-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

U hre­sto­ma­ti­ji „Pri­zren – car­ski grad” na­i­la­zi­mo i na za­ni­mljiv tekst o ca­ru Du­ša­nu Sil­nom. Autor tek­sta je Ste­van Si­mić, a tekst je ob­ja­vljen u „Bo­san­skoj vi­li”, u Sa­ra­je­vu, 1910. Pre­no­si­mo dio iz tog Si­mi­će­vog tek­sta:
„Tri naj­znat­ni­ja i naj­ljep­ša da­tu­ma u na­šoj isto­ri­ji ve­za­na su za ime Ca­ra Du­ša­na Sil­nog, slav­nog vla­da­o­ca, a to su pro­glas car­stva, srp­ska pa­tri­jar­ši­ja i zna­me­ni­ti za­ko­nik. Da se ove ve­li­ke te­ko­vi­ne za­do­bi­ju, po­treb­na je bi­la ve­li­ka ener­gi­ja, ne­nad­ma­šno ju­na­štvo, du­bo­ka mu­drost i po­li­tič­ka zre­lost.
Za sve vri­je­me svo­je bur­ne vla­da­vi­ne, ni­je car Du­šan znao za ne­u­spje­he i po­ra­ze. Nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci su bi­lje­ži­li sa­mo uspjeh za uspje­hom i te­ko­vi­nu za te­ko­vi­nom. Jed­na je od na­ših dra­go­cje­nih zna­me­ni­to­sti Du­ša­nov lik u Le­snov­skom ma­na­sti­ru. Ovaj se ma­na­stir na­la­zi kod gra­da Kra­to­va u Ju­žnoj Sta­roj Sr­bi­ji, a za­du­žbi­na je ču­ve­nog Du­ša­no­vog vla­ste­li­na, ve­li­kog voj­vo­de i sa­vjet­ni­ka Oli­ve­ra. Hram je po­dig­nut 1341. go­di­ne a po­tom i ži­vo­pi­san, što se vi­di iz po­je­di­nih nat­pi­sa.
Du­ša­no­va sli­ka se na­la­zi na li­je­vom zi­du sred­njeg hra­ma. S de­sne je stra­ne Du­ša­na nje­go­va že­na ca­ri­ca Je­le­na, a s de­sne je po­ve­ći pra­zan i okre­čen pro­stor, gdje je ne­ka­da, ka­ko mi re­ko­še, bio mla­di kralj Uroš. Du­ša­no­va sli­ka je u isto vri­je­me i naj­ve­ća sli­ka u unu­tra­šnjo­sti cr­kve. Pre­ma ovoj sli­ci, car Du­šan je ve­o­ma kru­pan, raz­vi­jen i sna­žan čo­vjek od svo­jih tri­de­set i ne­ko­li­ko go­di­na. On je ov­dje pred­sta­vljen u pri­rod­noj ve­li­či­ni i kao ta­kav, on je ve­ći no obi­čan čo­vjek. Sli­kar, ko­ji je ra­dio ovaj ži­vo­pis mo­rao je po­zna­va­ti lič­no srp­skog ca­ra, tim pri­je što je sam Oli­ver bio Du­ša­nov naj­bo­lji sa­vjet­nik, ko­ji je sva­ka­ko vo­dio nad­zor, kad se zi­dao i ži­vo­pi­sao ovaj ma­na­stir, te se ni­je mo­glo iz­ra­di­ti ma šta, po pro­iz­volj­noj za­mi­sli.
Li­ce mu je pu­no i sa oštro iz­ra­zi­tim cr­ta­ma. Na nje­mu su ja­bu­či­ce do­sta raz­vi­je­ne. Vrat je sna­žan i de­beo. Bo­ja ko­že otvo­re­na, ali je po ma­lo sme­đa. Oči su mu krup­ne, obr­ve tan­ke. Ko­sa je gu­sta, cr­na i po­kri­va mu vrat. Nos pra­vi­lan, usta osred­nja, če­lo obič­no. Na gla­vi ima kru­nu, ko­ja je ukra­še­na sku­po­cje­nim i dra­gim ka­me­njem. Bra­da mu je ma­la, za­o­kru­glje­na i sme­đe bo­je, a br­ko­vi su mu do­sta ma­li i tan­ki. Na se­bi ima du­gač­ku ha­lji­nu, ko­ja se pru­ža čak do ze­mlje. Ova je ha­lji­na od fi­ne i sku­po­cje­ne ma­te­ri­je i sva je iz­ve­ze­na i iša­ra­na ra­zno­vr­snim ukra­si­ma raz­li­či­te bo­je. Osnov­ni je ton ove ha­lji­ne za­tvo­re­no lju­bi­ča­ste bo­je. Jak­na se svr­ša­va jed­nim do­sta vi­so­kim i ve­o­ma uku­sno iša­ra­nim oko­vrat­ni­kom. Od vra­ta pa sve do do­nje ivi­ce ha­lji­ne spu­šta se du­gač­ki i po­zla­će­ni ukras u vi­du uskog epi­tra­hi­lja, ko­ji je i kao odje­ća, li­je­po ukra­šen. Na po­lo­vi­ni je po­zla­ćen po­jas. I do­nji je dio ove odje­će op­to­čen ši­ro­kom i zlat­nom pan­tlji­kom ka­kvom su op­ši­ve­ni i osta­li kra­je­vi. Osim to­ga pa­da­ju u oči pri dnu ove sku­po­cje­ne ha­lji­ne, ra­zno­stru­ki or­na­men­ti ra­znog ob­li­ka od ko­jih se na­ro­či­to is­ti­ču tro­u­gla­ste ša­re pla­ve bo­je i bi­je­li kru­ži­ći raz­ne ve­li­či­ne. Na oba lak­ta na ru­ka­vi­ma su li­je­po pri­ši­ve­ni i zla­tom iz­ve­ze­ni ko­ma­di, ko­ji su do­šli kao ne­ki ukra­si.
