-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me

... Uosta­lom ta­kvim po­stup­kom re­di­telj je uspio da od­re­đe­nim ka­dro­vi­ma u struk­tu­ri obez­bi­je­di di­men­zi­je i mo­guć­no­sti u ko­ji­ma će se tek mno­go ka­sni­je ot­kri­ti pra­vi smi­sao i lje­po­ta. „Sof­ka” je mo­gla bi­ti vr­lo zna­ča­jan pod­sti­caj za svo­đe­nje fil­ma na ono što on za­pra­vo je­ste. Ujed­no, to je svje­do­čan­stvo o No­va­ko­vi­će­vim este­tič­kim pre­o­ku­pa­ci­ja­ma i na­zna­ka da do­ma­ći film mo­ra da tra­ži se­be u pri­su­stvu dru­gih ki­ne­ma­to­gra­fi­ja i kroz uza­jam­no dje­lo­va­nje, ali i ne­pre­kid­no sa­mo­po­tvr­đi­va­nje i ot­kri­va­nje u auten­tič­no­sti iz­ra­za sva­kog dje­la po­seb­no. U ovom fil­mu i ne­ma sa­mo­ob­ma­ne, sti­hij­no­sti, im­pro­vi­za­ci­ja, ni­ti otu­đi­va­nja od pri­ro­de fil­ma. Uz sva ospo­ra­va­nja ili ne­pri­jat­na po­re­đe­nja, „Sof­ka” pred­sta­vlja i iz­u­zet­no ostva­re­nje iz tih pr­vih stva­ra­lač­kih go­di­na, u ko­ji­ma se tra­ga­lo za iden­ti­te­tom i mo­guć­no­sti­ma film­skog iz­ra­za.
Otud je „Sof­ka” mo­gla i da pred­sta­vlja pro­gram­ski film, da zbi­va­nja u ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji ni­su kre­nu­la sa­svim dru­gim to­kom, če­sto iz­van sva­kih estet­skih nor­mi ili su­ge­sti­ja da je film, kao što je Ra­doš No­va­ko­vić vje­ro­vao, uvi­jek iz­raz ko­ji mo­ra osta­ti u do­me­nu pra­ve umjet­no­sti. Vu­čo – No­va­ko­vić, kre­a­tiv­ci ovog ju­go­slo­ven­skog za to vri­je­me naj­bo­ljeg fil­ma, i naj­od­go­vor­ni­jeg, osje­ti­li su to i od­mah, hra­bro, vi­še se od­re­kli ne­go što su se po­u­zda­li u se­be. Oni su sve sma­nji­li, ukro­ti­li ali i otu­pi­li. Auto­ri su išli da­lje ali sva­ka­ko i da­li ne­što sa­svim svo­je. Pu­bli­ka se na­da­la i oče­ki­va­la je da od­re­đe­na fi­zi­o­no­mi­ja Stan­ko­vi­će­vog dje­la osta­ne ne­dir­nu­ta, mo­žda čak i iz­vor­no pre­ne­se­na na ve­li­ko plat­no, ko­li­ko sam me­di­jum umjet­no­sti cr­nog i bi­je­log to do­pu­šta. Na­ro­či­to da glav­no li­ce do­đe nam na plat­no. Stva­ra­ci fil­ma, da iz­bjeg­nu za­mjer­ke — iz­mi­je­ni­li su na­slov. „Sof­ka” a ne „Ne­či­sta krv”. Na ža­lost, upra­vo Sof­ke naj­ma­nje ima. Ima je sa­mo u na­slo­vu. Ta­mo je sve pre­šla. Umje­sto bri­žlji­vo opi­sa­ne glav­ne ju­na­ki­nje ro­ma­na, mi ima­mo jed­nu za­i­sta vr­lo li­je­pu pro­ta­go­nist­ki­nju ali pot­pu­no tu­đu — i fi­zič­ki i bi­o­lo­ški. Ona je u tom svi­je­tu jed­na sko­ro ne­zna­na lje­po­ti­ca. Oko nje su se, oči­gled­no, mno­go tru­di­li i po­no­se se njo­me. Bri­žlji­vo su je ma­ski­ra­li i pa­žlji­vo obu­kli, u sku­po­cje­no odi­je­lo, sa­svim no­vo, bez bo­ra, ne­no­še­no, i pa­žlji­vo je do­ni­je­li na ve­li­ki ekran – na po­zor­ni­cu. Ona je te­ško smje­la, ta­ko opre­mlje­na, da kre­ne s mje­sta, gle­da­la je se­be, u ma­ne­ken­skom i idel­nom nar­ci­zmu. Sa­vr­še­no hlad­na i bez­lič­na, mu­zej­ska. Ka­da je do­bi­la još onaj ukras na gla­vi za vjen­ča­nje, sva bi­je­la i vit­ka od­ve­la nas je da­le­ko od Vra­nja, ko zna gdje. Čak na Kav­kaz, u ru­ski ba­let ili Ru­bin­štaj­no­vu ope­ru. Oče­ki­va­lo se da Mar­ko sva­ki čas is­pad­ne pred gle­da­o­ca u cr­nim ve­lo­vi­ma ma­ski­ran bli­je­dim i tam­nim i za­pje­va joj „Ti, ca­ri­ce mo­ja”.
Me­đu­tim, bez ob­zi­ra na kri­ti­ke ko­je su pom­no ana­li­zi­ra­le sva­ki lik i kon­cep­ci­ju ci­je­log fil­ma, ipak je na kra­ju mo­ra­lo da bu­de vid­no da ’Sof­ka’ sa svim svo­jim vr­li­na­ma i ma­na­ma pred­sta­vlja zna­ča­jan ko­rak u afir­ma­ci­ji film­skog iz­ra­za. No­va­ko­vić se za­la­gao za sa­mo­stal­nost iz­ra­za, in­si­sti­rao je na film­skim kva­li­te­ti­ma, kroz od­re­đe­nost re­a­li­zma te­žio uni­ver­zal­no­sti, este­ti­zmom se bra­nio od pre­tje­ra­nih de­for­ma­ci­ja i u tom po­gle­du pru­žio niz ve­o­ma dra­go­cje­nih ini­ci­ja­ti­va. Upra­vo zbog sve­ga to­ga ovo dje­lo Ra­do­ša No­va­ko­vi­ća bi­lo je po mno­gim na­go­vje­šta­ji­ma i is­pred tre­nut­ka u ko­me je na­sta­lo. Po­sli­je ’Sla­vi­ce’, ’Sof­ka’ je film ko­ji je imao naj­vi­še od­je­ka u kul­tur­noj jav­no­sti to­ga do­ba i iz­vr­šio je ve­li­ki uti­caj na raš­či­šća­va­nje mno­gih di­le­ma i pred­ra­su­da oko sa­mog film­skog stva­ra­la­štva i film­skog je­zi­ka.
(KRAJ)