- PIŠE: dr Vu­kić Ilin­čić

Pri­sta­li­ce kra­lja Ni­ko­le, osim po­je­di­nih mje­sta u sta­roj Cr­noj Go­ri i Nik­ši­ću, ima­le su isto­mi­šlje­ni­ke u brd­skom ple­me­nu Rov­ci­ma. Za od­met­ni­ke te­ri­to­ri­ja ovog ple­me­na bi­la je po­god­na zbog kon­fi­gu­ra­ci­je te­re­na i ge­o­graf­skog po­lo­ža­ja. Na­i­me, bi­la im je olak­ša­na ko­mu­ni­ka­ci­ja, po­seb­no sa isto­mi­šlje­ni­ci­ma iz oko­li­ne Nik­ši­ća jer je va­zdu­šnom li­ni­jom ve­o­ma bli­zu Žu­pi nik­šić­koj i osta­lim okol­nim se­li­ma.
Vo­đa ro­vač­kih po­bu­nje­ni­ka i ka­sni­je od­met­ni­ka bio je ofi­cir Ibro (Ivan) Bu­la­to­vić. U ok­to­bru 1919. go­di­ne ve­ći broj od­met­ni­ka sa stra­ne do­šao je u Rov­ca i okol­ne pla­ni­ne. Ni­je­su se li­bi­li da vla­sti­ma čak ša­lju ul­ti­ma­tu­me ili po­zi­ve da „za­jed­no ra­de“ i da „bra­ne sve­ti­nje Cr­ne Go­re“, ka­ko je pi­sao Ibro Bu­la­to­vić ofi­ci­ru Mi­lo­šu Me­de­ni­ci.
Pro­tiv njih upo­tri­je­blje­na je žan­dar­me­ri­ja, čak i voj­ska pod ko­man­dom ko­man­di­ra ar­ti­lje­ri­je Ma­ta Vu­ji­si­ća (iz Vla­do­ša kod Ko­la­ši­na – primj. V.I.), ko­ji je sa mje­sta Lo­kva Pu­le­ti­ća ga­đao po­lo­ža­je od­met­ni­ka. Od­met­ni­ci su 31. ok­to­bra pro­tje­ra­ni pre­ko pla­ni­ne Ma­ga­nik, a na­rod u Rov­ci­ma je ostao mi­ran i iz­ja­vio lo­jal­nost vla­sti­ma.
Ina­če, ro­vač­ke od­met­ni­ke je bi­lo te­ško go­ni­ti zbog ne­pri­stu­pač­nog te­re­na, a ko­man­dant iz Nik­ši­ća, pu­kov­nik Sto­jan Po­po­vić, pi­še da su ro­vač­ki od­met­ni­ci, kao i oni iz Žu­pe, bi­li na­pad­nu­ti od dvi­je če­te pu­ka i omla­di­ne i da se kon­cen­tri­šu na pla­ni­ni Lu­ka­vi­ci i Lu­ka­ma Bo­jo­vi­ća i da su pre­ma nji­ma „iz­ba­ci­li ne­ko­li­ko ar­ti­lje­rij­skih zr­na“.
Ovim ak­ci­ja­ma od­met­ni­ka u Rov­ci­ma pret­ho­dio je zbor 9. ju­la 1919. go­di­ne u Će­ra­ni­ća go­ri na Kr­no­vu, gdje su se oku­pi­li od­met­ni­ci iz Ka­tun­ske na­hi­je, oko­li­ne Nik­ši­ća, Pi­pe­ra, Ro­va­ca. Tu su se do­go­vo­ri­li o „po­nov­nom ustan­ku“ u Cr­noj Go­ri, ka­da se na­vod­no Ita­li­ja­ni sa Cr­no­gor­ci­ma ko­ji su u Ita­li­ji is­kr­ca­ju na ne­kom pri­sta­ni­štu. Po nji­ho­vim pro­cje­na­ma i in­for­ma­ci­ja­ma, tre­ba­lo je da se is­kr­ca oko 15.000 lju­di. Na tom zbo­ru me­đu od­met­ni­ci­ma do­šlo je do ne­spo­ra­zu­ma. Od­met­ni­ci iz Ro­va­ca i Pi­pe­ra su de­mon­stra­tiv­no na­pu­sti­li skup jer su zah­ti­je­va­li da „usta­nak“ pr­vo poč­ne u ko­la­šin­skom kra­ju, od­no­sno pr­vo da na­pad­nu grad Ko­la­šin i se­lo Li­po­vo.
