-PI­ŠE:STAN­KO PA­PO­VIĆ

Mi­loš Šo­ba­jić je tre­ći sli­kar ko­ji je iz­la­gao u „San­ta Ma­ri­ji” 1990. go­di­ne. Po­stav­ku je či­nio ci­klus sli­ka­ra „Pet­na­est pred­lo­ga za jed­nu sli­ku”.
Umjet­nik je po­seb­nog sen­zi­bi­li­te­ta. Ži­vi i stva­ra, od 1972. go­di­ne u gra­du svje­tlo­sti u Pa­ri­zu. Pr­vu sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu je imao u ga­le­ri­ji Lam­ber (Pa­riz) 1972. go­di­ne.
Jed­nom pri­li­kom, pri­je do­la­ska u Bu­dvu 1990. go­di­ne je is­pri­čao:
„Od­lu­čio sam se za Pa­riz, čim sam 1970. go­di­ne za­vr­šio Aka­de­mi­ju li­kov­nih umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Sa so­bom sam po­nio je­dan ko­fer i de­se­tak sli­ka, ko­je sam po pre­po­ru­ci po­ka­zao li­kov­nom kri­ti­ča­ru Pa­tri­ku Vald­ber­gu, ne­zva­nič­no vo­de­ćem kri­ti­ča­ru nad­re­a­li­zma u Fran­cu­skoj. On je za­in­te­re­so­vao ga­le­ri­ju Lam­ber na ostr­vu Sve­ti Luj na Se­ni, ko­ja mi je or­ga­ni­zo­va­la jed­nu ta­da ve­o­ma ma­lu, ali za me­ne ve­li­ku iz­lo­žbu. Tom pri­li­kom ot­kri­va­me Fe­liks Ver­sel, je­dan od naj­ve­ćih ga­le­ri­sta Pa­ri­za. Sa njim kre­ćem u Nju­jork, a on­da po­no­vo u Pa­riz, Los An­đe­les, Že­ne­vu, Mon­pe­lje, Bri­sel, Rim..”
Li­kov­ne kri­ti­čar An­dre Pa­ri­no o Šo­ba­ji­će­vom sli­kar­stvu pi­še:
„Šo­ba­jić je ve­li­ki sli­kar, maj­stor svo­ga za­na­ta i in­spi­ra­ci­je. Op­sjed­nut je ve­li­kim gra­do­vim­a i čo­vje­ko­vom sud­bi­nom u nji­ma. U zo­ru, u glu­vo do­ba, u ča­so­vi­ma bu­đe­nja na svjet­skim đu­bri­šti­ma, u re­vo­lu­ci­ja­ma, nje­gov čo­vjek ju­ri kroz ot­pat­ke svi­je­ta, a sve to sku­pa či­ni ne­vi­đe­nu pla­stič­nu aku­mu­la­ci­ju na sli­ka­ma. Hra­njen pro­šlo­šću, pred­ska­zu­ju­ći bu­duć­nost, po­stao je ve­li­ki pje­snik sli­kar­stva”, na­gla­ša­va Pa­ri­no.
Vo­jo Ta­tar
pje­snik bo­je
Vo­jo Ta­tar je ro­đen u Nje­gu­ši­ma (op­šti­na Ce­ti­nje) 1933. go­di­ne. Obra­zo­va­nje je ste­kao u Umjet­nič­koj ško­li u Her­ceg No­vom i na Li­kov­noj aka­de­mi­ji u Za­gre­bu. Pr­vi put je iz­la­gao na Ce­ti­nju 1954. go­di­ne i od ta­da do iz­lo­žbe u „San­ta Ma­ri­ji” je imao dvi­je sto­ti­ne sa­mo­stal­nih i grup­nih iz­lo­žbi u na­šoj ze­mlji i ino­stran­stvu. Po­red sli­kar­stva Ta­tar se ba­vi i skulp­tu­rom. Do­bit­nik je vi­še na­gra­da i pri­zna­nja me­đu ko­ji­ma i Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re.
„Za Ta­ta­ra stvar­nost ili pej­saž kao naj­bli­ža da­tost, kao te­mat­sko-mo­tiv­sko iz­vo­ri­šte – ni­kad ni­je ono što je­ste po se­bi. Za nje­ga je to pod­sti­caj­na gra­đa, skup po­treb­nih ele­me­na­ta ko­ji či­ne jed­nu od sa­sta­vi­ca bu­du­će sli­ke”. (Aka­de­mik Če­do Vu­ko­vić).
„To je umjet­nost ko­ja vas ve­že i pli­je­ni, za­dr­ža­va­ju­ći vas po­red ve­ći­ne iz­lo­že­nih sli­ka či­ja je sred­nja ocje­na kva­li­tet”. (Iz li­sta „La li­ber­te” u Fri­bur­gu u Švaj­car­skoj).
„On je pje­snik bo­je, ko­ji ni­ko­ga ne osta­vlja rav­no­du­šnim. Nje­go­vo sli­kar­stvo te­ško bi bi­lo shva­će­no bez nje­go­vih rod­nih Njgu­ša, ono no­si pe­čat te sre­di­ne iz ko­je je i na­sta­la umjet­nost sli­ka­ra Ta­ta­ra”. (Stan­ko Pa­po­vić)
„Na je­dan za­ni­mljiv na­čin sli­kar Vo­jo Ta­tar do­di­ru­je pro­ble­me rav­no­te­že, for­me i bo­ja; for­ma je uvi­jek ap­so­lut­ni an­sabl ver­ti­ka­la i ho­ri­zon­ta­la, sna­žnih li­ni­ja jed­ne ar­hi­tek­tu­re, čak bo­ja uče­stvu­je u di­na­mi­ci cje­li­ne. Sa­mo sa ovom jed­nom ri­ječ­ju „di­na­mič­nost” mo­gli bi oka­rak­te­ri­sa­ti dje­lo go­spo­di­na Ta­ta­ra”. (S.Mo­rov iz švaj­car­skog li­sta „Fe­ul­le d avis de La­u­san­ne”).
(Na­sta­vi­će se)