-Piše: dr Vukić Ilinčićć

Austro­u­gar­ska le­ga­ci­ja na Ce­ti­nju do­sta­vi­la je Mi­ni­star­stvu prav­de po­da­tak da se osum­nji­če­ni An­dri­ja Ra­do­vić na­la­zi u Tr­stu, gdje je sti­gao 31. ok­to­bra 1907. go­di­ne i smje­stio se u ho­tel „Vol­pi“.
Istog da­na ka­da je cr­no­gor­ska vla­da oba­vi­je­šte­na o Ra­do­vi­ću, on pi­še iz Tr­sta pi­smo knja­zu Ni­ko­li. U op­šir­nom pi­smu, ruč­no pi­sa­nom na 35 stra­na, An­dri­ja Ra­do­vić, iz­me­đu osta­log, de­man­tu­je pi­sa­nje po­je­di­nih li­sto­va iz Be­o­gra­da (Be­o­grad­ske no­vi­ne) i dru­gih iz ino­stran­stva o nje­go­vom „bjek­stvu“; i na­vo­di de­man­ti­je ko­je je upu­tio li­sto­vi­ma ko­ji su ta­ko oba­vje­šta­va­li jav­nost.
U ne­mi­lost je za­pao i zet Ra­do­vi­ća, ko­man­dir iz Bra­to­no­ži­ća, Ni­ko­la Mi­tro­vić, zbog jed­nog pi­sma upu­će­nog An­dri­ji. Ina­če, Mi­tro­vić je u tom pe­ri­o­du ra­ža­lo­van i po­slat u pen­zi­ju, po­sli­je to­ga hap­šen, a ka­sni­je će u još jed­noj afe­ri (Va­so­je­vić­koj 1909. go­di­ne), bi­ti je­dan od pr­vo­op­tu­že­nih. Is­tra­ga se de­talj­no ba­vi­la svim op­tu­že­nim, a na­ro­či­to je obra­ća­la pa­žnju na vo­đe Na­rod­ne stran­ke, kao na An­dri­ju Ra­do­vi­ća.
U jed­nom iz­vje­šta­ju, od­no­sno sa­slu­ša­nju iz­vje­snog Cvjet­ka Ce­ro­vi­ća, ko­ji je bio jed­no vri­je­me ured­nik li­sta u Nik­ši­ću, gdje je ra­dio i Ste­van Raj­ko­vić; pi­še da se, pre­ma iz­ja­vi Ce­ro­vi­ća, vi­di da je Raj­ko­vić do­šao da ra­di u štam­pa­ri­ji pred sa­mo nje­no po­sled­nje ru­še­nje, 27. av­gu­sta 1907. go­di­ne, da ga je pre­po­ru­čio An­dri­ja Ra­do­vić, kao struč­nog rad­ni­ka, ali s upo­zo­re­njem „da je ne­sta­lan“ i sa­vje­tom da se „nad njim“ vo­di naj­stro­ža pa­žnja.
Ra­do­vić Ce­ro­vi­će­vu iz­ja­vu o Raj­ko­vi­ću po­tvr­đu­je pi­smom iz Pa­ri­za, gdje je ka­sni­je pre­šao iz Tr­sta. Ra­do­vić je ovo pi­smo po­slao Su­du kao od­go­vor na po­ziv da se ja­vi kao osum­nji­če­ni: „Za ve­li­ko mi je ču­do ka­ko se iko mo­že osla­nja­ti na do­ka­ze jed­nog Raj­ko­vi­ća...“
O Su­du da­lje ka­že da ima či­sto obi­ljež­je jed­nog pri­je­kog su­da. Ra­do­vić de­talj­no Su­du ob­ja­šnja­va mo­ti­ve i na­čin nje­go­vog od­la­ska iz ze­mlje, jer je bio „ri­je­šen, s dru­go­vi­ma“ da se pri­vre­me­no uklo­ni s po­li­tič­ke po­zor­ni­ce, „do­kle se stra­sti re­ak­ci­je ne ob­u­zda­ju“. Da­lje Ra­do­vić go­vo­ri o Na­rod­noj stran­ci: „Ni­ko ni­je ne­po­gre­šiv, te ne mo­gu re­ći da ni­je gri­je­ši­la i Na­rod­na stran­ka.“
