-Piše: dr Vukić Ilinčić

Ju­žno­slo­ven­sko jav­no mnje­nje ma­nje-vi­še je i da­lje sum­nja­lo da je bom­ba­ška afe­ra mon­ti­ra­na, što ko­men­ta­ri­še „Glas Cr­no­gor­ca”: „Iz­vje­snim li­sto­vi­ma srp­skim i hr­vat­skim ni­je bi­lo do­sta što su ci­je­lo po go­di­ne kle­ve­ta­li Knja­žev­sku Vla­du čim god su se do­mi­sli­li...”, kao da je „ona pre­ko Raj­ko­vi­ća na­ba­vi­la bom­be, ka­ko će ih pod­met­nu­ti vo­đa­ma opo­zi­ci­je, da ih ta­ko smak­ne!...”
Da je „na­mje­ra­va­ni aten­tat ude­šen s Ce­ti­nja” tvr­di­la je sa­ra­jev­ska „Srp­ska ri­ječ”, i da je u tu svr­hu pred­sjed­nik Vla­de La­zar To­ma­no­vić de­set da­na pri­je ot­kri­va­nja bom­bi bo­ra­vio u Ko­to­ru, „raz­go­va­rao s Raj­ko­vi­ćem u ku­ći cr­no­gor­skog agen­ta g. Velj­ka Rad­ma­no­vi­ća, te da za to ima i ži­vih svje­do­ka!”
Za­ni­mlji­vo, u jed­nom član­ku „Glas Cr­no­gor­ca” pi­še da su bom­be une­se­ne u ze­mlju još u pro­lje­će 1907. go­di­ne, ali da su tek ot­kri­ve­ne u ok­to­bru. Ova kon­sta­ta­ci­ja je da­ta u kon­tek­stu de­man­ti­ja pi­sa­ca po­je­di­nih li­sto­va o mon­ti­ra­nom aten­ta­tu, kao i to da je­dan od ri­jet­kih li­sto­va, ko­ji je re­a­lan, no­vo­sad­ski „Bra­nik”, za­vje­ru vi­di kao zlo­čin „pro­tiv Srp­stva”, kao i split­sko „No­vo Je­din­stvo”, ko­je­mu se upu­ću­ju oštre kri­ti­ke i pri­jet­nje.
Vla­da se po­tru­di­la da se o bom­ba­ma sve is­pi­ta i da struč­no mi­šlje­nje, ko­je je upu­ti­la Okru­žnom su­du u Ko­to­ru sa uzor­kom, a gdje je kon­sta­to­va­no da je sna­ga bom­bi ta­kva da u kru­gu od pet me­ta­ra mo­že „ubi­ti sva­kog čo­vje­ka”, te da je do ta­da is­pi­ta­no vi­še vr­sta ta­kvog oruž­ja, ali da im ova­kve ni­je­su do „sa­da po­zna­te bi­le“ i da ne mo­gu „do­sled­no ni ka­za­ti oda­kle po­ti­ču”.
Po­red austrij­skih ofi­ci­ra, u ko­mi­si­ji je bio i ar­ti­lje­rij­ski ka­pe­tan Pe­tar Mar­ti­no­vić. Pro­be ra­zo­r­ne mo­ći bom­bi ka­sni­je su po­no­vlje­ne i na Ce­ti­nju, i po „či­ta­voj Cr­noj Go­ri pri­ča­lo se kao o ne­kom ve­li­kom ču­do­vi­štu!”
No­vi­ca Ra­ko­če­vić ka­že da su bom­be do­bro­do­šle To­ma­no­vi­će­voj vla­di i knja­zu Ni­ko­li da se de­fi­ni­tiv­no ob­ra­ču­na­ju sa opo­zi­ci­jom u ze­mlji i da op­tu­že po­je­di­na udru­že­nja i or­ga­ni­za­ci­je u Sr­bi­ji, pa i zva­nič­nu Sr­bi­ju, za po­ma­ga­nje opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri i mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje stva­ri, i za­to su se od­lu­či­li za ve­li­ki sud­ski pro­ces. Pr­vi za­kon­ski akt iza­bra­ne Na­rod­ne skup­šti­ne 1907. go­di­ne bi­lo je usva­ja­nje za­ko­na po ko­jem će se su­di­ti op­tu­že­ni­ma za za­vje­ru.
Cr­no­gor­ska vla­da je 9. no­vem­bra 1907. go­di­ne za­tra­ži­la od sr­bi­jan­ske vla­de da se uhap­se osum­nji­če­ni Cr­no­gor­ci u Be­o­gra­du, ko­ji su, pre­ma is­tra­zi, umi­je­ša­ni u afe­ru, i nji­ho­vu eks­tra­di­ci­ju.
U Be­o­gra­du su uhap­še­ni: To­dor Bo­žo­vić, Jo­van Đo­no­vić, Si­mo Šo­ba­jić, Mi­li­ja Pa­vi­će­vić, La­zar Bo­ško­vić, Lju­bo Pa­vić. Za­htjev je upu­ćen i za Mar­ka Da­ko­vi­ća, ali se on bio sklo­nio na tur­sku te­ri­to­ri­ju. To­dor Bo­žo­vić i Jo­van Đo­no­vić pro­ve­li su u za­tvo­ru „Glav­nja­ča” se­dam­de­set pet da­na i pu­šte­ni na slo­bo­du.
O eks­tra­di­ci­ji i kri­vi­ci Bo­žo­vi­ća i Đo­no­vi­ća ras­pra­vlja­lo se u Skup­šti­ni Sr­bi­je, gdje je Pa­šić od­go­va­ra­ju­ći na jed­nu in­ter­pe­la­ci­ju sa­mo­stal­nog po­sla­ni­ka Jok­si­mo­vi­ća, od­go­vo­rio da do­ka­zi sa Ce­ti­nja „ni­je­su do­volj­ni” i da sr­bi­jan­ska vla­da tra­ži ja­ču ar­gu­men­ta­ci­ju, a da ne­ma prav­nog osno­va da se udo­vo­lji cr­no­gor­skoj vla­di o eks­tra­di­ci­ji po­što ne po­sto­ji iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je ta­kav ugo­vor.
(Na­sta­vi­će se)