-Pri­re­dio: Ivan Mi­lo­še­vić

Va­so­je­vić­ka na­hi­ja se na­la­zi u is­toč­nom di­je­lu Cr­ne Go­re. Ob­li­ka je tro­u­gla­sta, sa osno­vi­com pre­ma Zet­skoj i Mo­rač­koj na­hi­ji, a te­re­nom za­la­zi u Sta­ru Sr­bi­ju. Pre­ma Zet­skoj na­hi­ji gra­ni­či se sa za­pa­da Lu­to­vom, Ja­bla­nom, Br­sku­tom i Pla­ni­ni­com, sa ju­go­za­pa­da Cr­nom Pla­ni­nom, Ko­ze­ljom, Ću­rom, Tur­ja­kom, Pri­če­vljem do vrh Me­đu­ko­mlja, Ca­ri­na­ma i Tre­pe­tljič­kim Br­dom do Pe­u­ći­ce. Ta se gra­ni­ca pre­ma Sta­roj Sr­bi­ji pro­du­ža­va Mo­ja­nom, Ili­nim Gla­va­ma, Ša­ro­vim Br­dom i Lum­braj­skom Go­rom, pa on­da okre­će na is­tok. Ju­žnu gra­ni­cu sa te stra­ne či­ni Li­po­vi­ca, Kur­dža­kov krš, Um­ski po­tok, Kli­me­nač­ki Laz, Vi­si­tor Ze­le­tin­ski, ko­sa iz­nad Mu­rin­ske ri­je­ke, Za­pa­re­nik, Pe­pić­ski po­tok do Li­ma, pa on­da ova ri­je­ka do Nov­ši­ća, za­tim Nov­šić­ka ko­sa uz Ko­dru do Ječ­mi­šta: ju­go­i­stoč­nu gra­ni­cu či­ne Ječ­mi­šta i Va­ga­ni­ca. Sa is­toč­ne stra­ne ple­me je ogra­ni­če­no Mo­krom pla­ni­nom i Ku­kalj­skim br­dom, a sa sje­ve­ro­i­sto­ka je ko­sa iz­me­đu Ro­va­ca i Še­ku­la­ra do Dmi­tro­ve sti­je­ne. Sje­ver­nu gra­ni­cu Va­so­je­vi­ća či­ne Pa­prat­ni­ce iz­me­đu Ri­je­ke Mar­se­ni­ća i Na­vo­ti­ne do Li­ma, za­tim Vi­nic­ka pre­ko Li­ma, pa stra­na po­vrh Vi­nic­ke do Konj­ska, oda­tle go­re do na vrh Gor­njih Se­la (na dnu Je­lo­vi­ce) i Bje­la­si­ca. Sje­ve­ro­za­pad­nu gra­ni­cu pre­ma Mo­rač­koj na­hi­ji či­ne Ključ, Pi­vljan, Pla­ni­ni­ca do ta­re, za­tim re­ka Ta­ra do Vu­če­ti­na ka­me­na, a oda­tle po­tok do La­ni­šta, on­da ko­sa iz­me­đu Mo­ra­če i Tre­be­ši­ce do ove po­sled­nje ri­je­ke. Iza ovo­ga gra­ni­ca ide pre­slom po­vrh Ši­ra­li­je, pe­nje se na vrh Ja­vo­ro­ve Gla­ve, oda­tle na vrh Su­vo­do­la u Vi­so­ku gla­vu, pa se pro­du­ža­va na za­pad do na vrh Lu­to­va. Naj­i­stak­nu­ti­ja tač­ka Va­so­je­vi­ća na za­pa­du je­ste kod Lu­to­va, a is­toč­na u Mo­kroj Pla­ni­ni. One su uda­lje­ne jed­na od dru­ge za 19 sa­ha­ti. A prav­cem sje­ver–jug ple­me je du­gač­ko 14 sa­ha­ti (od Bje­la­si­ce do Ječ­mi­šta). Do 1880. Go­di­ne Va­so­je­vić­ka na­hi­ja ni­je bi­la u cr­no­gor­skoj gra­ni­ci ovo­li­ka ko­li­ka je sa­da, ne­go su joj gra­ni­ce pre­ma Sta­roj Sr­bi­ji sa ju­žne stra­ne bi­le ri­je­ka Pe­ru­ći­ca, za­tim ri­je­ka Zlo­re­či­ca do Li­ma, a sa is­toč­ne Lim do Trep­če, pa je okre­ta­la na sje­ver Tre­bač­kom Ri­je­kom, Bje­le­gom do Tu­ri­je. Sa­da su, da­kle, Va­so­je­vi­ći u cr­no­gor­skoj gra­ni­ci za jed­nu tre­ći­nu ve­ći ne­go pri­je.
