-Dr Ra­do­mir J. Po­po­vić

„Sa vr­snim sen­zi­bi­li­te­tom is­ku­snog isto­ri­ka, Po­po­vić nam kroz ovaj kul­ti­vi­san i po­u­čan spis ot­kri­va mno­ge kon­tro­ver­ze Pe­tro­ni­je­vi­će­ve lič­no­sti – pri­ja­telj i ne­pri­ja­telj Obre­no­vi­ća, pri­ja­telj i pro­tiv­nik Ru­si­je, tak­tič­ki tur­ko­fil – sve su to spo­ne iz ko­jih lič­nost usta­vo­bra­ni­telj­skog pr­va­ka Avra­ma Pe­tro­ni­je­vi­ća iz­ra­nja u no­vom na­uč­nom i sa­znaj­nom svje­tlu”. Ovim ri­je­ča­ma, ko­je su dio nje­ne re­cen­zi­je, prof. dr Su­za­na Ra­jić pri­bli­ži­la je či­ta­o­ci­ma knji­gu „Avram Pe­tro­ni­je­vić, 1791–1852” i nje­nog auto­ra dr Ra­do­mi­ra J. Po­po­vi­ća, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih pred­stav­ni­ka sred­nje ge­ne­ra­ci­je srp­skih isto­ri­ča­ra. Po­po­vić je lik ovog po­zna­tog srp­skog dr­žav­ni­ka, vi­še pu­ta pred­sjed­ni­ka Vla­de i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, ka­ko da­lje za­pa­ža prof. Ra­jić, osvi­je­tlio i „mno­štvom do­sad ne­po­zna­tih i va­žnih isto­rij­skih či­nje­ni­ca o Avra­mo­vom do­bu i nje­go­vim sa­vre­me­ni­ci­ma”. Knji­gu je 2012. go­di­ne ob­ja­vi­la Iz­da­vač­ka ku­ća „Fre­ska” iz Be­o­gra­da, uz či­ju će­mo sa­gla­snost i odo­bre­nje auto­ra knji­ge, u ne­ko­li­ko na­red­nih bro­je­va iz nje pre­ni­je­ti je­dan za­ni­mljiv dio ove „mo­der­ne po­li­tič­ke bi­o­gra­fi­je”.
Dr Ra­do­mir J. Po­po­vić ro­đen je 1969. u Bo­ga­ti­ću. Stu­di­je isto­ri­je je za­vr­šio na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, gdje je magistrirao i dok­to­ri­rao. Za­po­slen je u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu u Be­o­gra­du. Pro­u­ča­va po­li­tič­ku, dru­štve­nu i kul­tur­nu isto­ri­ju srp­skog na­ro­da u 19. vi­je­ku. Po­red ove, ob­ja­vio je knji­ge: Osnov­na ško­la u Ba­do­vin­ci­ma 1843–1998; To­ma Vu­čić Pe­ri­šić; L. Are­sni­je­vić Ba­ta­la­ka, Ži­vot i pri­klju­če­ni­ja Ka­ra­đor­đa (pri­re­đi­vač); Pro­to­kol i Re­gi­star Ša­bač­kog ma­gi­stra­ta 1808–1812 (pri­re­đi­vač).
Avram Pe­tro­ni­je­vić i To­ma Vu­čić Pe­ri­šić pre­sud­no su uti­ca­li na pra­vac po­li­tič­kih zbi­va­nja u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji od 1839. do 1844. go­di­ne. U tom tur­bu­lent­nom raz­do­blju na pre­sto­lu Sr­bi­je pro­mi­je­ni­la su se tri vla­da­ra, dvi­je di­na­sti­je, jed­no na­mje­sni­štvo i jed­na pri­vre­me­na vla­da. Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić su bi­li u sa­mom sre­di­štu pro­mje­na na vr­hu vla­sti, če­sto im od­re­đu­ju­ći smjer. Pe­tro­ni­je­vi­će­va sla­va, u na­ro­du ne­što ma­nja od Vu­či­će­ve, ši­ri­la se van gra­ni­ca Sr­bi­je. Bio je sim­bol bor­be za na­pre­dak srp­skog na­ro­da, pred­sta­vljan je kao bo­ra­ca pro­tiv ti­ra­ni­je, za­štit­nik Usta­va, lič­nost u či­ju čast su pi­sa­ne ode, li­to­gra­fi­sa­ni por­tre­ti i pu­nje­ni stup­ci u stra­nim no­vi­na­ma. Si­ma Ig­nja­to­vić, ve­li­ki bi­lje­žnik gra­da Bu­di­ma, Ja­ko­vljev brat od stri­ca, „u ha­tar ogrom­nog što­va­nja”, sa­hra­njen je s Pe­tro­ni­je­vi­će­vim iz­no­še­nim fe­som na gla­vi, upr­kos to­me što mu je bio ve­li­ki. S dru­ge stra­ne, pro­tiv­ni­ci su ga na­pa­da­li, osu­đi­va­li i kle­ve­ta­li, opet ma­nje ne­go Vu­či­ća, jer je pre­ma po­bi­je­đe­ni­ma is­ka­zi­vao vi­še mi­lo­sr­đa. Ali, bez ob­zi­ra na lič­nu od­mje­re­nost i uz­dr­ža­nost, Pe­tro­ni­je­vić se svi ža­rom upu­stio u bes­po­šted­nu po­li­tič­ku i di­na­stič­ku bor­bu ko­ja je po­ve­de­na u Sr­bi­ji po­sli­je pro­gon­stva kne­za Mi­lo­ša.
