-Piše: dr Vukić Ilinčić

Sud za su­đe­nje anar­hi­stič­kih zlo­či­na pre­su­dio je (Pre­su­da br. 511 – ex 1908. / V – 1907. 7. Ce­ti­nje, 14. ju­na 1908), da se ka­zne: To­dor Bo­žo­vić, Mar­ko Da­ko­vić, Jo­van Đo­no­vić, Pe­tar No­va­ko­vić, Đu­ro Voj­vo­dić i Va­so Ću­la­fić – smr­ću; Ra­do­nja Po­po­vić, Si­mo Šo­ba­jić i Vu­ja­din O. Vu­ja­čić – vje­či­tom ro­bi­jom; Ni­ko­la Aki­mov Da­ko­vić sa dva­de­set go­di­na ro­bi­je; Ste­van Raj­ko­vić, Du­šan Đo­no­vić, Mir­ko Be­go­vić, Mi­loš Iva­no­vić, Jo­vo La­za­re­vić, dr Mi­lo­van Ma­ru­šić, An­dri­ja Ra­do­vić i Lju­bo­mir Pa­vić – sa po pet­na­est go­di­na ro­bi­je; Mar­ko Va­sov Ću­la­fić, Ili­ja Mi­lja­nov Ću­la­fić, Mi­lo­sav Ra­i­če­vić i Mi­ha­i­lo Đo­no­vić – sa po dva­na­est go­di­na ro­bi­je; Mi­tar Đu­ro­vić sa je­da­na­est go­di­na ro­bi­je; Mi­jat Mi­njin Ću­la­fić, Mi­li­sav J. Lje­pa­va, Kr­sto A. Mi­lo­vić, Jo­van P. Mi­lo­vić – Ba­i­lo, Pe­ro Vr­bi­ca, Ba­jo Gar­da­še­vić, Mi­li­ja Pa­vi­će­vić, La­zar Da­mja­no­vić, Ni­ko­la T. Mar­ti­no­vić, Spa­so­je Pi­le­tić i Mi­ha­i­lo Iva­no­vić – sa po de­set go­di­na ro­bi­je; An­dri­ja Po­po­vić sa osam go­di­na ro­bi­je; Mi­lu­tin R. Mi­lič­ko­vić sa šest go­di­na ro­bi­je; – svi u la­kom oko­vu na jed­noj no­zi; Mi­tar S. Vuk­če­vić i Jo­van To­ma­še­vić – sa po de­set go­di­na za­tvo­ra; Bla­žo Ra­dif­ko­vić, Bla­žo Đu­ka­no­vić, Ga­vri­lo Ce­ro­vić i Vla­di­slav Da­mja­no­vić – sa po osam go­di­na za­tvo­ra; Đor­đi­je Kon­tić sa šest go­di­na za­tvo­ra; Akim Da­ko­vić, Sa­vo A. Da­ko­vić i Jo­van Ka­žić – sa po pet go­di­na za­tvo­ra; Gli­go­ri­je Vuk­če­vić i Sa­vo M. Đu­ra­ško­vić – sa po tri go­di­ne za­tvo­ra; i Pe­ro Ce­ro­vić sa dvi­je go­di­ne za­tvo­ra;
Ka­zne se osu­đe­nim na ro­bi­ju i za­tvor (Raz­li­ka iz­me­đu ro­bi­je i za­tvo­ra pra­vi se oči­gled­no pre­ma ste­pe­nu kri­vi­ce i uslo­va pri­li­kom iz­dr­ža­va­nja ka­zne – primj. V.I.) ima­ju ra­ču­na­ti od da­na, kad su slo­bo­de li­še­ni;
Op­tu­že­ni La­zo Bo­žo­vić i Mi­ha­i­lo Jo­va­no­vić da se oslo­bo­de ka­zne iz ne­do­stat­ka do­ka­za, a Ni­ko­la P. Stru­gar kao ne­vin; da svi osu­đe­ni pla­te „sa­mo­kup­no”: tro­ško­ve uči­nje­ne u is­tra­žnom za­tvo­ru oko islje­đe­nja i su­đe­nja, „na­gra­du” bra­ni­o­ci­ma i ste­no­gra­fi­ma, – po li­kvi­da­ci­o­noj li­sti; oslo­bo­đe­ni iz ne­do­stat­ka do­ka­za, da pla­te svoj uči­nje­ni tro­šak; Bom­be – cor­po­ra de­lic­ti – da se uni­šte;
Osu­đe­ni­ma na smrt Đu­la­fi­ću i Voj­vo­di­ću, ko­ji su bi­li u ru­ka­ma vla­sti, smrt­na ka­zna za­mi­je­nje­na je vje­či­tom ro­bi­jom. Za­mje­na smrt­ne ka­zne, obra­zlo­že­nje su­di­ja Jan­ka Mi­li­ća i Jo­ka­na Iva­no­vi­ća. Za­mje­na smrt­ne ka­zne je pot­pi­sa­na još 9. ju­na u vri­je­me vi­je­ća­nja Su­da o pre­su­di, da bi bi­la sa­op­šte­na istog da­na kad i pre­su­da u cje­li­ni.
U to­ku pro­ce­sa, knjaz Ni­ko­la or­ga­ni­zu­je pro­sla­vu pe­de­se­to­go­di­šnji­ce Gra­hov­ske bit­ke i po­bje­de. Kao da se „sta­rao da blje­skom pro­sla­ve i zve­ke­tom oruž­ja za­se­ni je­dan stra­ho­vit po­raz”.
