- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Ra­doš Lju­šić is­ti­če kao po­seb­nu ne­po­zna­ni­cu či­nje­ni­cu da je Pe­tro­ni­je­vić uz po­moć Alek­se Si­mi­ća na­mje­ra­vao da iz­dej­stvu­je pro­mje­nu po­je­di­nih ustav­nih od­red­bi ko­je su se od­no­si­le na kne­žev­sku vlast; sto­ga je Si­mi­ću na­lo­žio da stu­pi u po­vjer­lji­ve raz­go­vo­re sa Mu­sta­fa Re­šid-pa­šom i ru­skim po­sla­ni­kom Bu­te­nje­vom. Re­zul­tat za­ku­li­snih rad­nji usta­vo­bra­ni­te­lja u Ca­ri­gra­du u je­sen i zi­mu 1839/40. go­di­ne je­ste iz­da­va­nje fer­ma­na ko­ji­ma su Pe­tro­ni­je­vić i Vu­čić po­sta­vlje­ni za sa­vjet­ni­ke kne­zu Mi­ha­i­lu. Obre­no­vi­ćev­ci su doc­ni­je op­tu­ži­va­li Pe­tro­ni­je­vi­ća i bra­ću Si­mić da su svo­jim pod­ri­vač­kim dje­lo­va­njem u tur­skoj pre­sto­ni­ci okr­nji­li vla­dar­ski auto­ri­tet kne­za Mi­ha­i­la. Me­đu­tim, Alek­sa Si­mić po­sli­je ne­ko­li­ko mje­se­ci pred Čre­zvi­čaj­nom ko­mi­si­jom, svo­je­vr­snim an­ket­nim od­bo­rom ko­ji je tre­ba­lo da pre­su­di u spo­ru iz­me­đu kne­za Mi­ha­i­la i opo­zi­ci­je, po­bi­ja na­ve­de­ne op­tu­žbe, re­kav­ši da je ide­ja o ime­no­va­nju sa­vjet­ni­ka po­te­kla od sa­dr­za­ma Hu­srev-pa­še ko­ji „uvi­de­či knja­za mla­dog pred­sta­vio ca­ru da su nužd­na dva so­vjet­ni­ka i po­zna­va­ju­ći Avra­ma do­bro, a Vu­či­ća iz nje­go­vi de­la po­zna­va­ju­ći, uči­nio je da se be­ra­tom za so­vjet­ni­ke knja­zu po­tvr­de, a i sa­mom knja­zu ka­zao je, prem­da se on ov­de či­ni da ne zna”. U Por­ti­nom fer­ma­nu Pe­tro­ni­je­vi­ću od 7. fe­bru­a­ra 1840. go­di­ne nje­go­vo ime­no­va­nje za sa­vjet­ni­ka obra­zlo­že­no je po­tre­bom da se sa Vu­či­ćem „po­sto­ja­no na­o­de kod Knja­za re­če­nog ra­di so­ve­to­va­nja s nji­me o dje­li­ma i kao što uzda­mo se u svi­ma oto­no­še­ni­ja­ma na Va­šu vjer­nost i Va­šu mu­drost... to i su­di­li smo za do­bro Va­ma i nje­mu (Vu­či­ću) do­ve­ri­ti ovo sta­ra­ni­je... ra­di po­treb­no­mu ho­du de­la”. Da li je knez Mi­ha­i­lo za ime­no­va­nje dvo­ji­ce sa­vjet­ni­ka znao u Ca­ri­gra­du, ka­ko tvr­di A. Si­mić, ili mu je ta vi­jest sa­op­šte­na u alek­si­nač­kom ka­ran­ti­nu, ma­nje je va­žno od či­nje­ni­ce da je Por­ta ime­no­va­njem sa­vjet­ni­ka kne­zu Mi­ha­i­lu svje­sno te­ži­la na­ru­ša­va­nju nje­go­vih vla­dar­skih pra­va.