Ra­do­vić u pi­smu na­vo­di da „za­i­sta“ ne bi po­šao u ino­stran­stvo, da je znao šta će do­če­ka­ti, a na­ro­či­to „ka­kvim će be­za­ko­nji­ma bi­ti iz­lo­že­ni“ nje­go­vi ro­di­te­lji. Po­mi­nje i raz­go­vor s Mi­trom Mar­ti­no­vi­ćem, mi­ni­strom voj­nim, ko­ji mu je do­slov­ce re­kao: „Ov­đe se po­če­lo zuc­ka­ti o ne­ka­kvom aten­ta­tu i u to se upli­je­te i tvo­je ime“. Na to se Ra­do­vić ni­je osvr­tao „jer o ne­ka­kvom aten­ta­tu pri­ča­li su otvo­re­no čla­no­vi vla­de i nji­ho­ve pri­sta­li­ce od ju­na mje­se­ca pro­šle go­di­ne“, a pri­zna­je da je jed­nom re­kao voj­nom mi­ni­stru: „Sve ste uči­ni­li što se ra­di­lo za vri­je­me Vla­da­na Đor­đe­vi­ća u Sr­bi­ji sa­mo još ne­ma aten­ta­ta“. Za pri­če mi­ni­stra voj­nog o aten­ta­tu, Ra­do­vić ka­že da su bi­le vid za­stra­ši­va­nja. „Uosta­lom to ne bi bio ni pr­vi po­ku­šaj u tom smi­slu“.
Po­sli­je je po­šao u Grac, a da je sma­trao da je kriv, ka­že, mo­gao je da bi­ra ne­ku dru­gu dr­ža­vu, s ko­jom Cr­na Go­ra ne­ma ugo­vor o eks­tra­di­ci­ji. „To bih tim pri­je uči­nio jer mi je do­bro bi­la po­zna­ta in­tim­nost iz­me­đu To­ma­no­vi­će­ve vla­de i Austri­je“.
Kao „ne­vin“ čo­vjek, on bi u Cr­nu Go­ru i do­šao, iako sum­nja u sve za­to što se „ta stvar na ve­li­ka zvo­na kroz cio svi­jet pro­ni­je­la“, da zna da je, na­ro­či­to kad su iz su­ko­ba uklo­nje­ni ... Šta se mo­že re­ći o čla­no­vi­ma tog su­da, „ko­ji su pri­je sa­slu­ša­nja op­tu­že­nih već u skup­šti­ni iz­re­kli im smrt­nu pre­su­du?“
Ra­do­vić se osvr­će i na pi­sa­nje „Be­o­grad­skih no­vi­na“ (no­vi­ne na­klo­nje­ne knja­zu Ni­ko­li – primj. V.I.), ko­je su se čak sje­ti­le da je on pri­je kao pred­sjed­nik vla­de pred­la­gao da se sma­nji broj stra­ža­ra u Dvo­ru, ka­ko bi bi­lo lak­še „iz­vr­ši­ti za­vje­ru“... i da zna da To­ma­no­vić ova­ko ne mi­sli, ali da će se uvje­ri­ti „jer vri­je­me je naj­bo­lji po­šte­njak“. Isti­na, ka­že se „dva bez du­še, tre­ći bez gla­ve“, ali ko ta­ko ra­di „prav­da će mu se osve­ti­ti“.
Na kra­ju Ra­do­vić kon­sta­tu­je da svi do­ta­da­šnji po­stup­ci pre­ma nje­mu i isto­mi­šlje­ni­ci­ma po­ka­zu­ju ja­sno „da se ide k to­me, da se kom­pro­mi­tu­jem u jed­noj ova­kvoj sen­za­ci­o­nal­noj par­ni­ci“, da zna da ih su­de po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci,... i na­vo­di ita­li­jan­sku iz­re­ku „Pri­jat­no se smi­je ko se po­to­nji smi­je“.
Lo­pi­čić pi­še da je i knja­zu Ni­ko­li ka­zao da je po nje­go­vom mi­šlje­nju kriv „sa­mo Raj­ko­vić i ni­ko vi­še“ i... da je Ra­do­vić po­bje­gao zbog jed­nog pi­sma prin­ca Mir­ka, sa ko­jim mu je dao do zna­nja da bje­ži te da op­tu­žba Raj­ko­vi­ća pro­tiv nje­ga ne­ma ni­ka­kvih otvo­re­nih do­ka­za“.
(Na­sta­vi­će se)