Na sjed­ni­ci Sa­vje­ta 14. ju­na 1839. go­di­ne, ko­joj su pri­su­stvo­va­li mi­ni­stri, mi­tro­po­lit, epi­sko­pi i čla­no­vi Ape­la­ci­o­nog su­da, iza­bra­no je na­mje­sni­štvo: pr­vi na­mje­snik Pe­tro­ni­je­vić kao kne­žev pred­stav­nik i mi­ni­star ino­stra­nih dje­la, dru­gi na­mje­snik Je­vrem Obre­no­vić kao pred­sjed­nik Sa­vje­ta i pri­pad­nik di­na­sti­je Obre­no­vić i To­ma Vu­čić Pe­ri­šić, tre­ći na­mje­snik, član Sa­vje­ta i za­po­vjed­nik na­rod­ne voj­ske, ko­jeg je ugu­še­nje Jo­va­no­ve bu­ne iz­ba­ci­lo na po­vr­ši­nu do­ga­đa­ja. Pe­tro­ni­je­vi­će­vo ime­no­va­nje za pr­vog čla­na Na­mje­sni­štva dje­li­mič­no je pro­is­ti­ca­lo iz pe­tog čla­na Usta­va iz 1838. u ko­jem je kne­žev pred­stav­nik ujed­no i „mje­sto­blju­sti­telj”, od­no­sno kne­žev za­stup­nik za vri­je­me kra­ćeg kne­že­vog od­su­stva u ma­nje va­žnim pred­me­ti­ma. For­mal­no-prav­no dje­lo­krug vla­sti Na­mje­sni­štva Sa­vjet je pro­pi­sao u Pu­no­moć­ju, gdje je obra­zlo­že­no da su glav­ni raz­lo­zi osni­va­nje Na­mje­sni­štva bo­lest kne­za Mi­la­na i či­nje­ni­ca da je Por­ta po­tvr­di­la no­vog srp­skog vla­da­ra: „Ovi na­mje­sni­ci si­lom pu­no­moć­ja da­va­će ru­ko­po­moć svo­ju u upra­vlja­nju dje­la Knja­za ti­ču­ća se (...)”. Po­tom su na­mje­sni­ci po­lo­ži­li za­kle­tvu. U Pro­kla­ma­ci­ji od 17. ju­na 1839. ko­jom je ob­zna­nje­no stu­pa­nje Na­mje­sni­štva na vlast is­tak­nu­to je da se ne­će mi­je­nja­ti ze­malj­ske i za­ko­no­dav­ne vla­sti po­sta­vlje­ne po Usta­vu te ni či­nov­ni­ci i osta­li zva­nič­ni­ci. Na­mje­sni­ci su na­ro­du pre­po­ru­či­va­li da se sva­ki Sr­bin „Usta­va sve­to dr­ži”. Ta­ko je za­po­če­lo nji­ho­vo de­ve­to­mje­seč­no upra­vlja­nje ze­mljom, u po­čet­ku u ime bo­le­snog kne­za Mi­la­na, ne­po­tvr­đe­nog vla­da­ra, a ka­sni­je u ime od­sut­nog kne­za Mi­ha­i­la.
Kao pr­vi na­mje­snik Pe­tro­ni­je­vić je bio za­tr­pan rje­ša­va­njem broj­nih mol­bi ko­je su upu­ći­va­ne Na­mje­sni­štvu, o če­mu svje­do­če do­ku­men­ta iz Dr­žav­nog sa­vje­ta i Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la. Za po­moć u ostva­ri­va­nju ne­kih svo­jih pra­va, du­go­va­nja ili po­tra­ži­va­nja obra­ti­li su mu se pri­mje­ra ra­di, Pe­ru­ni­ka, kćer­ka voj­vo­de Ar­se­ni­ja Lo­me, Ni­ko­la Će­fa­la, do­bro­tvor iz mla­do­sti La­zar Po­po­vić Fo­ta iz Or­ša­ve i mno­gi dru­gi. Po­ku­šao je da re­a­li­zu­je i ne­ke sop­stve­ne ide­je, pa je Sa­vje­tu pr­vi put pod­nio mol­bu za odo­bre­nje kre­di­ta za iz­grad­nju fa­bri­ke sta­kla, o če­mu će ka­sni­je bi­ti ri­je­či. Nov­cem iz dr­žav­ne ka­se na­gra­đe­ni su ne­ki nje­go­vi pri­ja­te­lji i ro­đa­ci, pa je dok­to­ru Ge­or­gi­ju Mu­šic­kom po­klo­nje­no sto ta­li­ra kao na­gra­da za spre­ča­va­nje ši­re­nja ku­ge 1837. go­di­ne. Svom ze­tu Ste­va­nu An­dre­ji­ću po­ku­šao je da na­dok­na­di iz Mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja šte­tu ko­ju je pre­tr­pio kao za­ku­pac ja­go­din­ske men­zu­la­ne.
(Na­sta­vi­će se)