-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Svo­ja pje­snič­ka ka­zi­va­nja Vlaj­ko Ću­la­fić je za­o­kru­žio knji­gom „Kad svi­je­tom pro­mi­je­nim”. Tu po­sled­nju knji­gu, u for­mi ka­kva je­ste, pi­sao je jer su ga, oči­gled­no, na to oba­ve­za­li unu­tra­šnji glas i pje­snič­ka vi­do­vi­tost. Ra­dio je to u že­lji da se na ta­ko neo­bi­čan na­čin opro­sti od po­ro­di­ce, pri­ja­te­lja, za­vi­ča­ja i sta­vi do zna­nja da smo svi pro­la­zni na ovom svi­je­tu, po­ru­ču­ju­ći: „Ne bo­jim se smr­ti, ne­go zla ži­vo­ta”, što i od­sli­ka­va nje­go­vu bor­bu pra­ved­ni­ka. Ta­ko je ovje­rio pred­ska­za­nje sop­stve­ne smr­ti, ko­ju je u po­sled­nje vri­je­me no­sio sa so­bom, ne kao te­ret, već kao pod­sti­caj da ka­že što vi­še o na­šim usu­di­ma ra­za­pe­tim iz­me­đu do­bra i zla. Ura­dio je to bez par­do­na, ni­žu­ći slo­bod­ne i in­tri­gant­ne sti­ho­ve. Či­ni se da je u tim mo­men­ti­ma po­ka­zi­vao ono Go­go­lje­vo da­le­ko­u­mlje, jer je taj ve­li­ki ru­ski pi­sac na jed­nom mje­stu za­pi­sao: Ja se ne lju­tim na gla­si­ne, ka­ko ti tvr­diš, ne sr­dim se što ga­la­me i okre­ću mi le­đa oni ko­ji u mo­jim ori­gi­na­li­ma pro­na­la­ze svo­je vla­sti­te cr­te. Vlaj­ko­va po­sled­nja knji­ga „Kad svi­je­tom pro­mi­je­nim” je nje­gov du­hov­ni i pr­ko­sni ori­gi­nal us­po­sta­vljen na fi­lo­zo­fi­ji i sta­nju ma­se ko­ja se su­da­ra i mi­mo­i­la­zi, ži­vi i umi­re, svje­do­če­ći o na­šoj pro­la­zno­sti. To je, re­klo bi se, Vlaj­kov al­bum iro­ni­je ko­ji pod­ba­da svi­jet ko­ji nas okru­žu­je i raz­o­ru­ža­va naš pri­mi­ti­vi­zam.
Mi­sle­ći na dan po­to­nji, pje­snik se i u ovoj knji­zi okre­tao ne­be­si­ma. Sta­vljao je na Bo­ži­ju va­gu svo­ja dje­la, za­o­gr­nut vje­či­tom di­le­mom da li je išao pu­te­vi­ma pra­ved­ni­ka. Taj uput­nik vi­si nad nje­go­vim pje­sma­ma, na šta uka­zu­ju sle­de­ći sti­ho­vi.
Pa sa­njam Sve­tog Pe­tra va­gu,
Mjer­kam je­zi­čak: ka­ko kli­ma,
Ho­će l mi du­šu pre­dat vra­gu
Ili pod kri­la an­đe­li­ma.
U tim sti­ho­vi­ma se na­me­ća vje­či­ta di­le­ma da li je čo­vjek moć­no bi­će sta­sa­lo da se sa­ču­va gre­ho­va smrt­nih? U toj bor­bi po­mi­je­ša­nih osje­ća­nja pje­snik na­po­mi­nje da kad oroz škljoč­ne – ode i me­tak.
U ovoj knji­zi do­mi­ni­ra­ju ba­la­de, so­ne­ti, ali po­naj­vi­še ron­de­li. To su slo­že­ne pje­snič­ke for­me ko­je se sa­to­je od sti­ho­va u tri stro­fe u ko­joj se pr­va dva sti­ha po­na­vlja­ju na kra­ju dru­ge i tre­će stro­fe. Po­red ron­de­la, na­mi­je­nje­nih se­bi, autor je u nji­ma sli­kao i ovo­vre­me­ne li­ko­ve za­vi­čaj­ne. U za­vi­je­noj for­mi, da­vao im je epi­te­te po ko­ji­ma su pre­po­zna­ti, do­zvo­lja­va­ju­ći se­bi da sar­ka­stič­nim oblan­da­ma da pe­čat nji­ho­vom tra­ja­nju. No, ipak, pje­snik se ov­dje naj­vi­še „po­i­gra­vao” sa sa­mim so­bom. Nje­gov do­ži­vljaj ži­vo­ta je iro­nič­na sli­ka ko­ja se svo­di na pri­ču o umi­ra­nju i pro­la­zno­sti. Nje­go­vo iro­nič­no za­vje­šta­nje sve­ga ono­ga što je osta­vio iza se­be ima fi­lo­zov­sku po­ru­ku. Du­bo­ko, iz­me­đu re­do­va, na­zi­re se te­sta­ment nje­go­ve du­še. On smrt do­ži­va­va kao ne­mi­no­snost, ali i zeb­nju za ne­ka bu­du­ća ze­malj­ska is­ho­di­šta po­da­re­na ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze. Pje­snih iro­nič­no „stra­hu­je” i za se­be kad svi­je­tom pro­mi­je­ni.
Jer mi do pet­nih ži­la si­đe,
strah od po­mi­sli: s kim, sve, tre­ba
da se su­stret­ne, i mi­mo­i­đe,
du­ša mi, kad Bo­gu je pre­dam.
Ću­la­fić sta­vlja do zna­nja da sve je Bo­ži­ja vo­lja i da su sva za­la­ga­nja da se ta vo­lja usmje­ri i pro­mi­je­ni be­smi­sle­na. To je glav­ni mo­tiv, uvi­jen u ša­lji­ve is­ka­ze, oko ko­jih on gra­di tki­vo svo­jih pje­sa­ma. Ima i gor­či­ne u tim sti­ho­vi­ma, gdje autor do­ka­zu­je krat­ko­ću sre­će u po­sto­je­ćem ustvroj­stvu svi­je­ta. Uči­ni se, da je on ži­vot, s vre­me­na na vri­je­me, po­sma­trao kao far­su gdje lju­di lak­še po­vje­ru­ju u ne­vje­ro­vat­no i ču­de­sno, a ma­nje tra­že do­sled­no i lo­gič­no rje­še­nje za ne­ku si­tu­a­ci­ju. Tu se stvar­nost i ma­šta pre­pli­ću i bra­ne čo­vje­ka od po­mi­sli da sve je pro­la­zno na­še. A, Vlaj­ko je po­ve­zi­vao od­nos iz­me­đu čo­vje­ka i svi­je­ta ko­ji ljud­sko bi­će če­sto po­ku­ša­va da od­ba­ci. Ta­ko je re­me­tio gra­ni­ce iz­me­đu objek­tiv­ne stvar­no­sti i du­hov­no­sti, zna­ju­ći da sa­mo slo­bo­dan duh mo­že da oplo­di umjet­nost. On spo­či­ta­va da smo na­ru­ši­li pri­rod­nost ži­vo­ta i da je zbog to­ga je­zik pri­ro­de po­stao ne­ra­zu­mljiv, isto kao što po­e­zi­ja gu­bi na zna­ča­ju u oči­ma onih ko­ji se, li­še­ni du­hov­no­sti, na­sla­nja­ju na naš ra­zum.
(Na­sta­vi­će se)