-Pri­re­dio:Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

For­mi­ra­nje otvo­re­nog ja­ta po­či­nje uru­ša­va­njem di­je­la mo­le­ku­lar­nog obla­ka, ko­ji mo­že ima­ti ma­su i do ne­ko­li­ko hi­lja­da pu­ta ve­ću od Sun­če­ve. Raz­li­či­ti fak­to­ri mo­gu iza­zva­ti pro­mje­nu gu­sti­ne u obla­ku što će za­tim iza­zva­ti zgru­ša­va­nje nje­go­vih po­je­di­nih dje­lo­va, što po­kre­će i for­mi­ra­nje zvi­je­zda. To mo­gu bi­ti udar­ni ta­la­si od obli­žnje eks­plo­zi­je su­per­no­ve ili su­dar ili sa­mo bli­zak pro­la­zak sa dru­gim mo­le­ku­lar­nim obla­kom. Ta­da se stva­ra ve­li­ki broj zgru­šnje­nja u sa­mom obla­ku i to će od­re­di­ti broj zvi­je­zda ko­je će se for­mi­ra­ti. Sma­tra se da u na­šoj Ga­lak­si­ji u pro­sje­ku sva­kih ne­ko­li­ko hi­lja­da go­di­na na­sta­ne po jed­no otvo­re­no ja­to.
Ka­da ja­to na­sta­ne, mla­de, sjaj­ne i naj­ma­siv­ni­je zvije­zde u nje­mu po­če­će zra­či­ti ogrom­ne ko­li­či­ne ul­tra­vi­o­let­nog zra­če­nja. Ovo zra­če­nje stva­ra br­zu jo­ni­za­ci­ju ga­sa oko njih i to iza­zi­va na­sta­nak po­seb­nih ko­smič­kih re­gi­o­na. Zvje­zda­ni vje­tro­vi ma­siv­nih zvi­je­zda i pri­ti­sak zra­če­nja odu­va­va­ju ostat­ke obla­ka iz ja­ta. Ti­pič­no na­sta­vak tok pro­ce­sa je­ste da će po­sli­je de­se­tak mi­li­o­na go­di­na otvo­re­ni skup do­ži­vje­ti pr­vu eks­plo­zi­ju su­per­no­ve ko­ja će ubr­za­ti iz­ba­ci­va­nje ga­sa iz ja­ta. Na­kon vi­še de­se­ti­na mi­li­o­na go­di­na u otvo­re­nom ja­tu go­to­vo ne­će vi­še bi­ti ga­sa. Ina­če, na for­mi­ra­nje zvi­je­zda po­tro­ši se tek 10% ma­se po­čet­nog mo­le­ku­lar­nog obla­ka. Mo­gu­će je čak i da vi­še ra­si­ja­nih ja­ta na­sta­ne iz jed­nog istog mo­le­ku­lar­nog obla­ka. Pret­po­sta­vlja se, na pri­mjer, da su Hi­ja­de (u sa­zvje­žđu Bi­ka) i Pre­ze­pe (u sa­zvje­žđu Ra­ka), dva ve­li­ka otvo­re­na ja­ta re­la­tiv­no bli­zu nas, na­sta­le iz istog mo­le­ku­lar­nog obla­ka pri­je ne­kih 600 mi­li­o­na go­di­na.
Me­đu ra­si­ja­nim ja­ti­ma na­la­ze se gru­pa­ci­je sa sve­ga ne­ko­li­ko zvi­je­zda raz­ba­ca­nih na ve­li­kom pro­sto­ru ili, kao su­prot­nost, gu­sti sku­po­vi od ne­ko­li­ko hi­lja­da čla­no­va. Ti­pi­čan skup se sa­sto­ji od sre­di­šta gdje ima naj­vi­še zvi­je­zda, i ko­ro­ne gde su zvi­je­zde rje­đe ras­po­re­đe­ne. Je­zgro ja­ta se u pro­sje­ku pro­te­že na 3 do 4 svje­tlo­sne go­di­ne, dok se ko­ro­na mo­že pro­te­za­ti i do 20 s. g. Pro­sječ­na gu­sti­na zvi­je­zda u ja­tu je oko 15 zvi­je­zda po kub­nom par­se­ku. To se mo­že upo­re­di­ti sa gu­sti­nom zvi­je­zda u oko­li­ni Sun­ca ko­ja iz­no­si 0.03 zvi­je­zde po kub­nom par­se­ku, dok u zbi­je­nim ja­ti­ma gu­sti­na mo­že bi­ti čak. i 1.000 zvi­je­zda po kub­nom par­se­ku.
