka­sni­ja mno­go­broj­na is­pi­ti­va­nja su po­ka­za­la pra­vu pri­ro­du Mli­ječ­nog pu­ta. Ga­lak­si­ja je sa­či­nje­na ne sa­mo od zvi­je­zda, ne­go i dru­gih ogrom­nih, slo­že­nih i neo­bič­nih obje­ka­ta.
Da­nas je po­zna­to da je Mli­ječ­ni put zvje­zda­no ostr­vo ko­je ima ob­lik dvo­stru­ko­i­spup­če­nog so­či­va. Ce­tral­ni dio je lop­ta­stog ob­li­ka či­ji preč­nik iz­no­si pre­ko 10.000 svje­tlo­snih go­di­na, da bi se po­tom sma­nji­vao pre­ma pe­ri­fe­ri­ji. Cen­tar Ga­lak­si­je se na­la­zi u smje­ru sa­zvje­žđa Stri­je­lac, ali se ne vi­di jer je za­klo­njen ogrom­nom ko­li­či­nom zvi­je­zda, pra­ši­ne i ga­sa. Ina­če, u sre­di­štu se na­la­zi ma­siv­na cr­na ru­pa oko ko­je se vr­ši ro­ta­ci­ja či­ta­vog si­ste­ma. Iz cen­tral­nog lop­ta­stog ob­li­ka iz­dva­ja­ju se kra­ko­vi ko­ji se spi­ral­no oba­vi­ja­ju. Sun­ce se na­la­zi u jed­nom od tih ga­lak­tič­kih kra­ko­va. Či­tav si­stem Mli­ječ­nog pu­ta se, po­put ko­tu­ra (ili toč­ka) okre­će oko sop­stve­ne ose, pri če­mu je­dan pu­ni obt tra­je 225 mi­li­o­na go­di­na; ovaj vre­men­ski pe­ri­od se na­zi­va „ko­smič­ka go­di­na”. Sun­ce se, za­jed­no sa svo­jim si­ste­mom pla­ne­ta i dru­gih čla­no­va, okre­će oko cen­tra Ga­lak­si­je br­zi­nom od oko 220 km/s. Na osno­vu de­talj­nih i sve­stra­nih is­pi­ti­va­nja oba­vlje­nih po­sled­njih go­di­na sma­tra se da po ob­li­ku na­ša Ga­lak­si­ja spa­da u gru­pu tzv. preč­ka­stih spi­ral­nih ga­lak­si­ja, što zna­či da se sa­sto­ji od je­zgra okru­že­nog di­skom sa­sta­vlje­nim od ga­sa, pra­ši­ne i zvi­je­zda i ru­ka­va­ca ko­ji ga oba­vi­ja­ju.
Obič­no se sma­tra da je Ga­lak­si­ja, iako je dži­nov­skih raz­mje­ra, je­dan od naj­ve­ćih ta­kvih ko­smič­kih si­ste­ma, što je na­uč­na za­blu­da. Ovo ko­smič­ko ostr­vo je sa­mo jed­na od pro­sječ­nih ga­lak­si­ja, jer od nje ima i mno­go ve­ćih, ali, na­rav­no, i znat­no ma­njih slič­nih ko­smič­kih obje­ka­ta. Ta­ko je, na pri­mjer, ga­lak­si­ja u An­dro­me­di znat­no ve­ća od na­še, a do­stup­na je čak po­sma­tra­nju i go­lim okom. Mli­ječ­ni put se mo­že, u užem smi­slu ri­je­či, sma­tra­ti pro­jek­ci­jom ili sli­kom Ga­lak­si­je kao si­ste­ma od pre­ko dvi­je sto­ti­ne mi­li­jar­di zvi­je­zda ko­ji se ocr­ta­va na po­za­di­ni noć­nog ne­ba. Mli­ječ­ni put se pro­du­ža­va i is­pod ho­ri­zon­ta ta­ko da oba­vi­ja či­ta­vu ne­be­sku sfe­ru obra­zu­ju­ći za­tvo­re­ni kru­žni po­jas raz­li­či­te ši­ri­ne. Cen­tral­na li­ni­ja tog po­ja­sa sko­ro se po­kla­pa sa ve­li­kim kru­gom na ne­be­skoj sfe­ri. Taj cen­tral­ni krug je nag­nut u od­no­su na ne­be­ski ekva­tor pod uglom od oko 60 ste­pe­ni. Upra­vo zbog to­ga, ka­da se po­sma­tra vi­zu­el­ni na­gib Mli­ječ­nog pu­ta to­kom go­di­ne, on ima na ne­be­skoj sfe­ri raz­li­či­te po­lo­ža­je u noć­nim sa­ti­ma i u ra­znim go­di­šnjim do­bi­ma.
Mli­ječ­ni put, ko­ji se sa­sto­ji od ogrom­nog mno­štva zvi­je­zda, ima če­ti­ri ve­li­ke spi­ral­ne gra­ne, kao i dva ma­nja ru­kav­ca ko­ji se svi okre­ću oko nje­go­vog je­zgra. U Strijelčevoj gra­ni, ko­ja se na­la­zi iz­me­đu Ori­o­no­ve gra­ne i sre­di­šta Mli­ječ­nog pu­ta, na­la­zi se jed­na od naj­svje­tli­jih zvi­je­zda u ovoj Ga­lak­si­ji, po­zna­ta po ime­nu Eta Pram­ca. U Per­se­je­voj gra­ni, glav­nom spo­lja­šnjom ru­kav­cu Mli­ječ­nog pu­ta, u pot­pu­no­sti se na­la­ze mla­de zvi­je­zde i ma­gli­ne. U Ori­o­no­voj gra­ni, ko­ja se pru­ža iz­me­đu sa­zvje­žđa Per­se­ja i Stri­jel­ca, na­la­zi se i naš Sun­čev si­stem, na uda­lje­no­sti od 28. 000 svje­tlo­snih go­di­na od cen­tra Ga­lak­si­je. Ori­o­no­va gra­na pred­sta­vlja pra­vu fa­bri­ku za pro­iz­vod­nju zvi­je­zda, gdje iz ga­so­vi­te me­đu­zvje­zda­ne ma­te­ri­je (sa pri­mje­som me­đu­zvje­zda­nog ga­sa) mo­že na­sta­ti mi­li­jar­de no­vih zvi­je­zda. U njoj, ta­ko­đe, ima i osta­ta­ka ne­ka­da­šnjih zvi­je­zda.
Naj­sjaj­ni­ji dio Mli­ječ­nog pu­ta na fo­to­gra­fi­ja­ma sni­mlje­nim ko­ri­šće­njem op­tič­kih in­stru­me­na­ta sa so­či­vi­ma (ko­ja bi­lje­že vi­dlji­vu svje­tlost) na­la­zi se u sa­zvje­žđu Stri­jel­ca. Sjaj­na tra­ka na noć­nom ne­bu, ko­ja se naj­vje­ro­vat­ni­je pro­sti­re pre­ma cen­tru Ga­lak­si­je, sa­sto­ji se od ogrom­nog mno­štva zvi­je­zda da ih je ne­mo­gu­će iz­bro­ja­ti. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma zvi­je­zde za­kla­nja gust oblak pra­ši­ne, zbog ko­jeg su ovi di­je­lo­vi Mli­ječ­nog pu­ta ve­o­ma mrač­ni (tam­ne obla­sti na noć­nom ne­bu). Ove obla­sti je još slav­ni astro­nom Her­šel sli­ko­vi­to­va na­zvao ,,tam­nim vre­ća­ma”.
(Na­sta­vi­će se)