-PIŠE: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Film po­ka­zu­je niz in­ci­de­na­ta na oba­li tu­ri­stič­kog mje­sta, bu­kval­no bez za­ple­ta i bez ri­je­či. Go­spo­din Ilo sto­ga ni­kad ne na­pu­šta re­al­nost i sva­ki nje­gov pri­zor je isto­vre­me­no du­bo­ko stva­ran, ali i neo­do­lji­vo smi­je­šan.
Ka­da se spre­ma da svo­jim sta­rin­skim i smi­je­šnim ka­bri­o­le­tom kre­ne na dug put pre­ma mo­ru – to je pri­li­ka da po­sma­tra­mo ne sa­mo nje­ga u ne­a­de­kvat­nom odi­je­lu i sa bez­broj ne­po­treb­nih sit­ni­ca ko­je no­si za od­mor, već i osta­le ko­ji po­ku­ša­va­ju da do­đu do že­lje­nog lje­to­va­li­šta. To su pri­zo­ri na pra­šnja­vom dru­mu ka­da ga pra­ši­nom za­si­pa­ju br­ži i bez­ob­zir­ni­ji auto­mo­bi­li i vo­za­či, a po­go­to­vo oni na že­lje­znič­koj sta­ni­ci. Ula­zak vo­za, nje­go­vo za­u­sta­vlja­nje, jur­nja­va put­ni­ka sa jed­nog na dru­gi pe­ron, gu­ra­nje mno­go­broj­nim ko­fe­ri­ma, mon­ti­ra­ni su ta­ko da omo­gu­ća­va­ju rit­mič­ke gra­da­ci­je. Sve je ov­dje od zvu­ka do po­kre­ta sin­te­ti­zo­va­no i na to­me se ve­o­ma mno­go in­si­sti­ra. Ali kroz sva­ku ta­kvu di­o­ni­cu pro­vla­či se po­ne­ki ka­rak­te­ri­sti­čan de­talj ko­ji od­jed­nom sce­ni da­je ši­ru di­men­zi­ju i na­vo­di na raz­mi­šlja­nje o na­šim na­ra­vi­ma. Lju­di po­ku­ša­va­ju da uđu u va­gon u či­jem hod­ni­ku već mno­gi sto­je ne­po­mič­no – ali ka­da se po­ja­vi mla­da i li­je­pa dje­voj­ka, vi­di­mo ka­ko se no­ge br­zo po­mi­ču u stra­nu i pra­ve pro­sto­ra ne sa­mo za dra­že­sno stvo­re­nje već i za nje­ne stva­ri. Ta sce­na na pe­ro­nu jed­na je od onih mno­go­broj­nih, ali ne ma­nje ču­ve­nih i po­zna­tih, u ko­ji­ma je kon­den­zo­va­no is­ku­stvo i mno­go­broj­na za­pa­ža­nja sa raz­li­či­tih pe­ro­na i mje­sta iz ko­jih tu­ri­sti kre­ću na svo­ja pu­to­va­nja. Film iz­vla­či ko­mi­ku iz na­iz­gled ba­nal­nih sva­ko­dnev­nih si­tu­a­ci­ja.
Po­red slo­že­nih ge­go­va, u ko­ji­ma go­mi­la put­ni­ka ju­ri sa jed­nog na dru­gi pe­ron dok iz zvuč­ni­ka sti­žu ne­ra­zu­mlji­ve in­for­ma­ci­je, ima i si­tu­a­ci­ja ko­je su smi­je­šne iako se u nji­ma ni­šta ne de­ša­va: Iju­di sa­mo sje­de, bu­lje, či­ta­ju i je­du, ri­je­še­ni da za­dr­že pra­znič­no ras­po­lo­že­nje. Sto­ič­ka ne­po­kret­nost sve­ga to­ga je pot­pu­no za­ra­zna.
Ni­šta ma­nje ni­su efekt­na Ta­ti­je­va za­pa­ža­nja o onom što se do­ga­đa u ho­te­lu „Pla­ža”, na sa­moj oba­li gdje me­đu go­sti­ma na­la­zi u pot­kro­vlju i svo­ju so­bu.
To on po­seb­no iz­la­že pod­smi­je­hu ko­no­ba­re, jed­nu od svo­jih omi­lje­nih te­ma, opi­su­ju­ći nji­ho­ve po­kre­te i re­ak­ci­je ko­je su nam to­li­ko po­zna­te ali u ova­kvom kon­tek­stu smi­je­šne a če­sto glu­pe i ne­ra­zu­mlji­ve u svo­joj lo­gi­ci ne­pre­kid­nog po­na­vlja­nja. Na­ro­či­to su uspje­li ka­dro­vi sa mo­krim tra­go­vi­ma i skri­va­njem iza ka­pu­ta na vje­ša­li­ci, sa otva­ra­njem vra­ta i pro­ma­jom ko­ja pra­vi dar­mar u sa­lo­nu, i sa ce­re­mo­ni­ja­lom ve­če­re i če­ka­nja oka­snje­log go­sta. Ta­ti­je­va za­pa­ža­nja su go­to­vo ne­is­crp­na: u toj stu­a­ci­ji mno­go­broj­nih ka­rak­te­ra do­volj­no je da iza­đe na pla­žu i sa fa­sci­nant­nom la­ko­ćom ob­u­hva­ti ve­li­ki broj naj­ra­zli­či­ti­jih li­ko­va. Svi se oni po­na­ša­ju sa­svim pri­rod­no, ali kad to Ta­ti iz­dvo­ji ili po­seb­no na­gla­si, to se za­čas pre­tvo­ri u niz hu­mo­ri­stič­kih do­sjet­ki ili eg­zi­bi­ci­o­nih bra­vu­ra u ko­ji­ma lju­di sa­mi se­be či­ne smi­je­šnim ili be­smi­sle­nim. Ono što ni­je kod Ta­ti­ja zna­čaj­no je­ste da ni na jed­nom ge­gu, ne in­si­sti­ra do kra­ja. Nje­mu je do­volj­no da na­go­vi­je­sti si­tu­a­ci­ju, da je pred­sta­vi u ap­surd­nom, da bi od­mah za­tim kre­nuo da­lje. Ako do­la­zi do po­na­vlja­nja, to se, uglav­nom, po­na­vlja­ju nje­go­vi ge­sto­vi da bi se po­ten­ci­ra­la re­ak­ci­ja osta­lih. Do­vo­ljan mu je če­sto sa­mo je­dan ka­dar da bi opi­sao ne­či­je po­na­ša­nje ili se podsmjeh­nuo ne­kom li­ku i pri­zo­ru. To nje­gov film pre­tva­ra u obi­lje in­for­ma­ci­ja o ljud­skom po­na­ša­nju. Od­la­zak na iz­let je ta­ko­đe maj­sto­ri­ja du­ha, a sce­na sa gro­bljem je pro­sto fa­sci­nant­na.
NA­STA­VI­ĆE SE