Po­čet­kom 1920. go­di­ne uhap­šen je pri­li­čan broj od­met­ni­ka sa ko­la­šin­ske i nik­šić­ke te­ri­to­ri­je, ta­ko da je ova ak­ci­ja u cje­lo­sti pro­pa­la i kao ide­ja. Zbog ubi­stva žan­dar­ma u Rov­ci­ma, ka­sni­je će se su­di­ti 34 od­met­ni­ka, 21 Rov­ča­ni­nu, a osta­li su bi­li iz Bje­lo­pa­vli­ća, Žu­pe nik­šić­ke i Pi­pe­ra.
Na me­ti od­met­ni­ka če­sto su bi­le i pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja. U Lu­ka­ma Bo­jo­vi­ća 1920. go­di­ne ubi­je­ni su ofi­ci­ri Ra­do­van Mi­lin­kov Jan­ko­vić i Mi­jaj­lo Gru­ji­čin Ilin­čić. Ova ubi­stva naj­vje­ro­vat­ni­je su iz­vr­ši­li ko­mi­ti iz Žu­pe, a nji­ho­vu smrt Rov­ča­ni su osu­đi­va­li po­što „ni­je­su pra­vi­li ni­ka­kve zlo­či­ne i na­si­lja“. Žr­tva ko­mi­ta bio je i sre­ski na­čel­nik u Ma­na­sti­ru Mo­ra­či Ili­ja Man­dić, bar­jak­tar i ple­men­ski ka­pe­tan, ko­ji je ubi­jen na vra­ti­ma svo­je kan­ce­la­ri­je u no­ći 19/20. ok­to­bra 1919. go­di­ne. Ubi­jen je i is­tak­nu­ti pri­sta­li­ca uje­di­nje­nja Bo­ško La­za­rev Bo­ško­vić 7. no­vem­bra 1924. go­di­ne, is­pod pre­vo­ja Cer, u mje­stu Obod (Ža­ri), na sta­rom pu­tu iz­me­đu Moj­kov­ca i Ša­ho­vi­ća (To­ma­še­va).
Ve­li­ki broj žan­dar­ma stra­dao je od od­met­ni­ka i ka­sni­je, jer su mno­gi zbog stra­ha od su­da za uči­nje­na dje­la prak­tič­no „haj­du­ko­va­li“ još ne­ko­li­ko go­di­na. U jed­noj za­jed­nič­koj spo­men-ko­stur­ni­ci na grad­skom gro­blju u Ko­la­ši­nu sa­hra­nje­ni su po­gi­nu­li „u slu­žbi jav­ne bez­bjed­no­sti“ žan­dar­mi: An­tić Na­sto, No­va­ko­vić B. No­vak, Jo­va­no­vić N. No­vak, Rat­ko­vić N. Pa­vle, Sto­jić Ž. Dra­gu­tin, Vu­le­tić M. Mi­lan, Vla­ho­vić M. Sta­no­je, Da­mja­no­vić P. Ra­do­van (1920), Milj­ko­vić N. Đu­ro, Vu­jo­še­vić M. Bo­žo (1921) i Vu­ko­vić S. Du­šan (1923 ) – pre­pi­sao V. I.
