-Piše: dr Vukić Ilinčić

Cr­no­gor­ska skup­šti­na je „pre­tre­sa­la” za­kon­ski akt po ko­jem će se obra­zo­va­ti sud op­tu­že­ni­ma. Iz­me­đu vi­še ver­zi­ja po­seb­nog za­ko­na (Leks spe­ci­ja­lis), Skup­šti­na je usvo­ji­la „Za­kon o ustroj­stvu su­da za su­đe­nje anar­hi­stič­kih zlo­či­na”, 27. no­vem­bra 1907. go­di­ne.
U Skup­šti­ni je vo­đe­na ži­va de­ba­ta „o bom­ba­ma”, a prak­tič­no svi di­sku­tan­ti su apri­o­ri osu­đi­va­li osum­nji­če­ne i tra­ži­li dra­stič­ne ka­zne. Po­sla­nik Sa­vo Kri­vo­ka­pić po­sta­vio je pi­ta­nje šta je uči­nje­no „sa onim zli­kov­ci­ma, iz­ro­di­ma i iz­daj­ni­ci­ma” ko­ji su po­ku­ša­li da uni­šte naj­vi­še sve­ti­nje Cr­ne Go­re.
U sa­stav ovog su­da ušli su: La­zar Mi­ju­ško­vić, pred­sjed­nik Dr­žav­nog sa­vje­ta, Mar­ko Đu­ka­no­vić, član Dr­žav­nog sa­vje­ta, Me­do Lu­ka­če­vić, član Dr­žav­nog sa­vje­ta, La­bud Goj­nić, član Ve­li­kog su­da, Mi­lo Do­žić, član Ve­li­kog su­da, Ri­sto Po­po­vić, član Ve­li­kog su­da, Pa­vle Vu­ji­sić, pred­sjed­nik Ob­la­snog su­da u Ko­la­ši­nu, Šće­po Mar­ti­no­vić, član Ob­la­snog su­da u Nik­ši­ću, An­dri­ja Ra­đe­no­vić, vr­ši­lac du­žno­sti pred­sjed­ni­ka Ob­la­snog su­da u Ba­ru, Jan­ko Dr­lje­vić, član Ob­la­snog su­da u Pod­go­ri­ci i Jo­kan Iva­no­vić, član Ob­la­snog su­da na Ce­ti­nju.
Za pred­sjed­ni­ka su­da iza­bran je su­di­ja La­bud Goj­nić, a za isled­ni­ke (ko­ji su isto­vre­me­no bi­li i dr­žav­ni tu­ži­o­ci) Pa­vla Vu­ji­si­ća i Jan­ka Dr­lje­vi­ća.
Po­seb­nim uka­zom knja­za Ni­ko­le za se­kre­ta­ra su­da po­sta­vljen je Sa­va Dra­go­vić, član Ob­la­snog su­da u Ko­la­ši­nu.
La­zar Mi­ju­ško­vić je za­tra­žio od „Na­ro­či­tog su­da” da ga oslo­bo­di, tj. da ne bu­de nje­gov član pod iz­go­vo­rom pro­fe­si­o­na­li­zma, tj. su­dio bi svo­jim po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma, što mu je udo­vo­lje­no.
I su­di­ja Pa­vle Vu­ji­sić je tra­žio da ga oslo­bo­de ime­no­va­nja za su­di­ju, ne na­vo­de­ći kon­kret­no raz­log jer, ka­ko ka­že: „Su­vi­še bi bi­lo te pri­li­ke ov­đe na­vo­di­ti, ali sva­ko­ja­ko pot­pi­sa­to­me ni­je su­vi­šno ka­te­go­rič­ki iz­ja­vi­ti da mu one ni­ka­ko ne do­zvo­lja­va­ju da se to­ga po­sla pri­mi...” Me­đu­tim, Mi­ju­ško­vi­ću je po­šlo za ru­kom da se ove du­žno­sti oslo­bo­di, a Vu­ji­si­ću ni­je i ne­ma po­da­ta­ka zbog ko­jih raz­lo­ga mu se ni­je udo­vo­lji­lo mol­bi, već je bio, uz Jan­ka Dr­lje­vi­ća, is­tra­žni su­di­ja to­ga su­da.
