- Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Ga­lak­si­ja se kao cje­li­na ne okre­će jed­no­vre­me­no, već tu va­ži prin­cip di­fe­ren­ci­jal­nog obr­ta­nja. To, za­pra­vo, zna­či da br­zi­na ro­ta­ci­je raz­li­či­tih dje­lo­va Mli­ječ­nog pu­ta za­vi­si od uda­lje­no­sti tih kru­žnih obla­sti od je­zgra ga­lak­si­je. Tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da je naj­ve­ći broj zvi­je­zda kon­cen­tri­san u pro­sto­ru iz­me­đu je­zgra na­še ga­lak­si­je i nje­nog obo­da. Tu je br­zi­na ro­ta­ci­je mno­go ve­ća zbog gra­vi­ta­ci­o­nog (pri­vlač­nog) dej­stva mi­li­jar­di zvi­je­zda na objek­te ko­ji se na­la­ze u tom pro­sto­ru. Br­zi­na ro­ta­ci­je se sma­nju­je sa po­ve­ća­njem ra­sto­ja­nja od cen­tra ga­lak­si­je.
Po­sma­tra­no sa Ze­mlje, sre­di­šte Mli­ječ­nog pu­ta, kao što smo ra­ni­je na­gla­si­li, na­la­zi se u sa­zvje­žđu Stri­je­lac. Do sa­da još ni­je na­pra­vljen sni­mak sa­mog sre­di­šta na­še ga­lak­si­je zbog obla­ka ga­sa i me­đu­zvje­zda­ne pra­ši­ne ko­ji se na­la­ze oko nje­ga. Me­đu­tim, sre­di­šte je mo­gu­će vi­dje­ti kroz te­le­sko­pe ko­ji bi­lje­že in­fra­cr­ve­nu svje­tlost, ra­dio-ta­la­se ili rend­gen­sko zra­če­nje jer ovi elek­tro­mag­net­ski ta­la­si mo­gu da pro­la­ze kroz ma­te­ri­ju ko­ja se na­la­zi u tom di­je­lu ga­lak­si­je i blo­ki­ra vi­dlji­vu svje­tlost. Cen­tral­na osa, ko­ja sa­dr­ži naj­sta­ri­je zvi­je­zde sta­re oko 12 mi­li­jar­di go­di­na, po­ka­zu­je in­ten­ziv­nu ak­tiv­nost u unu­tra­šnjo­sti, gdje po­sto­je dva obla­ka ga­sa: Stri­je­lac A i Stri­je­lac B.
Na­ve­de­ni obla­ci ga­sa po­ve­za­ni su sa sna­žnom i ne­pre­kid­nom fi­zič­kom ak­tiv­no­šću u sre­di­štu na­še ga­lak­si­je i u se­bi kri­ju sam cen­tar Mli­ječ­nog pu­ta. Ina­če, u sre­di­štu Mli­ječ­nog pu­ta na­la­zi se naj­ve­ća kon­cen­tra­ci­ja zvi­je­zda, i to sta­rih, cr­ve­nih i na­ran­dža­stih dži­no­va, či­ji su preč­ni­ci ve­ći od 100 do 200 pu­ta od Sun­če­vog. Ove ma­siv­ne zvi­je­zde ujed­no uka­zu­ju i na evo­lu­tiv­ni tok ko­jim su one pro­šle, ali i či­ta­va ga­lak­si­ja kao je­dan od ogrom­nih dje­lo­va va­si­o­ne. U stro­gom ma­te­ma­tič­kom cen­tru na­la­zi se ve­o­ma ma­siv­na cr­na ru­pa ko­ja svo­jom gra­vi­ta­ci­o­nom si­lom ne­po­sred­no i ve­o­ma in­ten­ziv­no uti­če na okol­nu ma­te­ri­ju i fi­zič­ki dje­lu­je na ro­ta­ci­o­na kre­ta­nja ko­ja ima­ju raz­li­či­tu vri­jed­nost u od­go­va­ra­ju­ćim pod­ruč­ji­ma. Osim to­ga, cen­tar na­še ga­lak­si­je okru­žen je i ja­kim mag­net­nim po­ljem, ko­je ne­sum­nji­vo po­ti­če od ro­ti­ra­ju­će cr­ne ru­pe.
Zvi­je­zde su ra­za­su­te po ogrom­nom pro­sto­ru ko­ji, ipak, ni­je pot­pu­no pra­zan, od­no­sno ne pred­sta­vlja va­ku­um u fi­zič­kom smi­slu ri­je­či. Pa­žlji­va po­sma­tra­nja oba­vlje­na po­sled­njih go­di­na, ko­ri­šće­njem spe­ci­jal­nih ve­o­ma osje­tlji­vih in­stru­me­na­ta, da­la su niz ve­o­ma dra­go­cje­nih po­da­ta­ka. Usta­no­vlje­no je da ma­te­ri­ja ko­ja je kon­cen­tri­sa­na u zvi­je­zda­ma ne is­cr­plju­je sve ob­li­ke ko­smič­ke ma­te­ri­je. Po­ka­za­lo se da pro­stor iz­me­đu zvi­je­zda ni­je pot­pu­no pra­zan. On je is­pu­njen me­đu­zvje­zda­nom ma­te­ri­jom ko­ja ima če­stič­nu i ga­so­vi­tu kom­po­nen­tu. Nji­ho­va gu­sti­na je raz­li­či­ta, ali je iz­u­zet­no ma­la i ma­te­ri­ja ova­kvog raz­re­đe­nja ni­je do sa­da do­bi­je­na na Ze­mlji. Me­đu­tim, zbog ogrom­nih di­men­zi­ja na ko­ji­ma se pro­sti­re, ona ipak ob­u­hva­ta 10% ukup­ne ga­lak­tič­ke ma­se.
