-PIŠE: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Za ve­li­kog umjet­ni­ka film­skog je­zi­ka Ža­ka Ta­ti­ja ka­rak­te­ri­stič­na je ko­mi­ka ko­ja ne po­ni­ža­va ni onog ko­ji se smi­je ni onog ko­ji je pred­met smi­je­ha. Da­le­ko od to­ga da je na­met­nut, geg je kao slu­čaj­no uti­snut na li­cu re­di­te­lja. Po ci­je­nu bud­ne pa­žnje, gle­da­lac ga ot­kri­va ta­mo gdje ga ni­kad ne bi oče­ki­vao. Vi­so­ki čo­vjek, smi­je­šnih po­kre­ta, uvi­jek sa lu­lom, svo­jim po­zna­tim krat­kim man­ti­lom i še­ši­rom – kao ap­surd vre­me­na – to je Žak Ta­ti.
U mla­do­sti se ba­vio spor­tom – rag­bi­jem, te­ni­som i bok­som, a to je, na­rav­no, ima­lo uti­ca­ja i na for­mi­ra­nje nje­go­ve pan­to­mi­me. Svo­jim sport­skim pan­to­mi­ma­ma na­stu­pao je u mju­zi­kli­ma od 1931. go­di­ne. Ne­ke od ovih nu­me­ra po svo­me sce­na­ri­ju, di­ja­lo­zi­ma i igri pre­nio je i na krat­ke fil­mo­ve „Oskar, te­ni­ski šam­pi­on” (1932). Na­sta­vio je da sni­ma sa Re­ne­om Kle­ma­nom i u sop­stve­noj re­ži­ji krat­ke fil­mo­ve na hu­mo­ri­stič­ke te­me i va­ri­jet­ske pro­gra­me. Isto­vre­me­no je sa ve­li­kim uspje­hom na­stu­pao u Ta­ba­re­nu i dru­gim po­zna­tim ka­ba­re­i­ma. Fil­mu se, kao re­di­telj, vra­ća 1946. go­di­ne, no­vim krat­ko­me­tra­žnim dje­lom „Ško­la za po­šta­re” (L’eco­le des fac­te­urs), za­tim sli­je­de „Pra­znik” („Jo­ur de fe­te”), ko­ji je na­gra­đen u Ve­ne­ci­ji. Pr­vi du­go­me­tra­žni igra­ni film „Od­mor go­spo­di­na Iloa” re­a­li­zo­vao je 1953. go­di­ne.
„Od­mor go­spo­di­na Iloa” nu­di smi­jeh ko­ji ide (da se po­slu­ži­mo Te­sli­nim pro­na­la­skom) na­iz­mje­nič­nim stru­ja­ma. Za­pra­vo, to je taj na­pon, kad se čo­vjek smi­je, smi­je se pot­pu­no i sna­žno, iz sveg sr­ca, što je ri­jet­ko, i sa po­no­som.
U svo­joj lič­no­sti umjet­nik je spo­jio sce­na­ri­stu, re­di­te­lja i glav­nog ak­te­ra ka­ko bi iz­raz ko­ji da­je svo­jim fil­mo­vi­ma u sve­mu od­ra­ža­vao nje­gov ta­le­nat, in­di­vi­du­al­nost, ori­gi­nal­nost u in­ter­pre­ta­ci­ji i svi­jest o onom što či­ni i pri­ka­zu­je. Po­re­đen je če­sto sa Ba­ster Ki­to­nom i Ča­pli­nom, ali su tra­že­ne slič­no­sti i iz­me­đu nje­go­vog hu­mo­ra, gal­skog du­ha i pa­ri­skih ka­ba­rea. Iz­vje­sne srod­no­sti ni­ka­da ni­je krio, ni­ti je sma­trao da se hu­mor mo­že izo­lo­va­no stva­ra­ti i nje­go­va­ti mi­mo tra­di­ci­je i sre­di­ne u ko­joj se ži­vi. Me­đu­sob­ni od­no­si u vre­me­nu i pro­sto­ru naj­če­šće su iz­vo­ri na ko­ji­ma Ta­ti iz­o­štra­va svoj duh, bo­ga­ti za­pa­ža­nja i gra­di iz­u­zet­nost. Za tra­di­ci­ju ga ve­zu­je to što je lik, ka­ko ga on vi­di i vo­di kroz svo­je fil­mo­ve, iz­dig­nut do od­re­đe­nog poj­ma. On se ne pri­la­go­đa­va sva­kom tre­nut­ku, za­pa­da u bez­broj­ne ne­spo­ra­zu­me i te­ško­će, ali iz svih njih iz­la­zi neo­kr­njen i bez is­ku­stva ko­je bi mo­glo da uti­če na ko­rek­ci­ju po­stu­pa­ka i sa­mog po­na­ša­nja.
To ne zna­či da je u svo­joj za­ne­se­no­sti ap­strak­tan i da ne­ma osje­ća­nje da se na­la­zi u sa­svim od­re­đe­nom vre­me­nu, svi­je­tu i am­bi­jen­tu. Ali se nje­go­va so­ci­jal­na pri­pad­nost po­seb­no ne na­gla­ša­va ni­ti ona u ova­kvom shva­ta­nju
ko­me­di­je ima ne­ku ve­ću vri­jed­nost. On je, uz svu svo­ju sti­li­za­ci­ju, u osno­vi re­a­li­sti­čan i kre­će se ne­pre­kid­no u am­bi­jen­tu ko­ji la­ko pre­po­zna­je­mo i me­đu li­ko­vi­ma ko­ji su nam bli­ski. Svo­ju funk­ci­ju vi­di u pod­sti­ca­nju raz­li­či­tih za­ple­ta, ko­ji naj­če­šće za­vr­ša­va­ju ge­go­vi­ma, u pred­sta­vlja­nju dru­gih lič­no­sti i po­ka­zi­va­nju ka­ko je ap­surd­no i smi­je­šno pri­sut­no u na­šem sva­ko­dnev­nom po­na­ša­nju.
On se ne ba­vi to­li­ko psi­ho­lo­škim opi­si­ma ko­li­ko do­ka­zi­ma — ko­ji ka­da se tač­no osli­ka­ju mo­ra­ju bi­ti va­lja­ni za sva­kog ko po­sma­tra nje­go­ve fil­mo­ve. U to­me je Žak Ta­ti go­to­vo ne­u­mo­ran pa je sva­ka sce­na u nje­go­vim fil­mo­vi­ma ve­za­na za ova­ko kon­ci­pi­ra­nu lič­nost i per­ma­net­no do­ka­zi­va­nje da ap­surd ni­je ni­šta dru­go do onog ka­ko ži­vi­mo i ka­ko se po­na­ša­mo u sva­koj pri­li­ci.
NA­STA­VI­ĆE SE