Po­sto­ji oko 1.000 po­zna­tih otvo­re­nih ja­ta u Ga­lak­si­ji, ali nji­hov stva­ran broj mo­žda je i de­set pu­ta ve­ći. U spi­ral­nim ga­lak­si­ja­ma ra­si­ja­na ja­ta se mo­gu pro­na­ći sa­mo u di­sku ga­lak­si­je u spi­ral­nim kra­ko­vi­ma, gdje je gu­sti­na ga­sa i pra­ši­ne naj­ve­ća, pa ti­me isto­vre­me­no i in­ten­zi­tet for­mi­ra­nja zvi­je­zda. Ras­tu­re­na ja­ta su gu­sto kon­cen­tri­sa­na u rav­ni di­ska s vi­si­nom u od­no­su na ga­lak­tič­ki ekva­tor od 180 svje­tlo­snih go­di­na, što je ne­znat­no u od­no­su na preč­nik ga­lak­si­je ko­ji iz­no­si pre­ko 100.000 svje­tlo­snih go­di­na. U ne­pra­vil­nim ga­lak­si­ja­ma, otvo­re­na ja­ta su na­su­mič­no raz­ba­ca­na, iako je nji­ho­va kon­cen­tra­ci­ja naj­ve­ća, uz gu­ste obla­ke pra­ši­ne i ga­sa. U elip­tič­nim ga­lak­si­ja­ma for­mi­ra­nje zvi­je­zda je pre­sta­lo u dav­noj pro­šlo­sti, pa one ne sa­dr­že ra­si­ja­na ja­ta, tj. ja­ta su ima­la do­volj­no vre­me­na da se pot­pu­no ras­pad­nu.
U Mli­ječ­nom pu­tu mla­đa otvo­re­na ja­ta se na­la­ze na­ni­za­na u bli­zi­ni sre­di­šta, gdje su plim­ske si­le Ga­lak­si­je ja­če i mo­le­ku­lar­ni obla­ci gu­šći, pa je i sto­pa for­mi­ra­nja ve­ća, ali i dis­per­zi­ja ja­ta je mno­go iz­ra­že­ni­ja. Sta­ri­ja ja­ta se, me­đu­tim, vi­še na­la­ze u spolj­nim dje­lo­vi­ma di­ska Ga­lak­si­je. Ja­ta u pe­ri­fer­ni­jim dje­lo­vi­ma ima­ju spo­ri­ju dis­per­zi­ju. Ras­tu­re­na ja­ta se ras­pad­nu pri­je ne­go što zvi­je­zde u nji­ma do­stig­nu ka­sni­je evo­lu­tiv­ne sta­di­ju­me, pa u ra­si­ja­nim ja­ti­ma uglav­nom do­mi­ni­ra svje­tlost mla­dih, pla­vih zvi­je­zda. To su isto­vre­me­no naj­ve­će i naj­ma­siv­ni­je zvi­je­zde, pa je nji­hov ži­vot vr­lo kra­tak (u ko­smič­kom smi­slu), tek ne­ko­li­ko de­se­ti­na mi­li­o­na go­di­na. Sta­ri­ja otvo­re­na ja­ta za­to sa­dr­že ma­nje, ve­ćim di­je­lom žu­te zvi­je­zde.
Ka­da od­re­đe­ne zvi­je­zde po­tro­še či­tav ras­po­lo­ži­vi vo­do­nik ko­ji odr­ža­va nu­kle­ar­nu fu­zi­ju u nji­ma, zvi­je­zde ma­le ili sred­nje ma­se od­ba­cu­ju spo­lja­šnje slo­je­ve i ta­ko stva­ra­ju pla­ne­tar­nu ma­gli­nu. Ono što osta­ne od zvi­je­zde je­ste za­pra­vo bi­je­li pa­tu­ljak ko­ji se po­la­ko hla­di. U otvo­re­nim ja­ti­ma se če­sto ja­vlja ma­njak bi­je­lih pa­tu­lja­ka, kad se upo­re­di sa ne­kom te­o­rij­skom vri­jed­no­šću ko­ja se do­bi­je na osno­vu ma­se i sta­ro­sti ja­ta. Jed­no od mo­gu­ćih ob­ja­šnje­nja je da cr­ve­ni džin kad od­ba­cu­je spolj­ne slo­je­ve od ko­jih na­sta­je pla­ne­tar­na ma­gli­na, zbog asi­me­tri­je ma­se ko­ja se ši­ri u okol­nom pro­sto­ru, mo­že da do­bi­je do­dat­nu br­zi­nu od vi­še ki­lo­me­ta­ra u se­kun­di što je do­volj­no da na­pu­sti si­stem.
Mno­ga otvo­re­na ja­ta su ne­sta­bil­ne for­ma­ci­je. Sa ma­som ko­ja je do­volj­no ma­la da je br­zi­na oslo­ba­đa­nja (br­zi­na po­treb­na da bi zvi­je­zda na­pu­sti­la si­stem) ma­nja od pro­sječ­ne br­zi­ne zvi­je­zda u ja­tu. Ta­kva ja­ta te­že da se br­zo ras­pad­nu i tra­ju sa­mo ne­ko­li­ko mi­li­o­na go­di­na. Ta­ko­đe, osta­ci obla­ka iz ko­jeg se ja­to stvo­ri­lo se iz­ba­cu­ju iz ja­ta, či­me se do­dat­no sma­nju­je ma­sa što sled­stve­no ubr­za­va nje­go­va dis­per­zi­ja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)