Me­đu za­ni­mlji­vim za­pi­si­ma o Pri­zre­nu u ovoj hre­sto­ma­ti­ji na­i­šli smo i na tekst K. N. Ko­sti­ća, ob­ja­vljen ja­nu­a­ra 1914. u „De­lu”, li­stu za na­u­ku, knji­žev­nost i dru­štve­ni ži­vot, sa sje­di­štem u Be­o­gra­du, iz ko­ga pre­no­si­mo je­dan seg­ment:
„...Tur­ci su za­u­ze­li Pri­zren u ju­nu 1455. go­di­ne. Pod 9. ju­nom 1455. go­di­ne naš lje­to­pi­sac je za­bi­lje­žio: „Pri­mi car Pri­zre­nac i Pri­zren sta­ri 21. ju­na”. Da li je ovaj Pri­zre­nac onaj ka­stel što ga 1331. i 1332. go­di­ne to­li­ko mno­go tra­ža­še Du­brov­ča­ni za svo­je tr­gov­ce? Iz­gle­da da se du­bro­vač­ka ko­lo­ni­ja u Pri­zre­nu po tur­skom osvo­je­nju Pri­zre­na sma­nji­la i ras­tu­ri­la.
I za tur­ske vla­de u 16. vi­je­ku Pri­zren se po­mi­nje kao da ni­je bio ma­la va­roš. Sa­mo Meh­med Haj­re­din Ku­kli-beg 1537. go­di­ne ima u Pri­zre­nu 117 du­ća­na i 6 vo­de­ni­ca. U dru­goj po­lo­vi­ni 16. vi­je­ka Pri­zren stra­da od Ar­ba­na­sa i Si­nan-pa­še Ro­tu­lo­vi­ća. De­čan­ski je ka­lu­đer za­bi­lje­žio pod go­di­nom 1574: „Ve­li­ki zu­lum bi­ja­še tog­da od Ar­na­u­ta, oso­bi­to od Mah­mut-be­go­vi­ća u Pe­ći, u Ska­dar od Ivan-be­go­vi­ća, po­tur­če­ni Bu­ša­tli­je, u Pri­zren Si­na­na-pa­ši­ća Ro­tu­lo­vi­ća, u Đa­ko­vu od El­su-pa­ši­ća. Dvi­je hi­lja­de hri­sti­ja­ne oko­lo ovi va­ro­ši isje­ko­še”.
U 17. vi­je­ku Pri­zren se po­mi­nje kao ve­li­ka i znat­na va­roš. Ma­rin Bi­ci (1610) opi­su­je Pri­zren kao otvo­re­nu va­roš „bez zi­do­va” (grad­skih); ima 8.600 ku­ća, do­sta ve­li­kih; go­to­vo sve ku­će ima­ju svo­ja dvo­ri­šta, kao i se­o­ske ku­će u Ita­li­ji, i Pri­zren, po ve­lič­ni, ne ustu­pa ni­jed­noj va­ro­ši u Sta­roj Sr­bi­ji osim Sko­plju (ko­je je od Pri­zre­na ve­ća va­roš); va­roš je pu­na če­sa­ma i ži­ve, te­ku­će vo­de, ko­ja okre­će vo­de­nič­ke vi­tlo­ve i či­ni va­roš ugled­nom i pre­kra­snom. So­fij­ski ar­hi­e­pi­skop Pe­tar u svo­joj isto­rij­skoj ras­pra­vi o pri­zren­skom epi­sko­pa­tu (1655) ra­ču­na da u Pri­zre­nu ima 12.000 ku­ća, od ko­jih su 30 ka­to­lič­kih a osta­lo pra­vo­slav­ni Sr­bi i Tur­ci; u va­ro­ši se na­la­zi pre­ko 300 vo­de­ni­ca; Pri­zren se na­la­zi na vr­lo li­je­pom po­lo­ža­ju, a u pred­je­lu iz­o­bilj­nom u ži­tu, vi­nu i ri­bi: I St. Ga­spa­ri (1671. go­di­ne) ra­ču­na Pri­zren u red glav­nih va­ro­ši u Sr­bi­ji. Li­je­pe nam po­dat­ke o Pri­zre­nu 17. vi­je­ka pru­ža Pe­tar Bog­da­nić Bak­šić, o ko­me je g. Če­da Mi­ja­to­vić mi­slio da je po­to­mak Du­ša­na Bog­da­na. Pri­zren tr­gu­je naj­vi­še vi­nom i kor­do­va­nom; u nje­mu se iz­ra­đu­ju raz­ne pu­ške i di­mi­ski­je. Oko Pri­zre­na pu­no je rod­nih vi­no­gra­da, ko­ji da­ju iz­vr­sno vi­no. Ma­sa­re­ki (1651.g.) po­mi­nje da pri­zren­ski tr­gov­ci iz­vo­ze vu­nu čak u Ger­ma­ni­ju pre­ko Be­o­gra­da. Vi­di se, da­kle, da je sto­čar­stvo bi­lo raz­vi­je­no na Šar-pla­ni­ni. Ali je Pri­zren i u 17. vi­je­ku stra­dao od pla­ni­na­ca Arba­na­sa, na­ro­či­to od Mi­ri­di­ta, ka­ko to Bak­šić is­ti­če. Iako je ka­to­li­ka bi­lo ma­lo, 30-40 ku­ća, u 17. vi­je­ku sto­lu­je ka­to­lič­ki vla­di­ka, ko­ji je pot­či­njen so­fij­skom ka­to­lič­kom ar­hi­e­pi­sko­pu. Po­ne­kad je Pri­zren stra­dao i od tur­skih na­me­ta. Po jed­nom za­pi­su, 1651. go­di­ne u Pri­zren do­đe Meh­met-pa­ša i uze od na­ro­da 10.000 ak­či na ime no­vog na­me­ta do­tle ne­na­pla­ći­va­nog „kaf­tan-ak­če”: „A on uze 10.000 va­ta oskud­na i nužd­na vre­me­na, oh!”, ve­li taj jad­nik ko­ji je cio za­pis dao. (...)
