-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj

Vi­skon­ti­jev iz­raz je na ovom pu­tu od „Op­se­si­je” do „Sen­sa” po­stao da­le­ko sa­dr­žaj­ni­ji, bo­ga­ti­ji, si­gur­ni­ji i moć­ni­ji u svo­joj sna­zi da se od­u­pre sva­koj sti­hi­ji i da iz­gra­di svoj ak­tiv­ni in­di­vi­du­a­li­zam. Ni­je se pla­šio pri­go­vo­ra da bje­ži od stvar­no­sti, da is­ka­zu­je sklo­nost pre­ma ro­man­ti­zmu, da se pre­pu­šta ve­ri­zmu, is­tra­ja­va­ju­ći da je sam ar­bi­tar unu­tar kre­a­tiv­nih mo­guć­no­sti. Ni­je že­leo da di­je­li od­go­vor­nost sa svo­jim ju­na­ci­ma, pa ih sto­ga ni­je ni za­tva­rao u oča­ja­nje i bez­iz­la­znost, op­tu­žu­ju­ći dru­ge za ova­kva sta­nja. Za Vi­skon­ti­ja stva­ra­la­štvo mo­ra da ima svoj smi­sao, a on se ni­kad ne is­cr­plju­je u jed­no­stra­no­sti ni­ti u pre­tje­ra­nom su­bjek­ti­vi­zmu. Iz to­ga je sli­je­di­lo i nje­go­vo uvje­re­nje (ko­jim je pro­žet film „Sen­so”) da na­ša osje­ća­nja i sa­zna­nja o ži­vo­tu, bi­lo da je ri­ječ o sa­da­šnjo­sti ili o pro­šlo­sti, ni­kad ni­su ko­nač­na, da mo­ra­mo ne­pre­kid­no da ih is­tra­žu­je­mo ako že­li­mo da svoj do­ži­vljaj ve­že­mo za ono što tek na­slu­ću­je­mo. Da li će­mo svi­jet op­tu­ži­va­ti ili oprav­da­ti stvar je opre­dje­lje­nja, ali Vi­skon­ti svoj iz­raz ne ogra­ni­ča­va sa­mo na lič­ne uti­ske i za­to „Sen­so” isto­vre­me­no otva­ra i no­ve pro­sto­re u bo­ga­tom opu­su Lu­ki­na Vi­skon­ti­ja. On zna­či uvje­re­nje da se eks­pre­si­ja ne is­cr­plju­je sa­mo u fak­to­graf­skom sa­dr­ža­ju, već da on mo­že da ima i svo­je ljud­sko zna­če­nje je­di­no ako se ve­že za smi­sao fil­ma ko­ji uvi­jek tran­spo­nu­je se­be mno­go ši­re pre­ma ži­vo­tu, nat­kri­lju­ju­ći ta­ko i pri­ro­du ovog me­di­ja.
„Sen­so” je film ve­li­kog za­ma­ha, iz­u­zet­ne lu­cid­no­sti, od­luč­no­sti da se us­po­sta­vi dis­tan­ca od onog što je ostva­re­no, da se ide da­lje od de­ter­mi­ni­zma i tra­ži od fil­ma i nje­go­ve dvo­smi­sle­no­sti i vi­še ne­go od sa­mog ži­vo­ta. To mu je da­lo zna­čaj ne sa­mo u opu­su sa­mog Vi­skon­ti­ja, već i u raz­vo­ju ide­ja o mno­go­stru­ko­sti sa­vre­me­nog fil­ma. Film je ma­lo ka­sni­je pri­ka­zi­van u Ame­ri­ci, ali pod ime­nom „Raz­vrat­na gro­fi­ca”. Fer­li Gran­džer je još iz­vr­sni­ji, na­ro­či­to u kul­mi­na­tiv­noj sce­ni u ko­joj ga je skr­hao sa­mo­pre­zir. O mno­go če­mu u Vi­skon­ti­je­vom fil­mu pro­sto je ne­mo­gu­će go­vo­ri­ti: sli­kov­na lje­po­ta ci­je­log dje­la, re­di­telj­ski sa­dr­žaj­no osmi­šlje­ne i li­je­po sli­ka­ne noć­ne sce­ne u vi­li Ser­pi­je­ri­je­vih, glu­mač­ka igra do­pu­nje­na lje­po­tom Ali­de Va­li, Fer­li Gren­dže­ra, sve to obes­hra­bru­je opi­si­va­ča, či­ni nje­gov na­por i sa­mu na­mje­ru smi­je­šnim i ilu­zor­nim. Me­đu­tim, dru­gi aspek­ti – funk­ci­ja ope­re ili ko­ri­šće­nje iz­vje­snih ri­tu­al­no-te­a­tral­nih ge­go­va i nji­ho­va pro­mjen­lji­va zna­če­nja (npr. ve­lo­vi Ali­de Va­li) – pre­vi­še su slo­že­ni da bi se ov­dje mo­glo pred­u­ze­ti ma­kar i naj­po­vr­šni­je nji­ho­vo tu­ma­če­nje. Ne­u­rav­no­te­že­nih ve­za bi­će i u ka­sni­jim Vi­skon­ti­je­vim ostva­re­nji­ma: „Pro­kle­ti” (1969) i „Smrt u Ve­ne­ci­ji” (1971), ali ni­je­dan ne­će ima­ti ta­ko po­o­štre­ne od­no­se ka­kvi su u ovom fil­mu. Vi­skon­ti­jev ak­ter je u ovom fil­mu pre­po­ru­čio sve svo­me sa­go­vor­ni­ku da se ne pla­ši pre­tje­ra­no­sti re­to­ri­ke; taj mu­dar sa­vjet sva­ka­ko tre­ba u iz­vje­snim pri­li­ka­ma po­slu­ša­ti. Spo­sob­nost neo­gra­ni­če­nog odu­še­vlja­va­nja ne­čim ni­je me­đu naj­ma­nje neo­p­hod­nim i po­želj­nim oso­bi­na­ma kri­ti­ča­ra. Uosta­lom, „Sen­so” je je­dan od naj­ljep­ših fil­mo­va evrop­ske i svjet­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Film je na fe­sti­va­lu u Ve­ne­ci­ji bio u no­mi­na­ci­ji za Zlat­nog la­va; Lu­ki­no Vi­skon­ti za re­ži­ju.
(KRAJ)