Od­mah na­kon hap­še­nja Raj­ko­vi­ća, is­tra­ga je po­vje­re­na Ste­vu Lo­pi­či­ću, za­gre­bač­kom prav­ni­ku i se­kre­ta­ru Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih dje­la. On je bio i glav­ni isled­nik nad svim op­tu­že­nim. Ka­sni­je su mu se isled­nim rad­nja­ma pri­klju­či­li Sa­vo Ra­du­lo­vić i Sa­vo Vu­le­tić, član „Glav­ne kon­tro­le”. Lo­pi­čić će ka­sni­je pu­bli­ko­va­ti svo­je uti­ske i či­nje­ni­ci u ve­zi s bom­ba­škom afe­rom, kao je­dan od krun­skih svje­do­ka.
Pri­je ne­go što je oba­vljao du­žnost isled­ni­ka na Ce­ti­nju, Lo­pi­čić je bio „pre­mje­šten” po „slu­žbe­noj du­žno­sti” u Nik­šić, a na Ce­ti­nje se vra­tio pred „bom­ba­šku afe­ru”.
Jo­van Đo­no­vić ka­že da je po­čet­kom ok­to­bra 1907. go­di­ne u Be­o­grad do­šao is­tak­nu­ti omla­di­nac sa Ce­ti­nja Pe­tar No­va­ko­vić, ko­ji je do­nio pi­smo i po­ru­ku Mar­ka Da­ko­vi­ća upu­će­nu emi­gra­ci­ji i omla­di­ni u Be­o­gra­du. U pi­smu su de­talj­no opi­sa­na na­si­lja u Cr­noj Go­ri, a „naj­du­blju im­pre­si­ju” na omla­di­nu uči­ni­lo je sa­op­šte­nje o pri­pre­ma­ma da se za vri­je­me iz­bo­ra iza­zo­vu ne­re­di i „po­bi­je opo­zi­ci­o­no vođ­stvo”.
Đo­no­vi­ći­ma i Bo­žo­vi­ću – No­va­ko­vić je pre­nio ka­ko Da­ko­vić mi­sli da će Vla­da na dan iz­bo­ra iza­zva­ti „po­kolj slo­bo­do­um­nih lju­di u ci­je­loj ze­mlji, bez ob­zi­ra na to, što je vođ­stvo Na­rod­ne stran­ke već u sep­tem­bru do­ni­je­lo od­lu­ku o iz­bor­noj ap­sti­nen­ci­ji. Vla­di­ne pri­sta­li­ce in­sce­ni­ra­će iz­gre­de, a vla­da će on­da voj­skom i oru­ža­nim pri­sta­li­ca­ma ot­po­če­ti po­kolj!” Ta­ko se, ka­ko je No­va­ko­vić pre­nio, tih da­na pri­je­ti­lo „svim opo­zi­ci­o­na­ri­ma”.
Ali su se, po­što je do­ne­se­na od­lu­ka o bom­ba­ma, do­go­vo­ri­li da se o to­me po­sta­ra i na­ba­vi ih To­dor Bo­žo­vić, za­tim da se do­ne­su do gra­ni­ce, gdje će se sa­sta­ti sa Da­ko­vi­ćem i od­lu­či­ti o da­ljem ra­du, ka­že Đo­no­vić, a sa tim je bio upo­znat sa­mo uski krug lju­di, dok je na sa­stan­ku Klu­ba do­ni­je­ta sa­mo na­čel­na od­lu­ka da po­mog­nu opo­zi­ci­ji u ze­mlji „čim je po­zo­vu”. Od­lu­če­no je da se na sa­sta­nak sa Da­ko­vi­ćem po­ša­lju Bo­žo­vić i Đo­no­vić, ko­ji će ih o da­ljem to­ku stva­ri oba­vi­je­sti­ti. O upo­tre­bi bom­bi i ak­ci­ji u na­ro­du, „sa­svim pri­rod­no” u Be­o­gra­du ni­je do­ni­je­ta od­lu­ka, jer je ona od­lo­že­na do sa­stan­ka sa Da­ko­vi­ćem. Ina­če, na­čel­na od­lu­ka Klu­ba o upo­tre­bi bom­bi ni­je do­ne­se­na jed­no­gla­sno. Dvo­ji­ca čla­no­va, Ivo Jo­vi­će­vić i Vla­di­mir Po­po­vić, bi­li su pro­tiv. Jo­vi­će­vić je na­pi­sao iz Be­o­gra­da do­sta­vu re­ži­mu na fran­cu­skom je­zi­ku, a ka­sni­je se po­ja­vio kao svje­dok na su­du.
(Na­sta­vi­će se)