- Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Vlaj­ko Ću­la­fić će osta­ti za­pa­žen i kao knji­žev­ni kri­ti­čar i um­ni čo­vjek ko­ji je za štam­pu pri­re­dio broj­ne knji­ge. I na tom po­lju je osta­vio du­bok trag dr­že­ći se pra­vi­la: da ni­je do­volj­no sa­mo fo­to­gra­fi­sa­ti jed­no do­ba da bi se do­bi­la ve­li­ka knji­žev­nost. Da se pri­mi­je­ti­ti da je uvi­jek za­u­zi­mao objek­tiv­ne kri­te­ri­ju­me pre­ma dje­li­ma ko­ja je ocje­nji­vao. A što je naj­va­žni­je vje­ro­vao je i da­vao pod­sti­caj do­brom knji­žev­nom stva­ra­la­štvu, zna­ju­ći da će kva­li­tet­na dje­la op­sta­ti i u pu­sti­nji, i on­da ka­da ih ni­ko ne vi­di. To po­tvr­đu­je i Knji­žev­no-isto­rij­ska spo­me­ni­ca ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi, knji­ga ko­ju je Ću­la­fić, za­jed­no sa si­nom Da­mja­nom, s bla­go­slo­vom epi­sko­pa bu­di­mljan­sko-nik­šić­kog Jo­a­ni­ki­ja, pri­re­dio za štam­pu. Knji­ga u ko­ju su pri­re­đi­va­či utka­li du­hov­no i is­ta­ži­vač­ko umi­je­će, ko­je je iz­i­ski­va­lo do­sta tru­da, zna­nja, vo­lje i en­tu­zi­ja­zma, pu­no za­vi­čaj­ne lju­ba­vi i po­što­va­nja pre­ma sve­ti­nji Sve­to­ga Ge­or­gi­ja Po­be­do­no­sca i lič­no­sti­ma uzi­da­nim u nje­no tra­ja­nje. Oni su nam ta­ko pri­bli­ži­li isto­rij­ski hod Epi­sko­pi­je bu­di­mljan­ske, či­je sa­gle­da­va­nje, zbog ni­za okol­no­sti, ni­ko­ga, za­si­gur­no, ne mo­že osta­vi­ti rav­no­du­šnim. I ko­li­ko se god ne­ko­me uči­ni da je la­ko ple­sti knji­žev­ni vi­je­nac ove vr­ste si­gur­no će se pre­va­ri­ti, jer ova­kve knji­ge u se­bi no­se isto­rij­sku od­go­vor­nost auto­ra, tim pri­je, jer spo­me­ni­ce, po­put ove, u se­bi ne bi smje­le da sa­dr­že ne­što što ne bi od­go­va­ra­lo či­nje­nič­nom sta­nju i objek­tiv­nom sa­gle­da­va­nju za­da­te te­me. No, pro­du­ho­vlje­nom čo­vje­ku, mi­sli­o­cu i pri­zna­tom i po­zna­tom knji­žev­nom stva­ra­o­cu Vlaj­ku Ći­la­fi­ću ni­je za­drh­ta­la ru­ka dok je sa­či­nja­vao ovu knji­gu. To mu se ni­je de­si­lo iako se su­sre­tao sa od­re­đe­nim po­te­ško­ća­ma kao do­ći do svih neo­p­hod­nih po­da­ta­ka, ka­ko na­pra­vi­ti kva­li­te­tan iz­bor tek­sto­va, ko­ji će či­ta­o­ci­ma stvo­ri­ti vje­ro­do­stoj­nu sli­ku osmo­vje­kov­nog tra­ja­nja ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi, ome­đe­nog isto­rij­skim raz­do­bljem o ko­me je stuč­na jav­nost iz­re­kla broj­ne za­di­vlju­ju­će su­do­ve.
Ta­ko je i na­sta­la ova­ko vri­jed­na knji­žev­no-isto­rij­ska pu­bli­ka­ci­ja ko­ja na je­dan po­se­ban na­čin iden­ti­fi­ku­je na­šu pro­šlost u ko­joj je, kao sto­žer vje­re pra­vo­slav­ne, du­hov­no­sti i pro­sve­ti­telj­stva sta­jao ma­na­stir Đur­đe­vi stu­po­vi, odo­li­je­va­ju­ći broj­nim uda­ri­ma ko­ji su do­la­zi­li sa raz­li­či­tih stra­na i od raz­li­či­tih ne­pri­ja­te­lja. Ona nas pod­sje­ća da je ovaj hram mno­go pu­ta stra­dao, ali da je uvi­jek vas­kr­sa­vao i da u se­bi no­si si­lu vas­kr­se­nja. To je ujed­no, jed­na upe­ča­tlji­va sli­ka vjer­nog na­ro­da ko­ji je od za­vi­ča­ja do broj­nih stra­ti­šta, ža­rom ovje­ko­vje­če­nih bo­ra­ca, stre­mio slo­bo­di i slo­bo­dar­skim ide­ja­ma.
Pre­o­sve­će­ni vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je u pred­go­vo­ru ovog dje­la na­gla­si: Od pi­sa­ne za­o­stav­šti­ne ma­na­sti­ra, zna­čaj­nih ra­ni­je ob­ja­vlje­nih na­uč­nih ra­do­va, za­bi­lje­že­nih pre­da­nja, po­e­zi­je i knji­žev­nih osvr­ta, no­vin­skih iz­vje­šta­ja i pu­to­pi­snih bi­lje­ški do­bi­li smo još jed­nu knji­gu o pro­sla­vlje­nim Stu­po­vi­ma, ko­ja li­či na li­je­pu mo­za­ič­ku pred­sta­vu ura­đe­nu vje­štom maj­stor­skom ru­kom od sku­po­cje­nih dra­gu­lja iz­bru­še­nih na­rod­nim pam­će­njem kroz pro­šla bur­na vre­me­na. A kad to iz­go­vo­ri je­dan vla­di­ka on­da za­i­sta mo­ra­mo po­tvr­di­ti da je u pi­ta­nju vri­jed­no knji­žev­no isto­rij­sko dje­lo ko­je će svi­ma, ko­ji za­vi­re u nje­go­vu sa­dr­ži­nu, upot­pu­nja­va­ti zna­nja o ne­pro­la­znoj ve­li­či­ni hra­ma či­ji sjaj do­pi­re vi­so­ko do ne­ba, tra­si­ra­ju­ći pu­te­ve do­la­ze­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma i sta­vlja­ju­ći im do zna­nja da je vječ­no sa­mo ono što je od Bo­ga da­to. Za­to Vlaj­ko Ću­la­fić za­slu­žu­je sve po­hva­le i po­seb­no pri­zna­nje što su se za­pi­si o ovoj je­din­stve­noj sve­ti­nji sa­bra­li na jed­no mje­sto i sa­či­ni­li lje­to­pis dug 800 go­di­na. Ura­dio je to sa že­ljom da nam i ovo­vre­me­ne za­kle­tve i knji­ge bu­du ovje­re­ne ona­ko ka­ko su ih ovje­ra­va­li na­ši pre­ci, svje­sni da smo, za­hva­lju­ju­ći vje­ri, zna­nju, mu­drom i pri­mje­re­nom po­na­ša­nju, pa­tri­o­ti­zmu i pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva op­sta­ja­li na ovoj če­mer­noj, ali na­ma slat­koj bal­kan­skoj vje­tro­me­ti­ni.
(Na­sta­vi­će se)