Raz­lo­zi ko­ji su ga na sve ovo na­vo­di­li bi­li su u sa­moj sa­vre­me­no­sti, još vi­še, u ma­glo­vi­tim per­spek­ti­va­ma onog što je tre­ba­lo tek da do­ne­se bu­duć­nost pred ko­jom se i sam na­la­zio sa mno­gim sum­nja­ma i di­le­ma­ma.
Ova­ko – pro­šlost ga je li­ša­va­la oba­ve­za pre­ma sva­ko­dnev­nim fak­to­graf­skim uslov­no­sti­ma, osta­vlja­ju­ći mu da­le­ko vi­še slo­bo­de u is­pi­ti­va­nju onog što je objek­tiv­no i su­bjek­tiv­no u ži­vot­nim či­nje­ni­ca­ma a još vi­še ljud­skim opre­dje­lje­nji­ma. Ov­dje je mo­gao da ima po­treb­nu dis­tan­cu pre­ma sa­mim zbi­va­nji­ma – ali i da ostva­ri svo­ju že­lju o to­me da isto­vre­me­no u fil­mu raz­la­že do­ga­đa­je i da pra­ti nji­ho­ve re­flek­se u do­me­nu sa­mih ide­ja. Ti­me je po­ve­zi­vao sa­dr­žaj i smi­sao svog dje­la. Ra­ni­ja neo­re­a­li­stič­ka is­ku­stva šti­ti­la su ga od ro­man­ti­čar­ske sla­du­nja­vo­sti – pa opi­si­va­nje Ve­ne­ci­je, Ve­ro­ne i dru­gih mje­sta, ov­dje ima do­volj­no re­a­li­stič­ke opo­ro­sti ubje­dlji­vo­sti. Iza sveg tog spolj­njeg sja­ja, isto­vre­me­no sa­gle­da­va­mo i nje­go­vo na­lič­je u ko­me sta­ri po­re­dak, sa svo­jim mo­ra­lom i ide­ja­ma, gu­bi moć i sve vi­še se po­ja­vlju­je kao ni­šta­van. Ono što se do­ga­đa­lo ta­da aso­ci­ja­tiv­no se ve­o­ma la­ko po­ve­zu­je s onim što se zbi­lo u ovoj ze­mlji pred kraj fa­ši­zma, ko­ji isto ta­ko pred­sta­vlja oku­pa­ci­ju i ogra­ni­ča­va­nje ljud­ske slo­bo­de i du­ha.
Sve je ta­ko sla­du­nja­vo, sa ni­zom po­je­di­no­sti – pa na tre­nu­tak, dok se pri­ka­zu­je ona ču­ve­na ve­li­ka sce­na sni­mlje­na u Te­a­tru de la Fe­ni­če za vri­je­me oper­ske pred­sta­ve, iz­gle­da kao sa­vr­še­na re­pro­duk­ci­ja.
Ci­je­lo ovo zbi­va­nje, sa go­to­vo svim glav­nim ak­te­ri­ma fil­ma, dje­lu­je kao bo­ga­ta li­kov­na kom­po­zi­ci­ja. Ope­ra na sce­ni se, pre­ma to­me, ne raz­li­ku­je od ope­re u gle­da­li­štu – gdje va­že isti ri­tu­a­li, po­kre­ti, na­čin po­na­ša­nja, psi­ho­lo­gi­ja, po­tre­ba za ve­li­kim stra­sti­ma, po­ka­zi­va­njem, ali kroz sve to i lič­nim do­ži­vlja­jem. Sve to mo­že da iz­gle­da i kao ilu­zi­ja ko­ja mo­že sa­mo da po­sto­ji u ta­kvoj kom­po­zi­ci­ji. Na­iz­gled, to je pra­va sve­ča­nost, sve dok se ne­što ne po­re­me­ti u tom una­pri­jed do­go­vo­re­nom re­du. To su upra­vo osje­ća­nja mla­dih ple­mi­ća i re­vo­lu­ci­o­na­ra ko­ji ovaj ce­re­mo­ni­jal raz­bi­ja­ju ti­me što u nje­ga uno­se svo­je že­lje za pro­mje­nom i de­mon­stri­ra­ju opre­dje­lje­nje za re­vo­lu­ci­ju. Od­jed­nom shva­ta­mo da ni u toj da­le­koj pro­šlo­sti sve one ba­rok­ne po­zla­te, ele­gant­ni ko­sti­mi i pa­rad­ne uni­for­me ni­su stvar­nost na ko­joj bi mo­gli da gra­di­mo ilu­zi­je o ro­man­tič­noj sa­vr­še­no­sti. Vi­skon­ti na­la­zi da to ni­je pra­va Ve­ne­ci­ja i da se ona kri­je upra­vo u ljud­skim osje­ća­nji­ma iza te spolj­ne na­pad­no­sti, ga­lant­no­sti, sa­mo­u­vje­re­no­sti i sja­ja. Sto­ga nje­mu ni­je do pro­ste re­pro­duk­ci­je ta­kve re­al­no­sti i svo­jom ka­me­rom sve vi­še se usred­sre­đu­je na re­ak­ci­je po­je­di­na­ca. Sen­so po­či­nje u ope­ri i An­ton Bruk­ne­ro­va dra­ma­tič­na mu­zi­ka pod­vla­či sva­ki dram­ski obrt oper­skom gr­mlja­vi­nom. „Obo­ža­vam ope­ru, ali ne van sce­ne”, ka­že gro­fi­ca dok mo­li Ma­le­ra da ne pri­hva­ti iza­zov nje­nog ro­đa­ka na dvo­boj.
Me­đu­tim, naj­re­no­mi­ra­ni­ji re­di­telj ope­ra u Ita­li­ji je bio dru­ga­či­jeg mi­šlje­nja.
Austrij­ska voj­ska još uvi­jek se na­iz­gled či­ni moć­na, hap­si re­vo­lu­ci­o­na­re, pro­tje­ru­je ih iz gra­da, ali ne mo­že da ugu­ši ovo pre­vi­ra­nje ide­ja i če­žnju za slo­bo­dom.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:
dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
film­ski i TV re­di­telj