U de­snoj ru­ci dr­ži dvo­gu­bi krst, a li­je­va mu je pre­ma­za­na, ali se ipak vi­di da je u njoj dr­žao ja­bu­ku, ku­glu, sa kr­stom, od ko­je se vi­di sa­mo gor­nji dio. Osim to­ga do­sta je na ovoj sli­ci ošte­će­na li­je­va stra­na, jer je zna­tan dio zi­da pre­ma­zan bi­je­lim kre­čem, što je sva­ka­ko uči­nje­no vi­še na­mjer­no, ne­go iz ne­pa­žnje, ka­ko bi se i ovaj spo­me­nik srp­ske pr­o­šlo­sti što pri­je uklo­nio, jer ti­me ho­će na­ša bra­ća eg­zar­hi­sti, Bu­ga­ri, da uni­šte sva­ki trag i pred­met, ko­ji pot­sje­ća na Srp­stvo i Sr­bi­ju! (...)
Ja sam vi­dio još dvi­je sli­ke Du­ša­no­ve. Jed­na u ku­ma­nov­skom ma­na­sti­ru Ma­te­ji­ću, za­du­žbi­ni ca­ri­ce Je­le­ne i ca­ra Uro­ša, a dru­gu u Lju­bo­ten­skoj cr­kvi sv. Đor­đa u Skop­skoj Cr­noj Go­ri, ko­ju je po­di­gao car Du­šan. (...)
Vri­je­di na­gla­si­ti da je na svi­ma sli­ka­ma Du­šan na­sli­kan sa sve­ti­telj­skim vi­jen­cem oko gla­ve, me­đu­tim zna­mo da ovaj vla­dar ni­je uvr­šten u po­zna­ti ci­klus srp­skih sve­ti­te­lja, a osim to­ga nje­gov lik je ži­vo­pi­san, dok je on još bio u ži­vo­tu. Me­ni se či­ni da se ova po­ja­va mo­že ob­ja­sni­ti je­di­no ti­me, što je do­tič­ni sli­kar, ra­de­ći Du­ša­no­vu sli­ku imao u vi­du fakt da su svi srp­ski vla­da­o­ci, nje­go­vi pret­hod­ni­ci, sli­ka­ni u po­je­di­nim cr­kva­ma sa slič­nim vi­jen­ci­ma. Pri iz­ra­di Du­ša­no­vog li­ka ima­la se u vi­du nje­go­va ve­li­ka za­slu­ga za dr­ža­vu, cr­kvu i na­rod. On je bio ve­o­ma po­pu­lar­na lič­nost, oso­bi­to za vri­je­me kru­ni­sa­nja, ka­da je sva­ka­ko i ra­đe­na nje­go­va sli­ka u Le­sno­vu, jer je ista već bi­la svr­še­na 1349. go­di­ne. Ta­ko isto sve­ti­telj­ske vi­jen­ce ima­ju oko gla­ve ca­ri­ca Je­le­na, kralj Uroš, za­tim Jo­van Oli­ver i nje­go­va že­na Ma­ra, ko­ji ta­ko­đe ni­je­su sve­ti­te­lji. Osim to­ga ja sam vi­dio u Hi­lan­dar­skom nar­tek­su sli­ku Mi­lo­ša Obi­li­ća, ko­ji je sa slič­nim vi­jen­cem oko gla­ve, a u pri­pra­ti ku­če­vi­ške cr­kve Sv. Spa­sa (Srp­ska Cr­na Go­ra) uvr­šten u red sve­ta­ca čak i omi­lje­ni na­rod­ni ju­nak Mar­ko Kra­lje­vić. Ova fak­ta još već­ma po­tvr­đu­ju da je kod na­ših sta­ri­jih ži­vo­pi­sa­ca bi­lo ne­ko do­ba uobi­ča­je­no da sve­ti­telj­skim vi­jen­cem kru­ni­šu sve za­slu­že­ne po­pu­lar­ne i omi­lje­ne na­rod­ne vo­đe i do­bro­tvo­re”, za­pi­sao je Ste­van Si­mić. (NA­STA­VI­ĆE SE)