Vuk Ka­ra­džić po­mi­nje 1827. go­di­ne Pri­zren kao sta­ri grad s ve­li­kom va­ro­ši. Ami Bue (1840) uzi­ma da je Pri­zren jed­na od naj­ljep­ših i naj­bo­ga­ti­jih va­ro­ši u evrop­skoj Tur­skoj. Ima pre­ko 26.000 sta­nov­ni­ka. Ra­zni za­na­ti, ve­li Bue, i nje­go­va tran­zit­na tr­go­vi­na iz­me­đu Tur­ske i pri­mor­ske Ar­ba­ni­je uči­ni­li su da se po­ve­ća bo­gat­stvo i broj nje­go­va sta­nov­ni­štva; ima po­kri­ve­nu čar­ši­ju, 12 ve­li­kih dža­mi­ja, vi­še sa­hat­nih ku­la, jed­nu pra­vo­slav­nu i jed­nu ka­to­lič­ku cr­kvu; sto­li­ca je pra­vo­slav­nog vla­di­ke; ni­je ta­ko pr­ljav kao osta­le va­ro­ši u Tur­skoj.
Po­sli­je ovog li­je­pog na­pret­ka Pri­zren se ne­pre­sta­no po­ve­ća­vao i bo­ga­tio. Gil­fer­ding 1857. go­di­ne ra­ču­na u nje­mu 4.000 do­mo­va. Ta­da je i Pri­zren bio u tr­go­vin­skim ve­za­ma sa Be­o­gra­dom, Sa­ra­je­vom i Ska­drom; sta­nov­ni­štvu je glav­no za­ni­ma­nje bi­la tr­go­vi­na, ko­ja je pre­te­žno bi­la u ru­ka­ma pra­vo­slav­nih; ži­va je bi­la pri­zren­ska čar­ši­ja i za­hva­ta­la je ne­ko­li­ko po­kri­ve­nih uli­ca. Han (1863) ra­ču­na u Pri­zre­nu na 46.000 sta­nov­ni­ka i 1.200 du­ća­na u čar­ši­ji. Pri­zren je ta­da sma­tran za glav­nu oru­žni­cu na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, jer se u nje­mu mno­go oruž­ja iz­ra­đi­va­lo. Po­red mno­gih pu­ška­ra bi­lo je mno­go i ta­ba­ka i ter­zi­ja. Pri­zren­ski se sah­ti­jan iz­vo­zio u Ma­džar­sku, dru­gi se pri­zren­ski pro­iz­vo­di iz­vo­zi­li na sve stra­ne, na­ro­či­to u Mi­sir i Sr­bi­ju. Tr­go­vi­na je sva bi­la u ru­ka­ma hri­šća­na. (...)
Još 1857. go­di­ne Gil­fer­ding je re­kao: ka­da bi Pri­zren bio u si­gur­nim sa­o­bra­ćaj­nim i sreć­nim po­li­tič­kim pri­li­ka­ma, on bi iz­no­va, kao i za vri­je­me ca­ra Du­ša­na, po­stao srp­skim Ca­ri­gra­dom – sre­di­štem ži­vo­ta i ra­da ci­je­le za­pad­ne po­lo­vi­ne Bal­kan­skog po­lu­o­str­va.
Po­sli­je pu­nih 457 go­di­na ro­bo­va­nja Pri­zren je opet po­stao slo­bo­dan. Maj­ka nje­go­va, otadž­bi­na Sr­bi­ja, do­ni­je­la mu je slo­bo­du, a ra­dom ru­ku dje­ce svo­je Sr­bi­ja će Pri­zre­nu, srp­skom Ca­ri­gra­du, do­ni­je­ti i si­gur­na sa­o­bra­ćaj­na sred­stva i sre­đe­ne i sreć­ne po­li­tič­ke pri­li­ke, pa ma ka­ko se zva­li i ma ko­li­ki da su ne­pri­ja­te­lji srp­skog na­ro­da”, za­pi­sao je K.N. Ko­stić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

priredio:
MILADIN VELjKOVIĆ