Na me­đu­sob­na op­tu­ži­va­nja i na­pa­de u no­vi­na­ma, iz­me­đu zva­nič­ne Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, re­a­go­vao je i Iz­volj­ski, mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va Ru­si­je, ko­ji sma­tra da je Sr­bi­ja, kao ve­ća i sna­žni­ja, a sa­da u „ozbilj­nim di­plo­mat­skim te­ško­ća­ma, mo­ra­la obra­ti­ti pa­žnju na ve­će in­te­re­se za obje sa­ple­men­ske ze­mlje” da što sko­ri­je nor­ma­li­zu­je od­no­se „pre­dav­ši za­bo­ra­vu pro­šlost”.
Su­đe­nje u Ko­to­ru op­tu­že­nim Pe­tru No­va­ko­vi­ću, Ra­do­nji Po­po­vi­ću, Mi­lu­ti­nu Mi­lič­ko­vi­ću i Vu­ja­di­nu Vu­ja­či­ću po­če­lo je po­sli­je okon­ča­nja sud­skog pro­ce­sa na Ce­ti­nju, 17. ju­na 1908. go­di­ne.
Advo­ka­ti op­tu­že­nih bi­li su dr Vu­ko­tić i Sar­de­lić. Su­đe­nje je bi­lo jav­no, u pri­su­stvu no­vi­na­ra iz raz­li­či­tih re­dak­ci­ja, po­seb­no iz Cr­ne Go­re, a bi­lo je i age­na­ta cr­no­gor­skog re­ži­ma.
Na kra­ju, „vi­đe­ni Sr­bi i advo­ka­ti” dr Ru­dolf Sar­de­lić i dr Bo­žo Vu­ko­tić, uspje­li su da od­bra­ne op­tu­že­ne u Ko­to­ru, oni su pro­gla­še­ni ne­vi­nim i pu­šte­ni na slo­bo­du.
Na­kon ot­kri­ve­nih fal­si­fi­ka­ta i za­vr­šet­ka Fri­djun­go­vog pro­ce­sa, osu­đe­ni­ci iz Za­gre­bač­kog pro­ce­sa po­mi­lo­va­ni su. Ono što se de­si­lo u Be­ču, mo­ra­lo je ima­ti od­je­ka u Za­gre­bu. Do­ku­men­ta ko­ja su pro­gla­še­na la­žnim u Be­ču bi­la su la­žna i u Za­gre­bu, ali ne i na Ce­ti­nju. „Će­sar se po­neo ot­me­ni­je pre­ma svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma, ne­go knez pre­ma svo­jim Cr­no­gor­ci­ma”.
Po­mi­lo­va­nje osu­đe­nih u Za­gre­bu i is­hod pro­vje­re u Be­ču išli su u pri­log osu­đe­ni­ma na Ce­ti­nju, ali to ni­je uti­ca­lo na re­žim u Cr­noj Go­ri. Po­red to­ga, osu­đe­ni na Ce­ti­nju bi­li su oslo­bo­đe­ni u Ko­to­ru, što je, sva­ka­ko, de­gra­di­ra­lo pre­su­du Su­da za su­đe­nje anar­hi­stič­kih zlo­či­na. Sud­ski pro­ces ka­že da ni u kom slu­ča­ju ni­je zna­čio po­či­nak, već pre­dah, jer sva­ka ak­ci­ja iza­zi­va ne­mi­nov­no re­ak­ci­ju. „Mno­go­broj­na emi­gra­ci­ja i omla­di­na uči­ni­li su sve što su mo­gli, da se po­bjed­ni­ci na Ce­ti­nju ne od­ma­ra­ju na lo­vo­ri­ka­ma!”
Osu­đe­ni u bom­ba­škoj afe­ri ko­ji su ka­znu iz­dr­ža­va­li u Ka­zne­nom za­tvo­ru „Ju­so­va­ča” u Pod­go­ri­ci ni­je­su od­le­ža­li pred­vi­đe­nu vre­men­sku ka­znu. Do­bi­ja­li su par­ci­jal­no po­mi­lo­va­nje, ko­je je ve­za­no za ju­bi­le­je i va­žne do­ga­đa­je. Me­đu­tim, po­je­din­ci su uspi­je­va­li da po­bjeg­nu iz za­tvo­ra.
Pri­je op­šteg za­ključ­ka o bom­ba­škoj afe­ri, kao pri­log to­me, neo­p­hod­no je i naj­cje­lis­hod­ni­je je na­ve­sti mi­šlje­nje dvo­ji­ce ak­te­ra isled­ni­ka Lo­pi­či­ća i osu­đe­nog J. Đo­no­vi­ća.
U pred­go­vo­ru svo­je bro­šu­re, u for­mi is­po­vi­je­sti i sa gri­žom sa­vje­sti, Lo­pi­čić ka­že: „Ce­tinj­ska bom­ba­ška afe­ra to ka­le­i­do­skop­sko str­mo­gla­vlje­nje cr­no­gor­ske zva­nič­ne po­li­ti­ke, mrač­ni je put na­še naj­no­vi­je isto­ri­je, ko­ju su du­žni ra­svi­je­tli­ti mno­gi, me­đu ko­ji­ma, kao isled­nik, mo­ja lič­nost za­u­zim­na skrom­no i ne­za­vid­no mje­sto...”
Jo­van Đo­no­vić za­klju­ču­je da je „ce­tinj­ski pro­ces naj­ve­ća po­gre­ška kne­za Ni­ko­le... Ni­je vi­dio da će ga to do­ve­sti do spo­ra sa na­ro­dom, a ovaj do spo­ra sa svi­ma Sr­bi­ma i Ju­go­slo­ve­ni­ma. Is­ko­pao je grob svo­joj di­na­sti­ji i Cr­noj Go­ri kao ne­za­vi­snoj dr­ža­vi. To je pri­rod­na po­sle­di­ca po­li­ti­ke, ko­ja od­u­da­ra od du­bo­kih ose­ća­nja na­ro­da...”
(Kraj)