Sva se­la u Va­so­je­vić­koj na­hi­ji na­la­ze se na bla­žim ili str­me­ni­ti­jim stra­na­ma, osim če­ti­ri se­la, ko­ja su na oma­nji­ma rav­ni­ca­ma po­red Li­ma i to: Ri­je­ka Mar­se­ni­ća, Lu­ge, Ulo­ti­na i Ma­šni­ca. Sko­ro sva­ko se­lo ima po je­dan po­ja­sić ze­mlje po­red re­ka. Ni­jed­no­ga se­la ni­ti za­se­o­ka ne­ma na br­du, tek se po ko­ja ku­ća na br­du mo­že na­ći.
Po­što vo­da pla­vi sko­ro sva­ke go­di­ne ono ma­lo rav­nog pro­sto­ra oko ri­je­ka, to ku­ća ta­mo sla­bo ima, oso­bi­to od ve­li­kog po­vod­nja 1896. Go­di­ne, po­sli­je ko­ga je i ono ma­lo ku­ća oko ri­je­ka, što je zdra­vo osta­lo, iz­mak­nu­to u stra­ne. Ri­je­ke, pak, lu­ta­ju po bro­do­vi­ma, gdje su ne­ka­da bi­le nji­ve i li­va­de.
Ras­po­red ku­ća i ob­lik se­la u Va­so­je­vi­ći­ma je­dan je isti. Ku­će su raz­bi­je­ne, po­što sva­ko že­li da mu je ku­ća na naj­bo­ljem ko­ma­du ze­mlje. Ta­ko se obič­no po stra­ni po­red ri­je­ka vi­de ra­su­te, ne­gdje bli­že, ne­gdje da­lje, se­o­ske ku­će. Če­sto se na ne­ka­kvoj te­ra­si­ci ili za­rav­nja­ku vi­di po pet, šest, pa i osam ku­ća u gru­pi bez ika­kvog re­da kao u Trep­či, Ri­je­ci Mar­se­ni­ća, Tre­šnje­vu, gdje ima­ju dvi­je ta­kve gru­pe (Vu­ki­će­vi­ća Ma­la i Sto­ja­no­vi­ća Ma­la), Za­br­đu, Sa­le­vi­ću, Ulo­ti­ni itd. Po­sled­nji rat od 1877. dao je sa­mo još vi­še ma­ha toj raz­bi­je­no­sti ku­ća, zbog to­ga što su ta­da sta­re ku­će po­go­re­le, te su sve no­ve ku­će gra­đe­ne na ima­nji­ma po­je­di­nih se­lja­ka. Ipak je i pri­je to­ga ra­ta zbi­je­nost ku­ća, ma­da če­šća ne­go da­nas, bi­la ri­jet­ka. Uop­šte sva­ka ku­ća je na svom ima­nju.
Da­lja šu­ma, sa­sta­vlje­na od bu­kve, pri­pa­da po­je­din­ci­ma ili je u ve­ći­ni slu­ča­je­va ko­mun ili op­štin­ska svo­ji­na. Ti ko­mu­ni su još iz do­se­lje­nja Va­so­je­vi­ća. Do pri­je 15 go­di­na ko­mun­ska se go­ra ne­mi­li­ce sa­ti­ra­la, a ko­mun­ske pa­šnja­ke pa­se se­o­ska sto­ka. Sem ovih ko­mu­na bli­zu se­la još i sva­ko ima svo­ju pla­ni­nu. Po pla­ni­skim nji­va­ma se­ju se ži­ta, kao raž, je­čam, el­da i krom­pir.
(Na­sta­vi­će se)