U ovim bra­to­u­bi­lač­kim ob­ra­ču­ni­ma, gdje je naj­vi­še stra­dao ne­du­žni na­rod, bi­lo je i pri­mje­ra vi­te­štva, kao što je slu­čaj ofi­ci­ra No­vi­ce Pe­ro­vi­ća iz Re­či­na kod Ko­la­ši­na. On je u svom kra­ju va­žio za če­sti­tog čo­vje­ka i ča­snog ofi­ci­ra, što svje­do­če i do da­na­šnjih da­na oni ko­ji ga se sje­ća­ju. Pe­ro­vić je bio pri­sta­li­ca uje­di­nje­nja i za vri­je­me jed­ne ak­ci­je u Rov­ci­ma pro­tiv od­met­ni­ka vo­dio je jed­nu žan­dar­me­rij­sku je­di­ni­cu. No­vi­ca Pe­ro­vić je ove su­ko­be shva­tao kao ve­li­ku mu­ku, pa je na sve na­či­ne gle­dao da me­đu bra­ćom i kom­ši­ja­ma bu­de što ma­nje žr­ta­va. Če­sto je zbog to­ga žan­dar­mi­ma u za­sje­di iz­da­vao na­re­đe­nja da od­met­ni­ci­ma pu­ca­ju iz­nad gla­va, ka­ko bi se raz­bje­ža­li. U pri­log ovo­me, go­vo­ri i to što su ka­sni­je No­vi­ca Pe­ro­vić i Ra­do­ji­ca Nik­če­vić, je­dan od vo­đa od­met­ni­ka, bi­li ve­li­ki pri­ja­te­lji.
Po­je­di­ni za­vi­čaj­ni hro­ni­ča­ri, kao Ste­van Po­po­vić, po­mi­nju čak da su po­bu­nje­ni­ci u Rov­ci­ma tra­ži­li da se for­mi­ra „Ro­vač­ka re­pu­bli­ka“, po­zi­va­ju­ći se na pu­bli­ka­ci­ju Ja­go­ša Jo­va­no­vi­ća „Orao na Ja­ni­ku“, što je ne­lo­gič­no jer ne od­go­va­ra okol­no­sti­ma i či­nje­nič­nom sta­nju, či­me je i na­uč­no ne­u­te­me­lje­no. To je, u stva­ri, po­sle­di­ca ko­mu­ni­stič­kog jed­no­u­mlja i na­ru­če­ne isto­ri­je, ko­joj je u ovom slu­ča­ju bi­la na­mje­ra da ze­le­na­še i ko­mu­ni­ste sta­vi u istu ide­o­lo­šku ra­van, s ci­ljem da se stek­ne uti­sak da su se i jed­ni i dru­gi bo­ri­li pro­tiv „ve­li­ko­srp­ske he­ge­mo­ni­je“. Ina­če, šta bi tre­ba­la Rov­ča­ni­ma po­seb­na mi­ni-te­ri­to­ri­ja i re­pu­bli­ka, ako su se bo­ri­li za Kra­lje­vi­nu Cr­nu Go­ru, od­no­sno mo­nar­hi­ju?! Vr­lo je mo­gu­će da su po­je­di­ni ko­mu­ni­sti iz Ro­va­ca to­ga vre­me­na, a naj­po­zna­ti­ji je bio Pet­ko Mi­le­tić (stra­dao ka­sni­je u po­zna­tim ko­mu­ni­stič­kim čist­ka­ma – primj. V.I.), bi­li za­ne­se­ni ide­jom po ugle­du na Pa­ri­sku ko­mu­nu, ali to ne od­go­va­ra ni ide­o­lo­škom ni re­al­nom pro­fi­lu po­bu­nje­ni­ka, ne sa­mo u Rov­ci­ma već u ci­je­loj ta­da­šnjoj Cr­noj Go­ri.
Na­i­me, naj­i­stak­nu­ti­ji ta­da­šnji ko­mu­ni­sti bi­li su pri­sta­li­ce uje­di­nje­nja, čak uče­stvo­va­li u gu­še­nju Bo­žić­ne po­bu­ne. Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić na­vo­di ime­na tih ko­mu­ni­sta: Jo­van Gr­gu­ro­vić – Ma­li­šić, biv­ši ko­mi­ta pro­tiv austro­u­gar­skog osva­ja­ča, ko­ji će na Če­tvr­tom kon­gre­su KPJ u Dre­zde­nu bi­ti iza­bran za ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra, za­tim: Bra­can Bra­ca­no­vić, Stan­ko Dra­go­je­vić, Jo­van To­ma­še­vić, Mar­ko Ma­ša­no­vić, Ni­ko­la Ko­va­če­vić.