Utvr­đe­no je da u ga­lak­tič­kom pro­sto­ru, iz­me­đu zvi­je­zda, po­sto­ji i ve­o­ma raz­ri­je­đe­na me­đu­zvje­zda­na pra­ši­na. Sa­sto­ji se od čvr­stih če­sti­ca, preč­ni­ka oko jed­nog mi­kro­me­tra i iz­van­red­no ma­le ma­se ko­ja iz­no­si sve­ga de­se­ti dio jed­nog bi­li­o­ni­tog di­je­la gra­ma. Na ovim če­sti­ca­ma se vr­ši ap­sorp­ci­ja, ra­si­ja­va­nje i po­la­ri­za­ci­ja svje­tlo­sti zvi­je­zda. Upra­vo na osno­vu ovih efe­ka­ta na­uč­ni­ci su i sa­zna­li o po­sto­ja­nju me­đu­zvje­zda­ne pra­ši­ne. Me­đu­tim, ona u na­šoj ga­lak­si­ji ni­je rav­no­mjer­no ras­po­re­đe­na. Naj­gu­šća je u rav­ni Mli­ječ­nog pu­ta, ali sa uda­lja­va­njem od nje ona na­glo opa­da. Po­ri­je­klo ovih če­sti­ca još uvi­jek ni­je sa­svim raz­ja­šnje­no, pa se ne zna po­u­zda­no ni nji­ho­va pri­ro­da. Po­red osta­log, one mo­gu da na­sta­nu erup­ci­ja­ma i eks­plo­zi­ja­ma su­per­no­vih, kao i ak­tiv­no­šću pro­mjen­lji­vih zvi­je­zda.
Po­red na­ve­de­nih če­sti­ca, u na­šoj ga­lak­si­ji je usta­no­vlje­no da po­sto­je i ve­li­ke ko­li­či­ne ga­sa ko­ji je, ta­ko­đe, ra­za­sut po či­ta­voj unu­tra­šnjo­sti ovog ve­li­kog ko­smič­kog si­ste­ma. Is­pi­ti­va­nja po­ka­zu­ju da se pre­te­žno sa­sto­ji od vo­do­ni­ka, kao uosta­lom, glav­nog i do­mi­nant­nog ko­smič­kog ele­men­ta. Osim nje­ga, ot­kri­ve­no je oko dva­de­set raz­li­či­tih mo­le­ku­la, kao što su, na pri­mjer: amo­ni­jak, for­mal­de­hid, me­til-al­ko­hol, vo­de­na pa­ra, hi­drok­sil... Vo­do­nik se na­la­zi u jo­ni­zo­va­nom i ne­u­tral­nom sta­nju. Jo­ni­zo­van vo­do­nik emi­tu­je elek­tro­mag­net­no zra­če­nje ko­je je do­bro po­zna­to iz la­bo­ra­to­rij­skih ogle­da na Ze­mlji i pro­te­že se u vi­dlji­vom di­je­lu spek­tra.
Ne­u­tral­ni vo­do­nik je, me­đu­tim, re­gi­stro­van u va­si­o­ni tek 1951. go­di­ne. Pro­blem je bio u či­nje­ni­ci što ne­u­tral­ni vo­do­nik emi­tu­je elek­tro­mag­net­no zra­če­nje ko­je ima ma­nju ener­gi­ju od ener­gi­je zra­če­nja ovog ele­men­ta u jo­ni­zo­va­nom sta­nju. (Pod­sje­ća­mo da je jo­ni­zo­va­no sta­nje ka­da atom ima ma­njak elek­tro­na u od­no­su na broj pro­to­na). Iz na­ve­de­nog pro­iz­i­la­zi da ta­kav vo­do­nik emi­tu­je li­ni­ju ko­ja ne le­ži u vi­dlji­vom ne­go u ra­dio-fre­kvent­nom di­je­lu spek­tra. Zbog to­ga je tek sa usa­vr­ša­va­njem ra­dio-astro­no­mi­je po­sta­lo mo­gu­će re­gi­stro­va­ti ovu spe­ci­jal­nu li­ni­ju iz da­le­kih pro­sto­ra va­si­o­ne. To je, ujed­no, bio ve­li­ki uspjeh ra­dio-astro­no­mi­je kao ta­da ve­o­ma mla­de na­u­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)