-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj

Me­đu­tim, a sam ži­vot ide­o­lo­šku pod­lo­gu — po­sma­tra­ti, si­ro­ma­šne ri­ba­re iz Ači­tre­ce, pa ne bi­ti iskren, go­to­vo je ne­mo­gu­će, uko­li­ko ni­je u pi­ta­nju zlo­u­po­tre­ba. Vi­skon­ti je kao ve­li­ki re­di­telj i istin­ski umjet­nik osje­tio svu vri­jed­nost ove ži­vot­ne po­ja­ve ko­ja je iz­jed­na­če­na sa pot­pu­nom isti­nom, ali ne na ni­vou fak­ta, već neo­p­hod­nog uop­šta­va­nja. I za­to je film za­sno­van na kon­tra­sti­ma, su­ko­bi­ma onih ko­ji su vječ­no pri­si­lje­ni da ra­de i onih ko­ji ih u to­me zlo­u­po­tre­blja­va­ju. To re­ži­ju učvr­šću­je u ubje­đe­nju da stvar­nost ni­je ni­ka­kav sta­tič­ni fe­no­men, već stal­no i pre­na­preg­nu­to kre­ta­nje u osci­la­ci­ja­ma iz­me­đu po­zi­tiv­nog i ne­ga­tiv­nog. Ta­ko se nu­žno oti­šlo da­lje od „Op­se­si­je” u raz­ra­di kon­cep­ci­je po ko­joj je sam film kao ob­lik iz­raz dra­mat­skog in­ten­zi­te­ta. Šest sce­nar­sta me­đu ko­ji­ma su bi­li i Te­ne­si Vi­li­jams i Pa­ul Bo­vles, na­pi­sa­li su Sen­so kao iz­ra­zi­tu me­lo­dra­mu iz vi­so­kog dru­štva. Glu­mi­ca Ali­da Va­li, ko­ja ni­je u cvi­je­tu mla­do­sti, sa iskra­ma u oči­ma i bli­sta­vim osmi­je­hom, kao da ne mo­že ni se­bi da ob­ja­sni svo­je po­stup­ke ka­da od­ba­cu­je sve što ima za­rad pro­tu­ve, ko­ji ne po­la­že ni pet pa­ra za vla­sti­ti ku­ka­vič­luk. Iz­u­zet­nost Vi­skon­ti­je­vog ta­len­ta je i u to­me što ga nje­go­vo sup­til­no osje­ća­nje stvar­no na­vo­di na no­ve ras­ki­de sa tra­di­ci­o­nal­nim shva­ta­nji­ma čak i unu­tar sa­mog neo­re­a­li­zma. Za nje­ga je sva­ki sle­de­ći sni­mak sa­mo pro­ti­vur­ječ­nost vi­še iz­me­đu ži­vo­ta i umjet­ni­ka. Zar smi­sao ni­je u pre­va­zi­la­že­nju čak i onog što nam se či­ni ne­mo­gu­će?
To je film — sum­nja­ti u nje­go­ve spo­sob­no­sti zna­či od­ri­ca­ti se nje­go­ve sa­vre­me­no­sti. Ni­šta ni­je vječ­no (osim Bo­ga ) i u od­ri­ca­nju, ko­je ne­kom mo­žda te­ško pa­da, le­že na­go­vje­šta­ji no­vih vri­jed­no­sti.
Nje­go­va „Naj­ljep­ša” sni­mlje­na je u tre­nut­ku ka­da su se mo­ra­li­sti, po­ti­snu­ti ne­u­spje­si­ma, po­ku­ša­va­li da pred­sta­ve kao or­ga­ni­zo­va­na sta­le­ška gru­pa­ci­ja. Tre­ba­lo je da dje­lu­je kao opo­me­na i po­ziv na uz­bu­nu pro­tiv sop­stve­nih ogra­ni­če­nja. Još ve­će iz­ne­na­đe­nje pred­sta­vljao je film „Sen­so” jer su po­je­di­ni ak­te­ri u nje­mu vi­dje­li ne sa­mo na­pu­šta­nje neo­re­a­li­zma ne­go i nje­go­vu ne­ga­ci­ju. Me­đu­tim, Vi­skon­ti je sma­trao da upra­vo ovim svo­jim dje­lom da­je i osnov­nim neo­re­a­li­stič­kim ide­ja­ma sa­svim no­vi smi­sao i otva­ra ši­re per­spek­ti­ve. Za­to ni­je ni­ma­lo slu­čaj­no nje­go­vo opre­dje­lje­nje za po­zna­ti ro­man Ka­mi­la Bo­i­ta ko­ji ob­ra­đu­je do­ga­đa­je iz one sud­bo­no­sne osam­sto še­zde­set i še­ste, ka­da su se u Ve­ne­ci­ji i sje­ver­nim gra­do­vi­ma osje­ća­la re­vo­lu­ci­o­nar­na stre­mlje­nja, mr­žnja pre­ma Austri­jan­ci­ma pre­la­zi­la u otvo­re­ni ot­por, a te­žnja za istin­skom slo­bo­dom Ita­li­je do­vo­di­la do he­roj­ske ek­sta­ze. Da bi ovo pri­pre­mio za film oku­pio je Vi­skon­ti oko se­be ve­li­ki krug emi­nent­nih sa­rad­ni­ka od D’Ami­ka do Te­ne­si Vi­li­jem­sa. Že­lio je da se ta­ko od­re­di pre­ma ro­man­ti­zmu i da kom­po­nu­je svo­je dje­lo na taj na­čin da ovi da­le­ki do­ga­đa­ji, odav­no pre­no­še­ni u isto­ri­ju i uspo­me­ne, po­sta­nu do­volj­no ši­rok, ali bli­zak pro­stor na ko­me se mo­že bez­bri­žni­je raz­mi­šlja­ti o čo­vje­ko­vom pri­su­stvu u vre­me­nu, nje­go­vim su­bjek­tiv­nim po­stup­ci­ma i sa­moj sud­bi­ni.
(Na­sta­vi­će se)