Bez ob­zi­ra na za­ku­li­snu po­li­tič­ku bor­bu, do­la­zak kne­za Mi­ha­i­la u Be­o­grad, nje­go­vo po­la­ga­nje za­kle­tve i mi­ro­po­ma­za­nje u Sa­bor­noj cr­kvi sve­ča­no je obi­lje­že­no uz za­jed­nič­ko uče­šće kne­že­vih pri­sta­li­ca i pro­tiv­ni­ka. Pe­tro­ni­je­vić, kao pr­vi na­mje­snik, Sto­jan Si­mić, pot­pred­sjed­nik Sa­vje­ta, osta­li mi­ni­stri, čla­no­vi Ape­la­ci­o­nog su­da i vi­so­ki či­nov­ni­ci iza­šli su pred kne­za na Ek­me­kluk, če­smu kod da­na­šnjeg Ma­log Mo­krog Lu­ga. Svi­ta je u be­o­grad­sku va­roš sve­ča­no ušla 14. mar­ta 1840. go­di­ne; u ko­lo­ni je pr­vi iza kne­za stu­pio Pe­tro­ni­je­vić. Sju­tra­dan je na Ka­le­meg­da­nu u pri­su­stvu po­sla­ni­ka Na­rod­ne skup­šti­ne, ko­ja je ra­ni­je sa­zva­na, pro­či­tan be­rat na tur­skom, pa na srp­skom je­zi­ku. Već na sjed­ni­ci Sa­vje­ta 16. mar­ta 1840. ras­pra­vlja­lo se o Pe­tro­ni­je­vi­će­vom i Vu­či­će­vom ime­no­va­nju za kne­že­ve sa­vjet­ni­ke, a čla­no­vi Sa­vje­ta, ina­če pri­sta­li­ce Obre­no­vi­ća, is­ti­ca­li su da je taj čin ne­za­ko­nit. Sam knez Mi­ha­i­lo op­tu­žio je Pe­tro­ni­je­vi­ća da je zlo­u­po­tri­je­bio svoj uti­caj u Ca­ri­gra­du pre­ko ka­pu­će­ha­je Jo­va­na An­ti­ća i Ste­fa­na Bo­go­ri­di­sa do­vo­de­ći sa tim u ve­zu svo­je raz­go­vo­re sa Re­šid-pa­šom i dru­gim Por­ti­nim zva­nič­ni­ci­ma, ko­ji su mu na­go­vi­je­sti­li da bi mu mo­gli bi­ti po­sta­vlje­ni sa­vjet­ni­ci. Ipak, pre­va­gu u de­ba­ti u Sa­vje­tu od­ni­je­li su vu­či­ćev­ci, za­hva­lju­ju­ći mi­tro­po­li­tu Pe­tru ko­ji je, bu­du­ći sim­pa­ti­zer usta­vo­bra­ni­te­lja, po­dr­žao Pe­tro­ni­je­vi­će­vo i Vu­či­će­vo po­sta­vlje­nje za kne­že­ve sa­vjet­ni­ke.
Iz Sa­vje­ta spor je iz­ni­jet pred Na­rod­nu skup­šti­nu. To­kom či­ta­nja Por­ti­nog fer­ma­na o Pe­tro­ni­je­vi­će­vom ime­no­va­nju, obre­no­vi­ćev­ska ve­ći­na gla­sno je ne­go­do­va­la, či­me je op­stru­i­sa­la taj čin. Tih da­na po­seb­no je bio agi­lan Vu­čić. On je 20. mar­ta u svo­ju ku­ću po­zvao sve vi­đe­ni­je usta­vo­bra­ni­telj­ske pr­va­ke, Pe­tro­ni­je­vi­ća me­đu nji­ma, i ve­ći­nu či­nov­ni­ka iz unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je ko­ji su uče­stvo­va­li u ra­du skup­šti­ne. Ta­ko­zva­na noć­na skup­šti­na u Vu­či­će­voj ku­ći ras­pra­vlja­la je o po­li­tič­kim pri­li­ka­ma u ze­mlji. Vu­čić je ta­da pred­lo­žio da knez sam iza­be­re stra­nu sa ko­jom će vla­da­ti. Za ni­že či­nov­ni­ke iz unu­tra­šnjo­sti, ne­u­pu­će­ne u raz­mi­ri­ce u vr­hu vla­sti, to je pred­sta­vlja­lo pra­vo iz­ne­na­đe­nje. Što je za­ni­mlji­vo, Pe­tro­ni­je­vić na tom sku­pu ni­je uzi­mao ri­ječ, već su kao naj­gla­sni­ji go­vor­ni­ci pro­tiv kne­za Mi­ha­i­la is­tu­pi­li Vu­čić, Ste­fan Ste­fa­no­vić Ten­ka i Sto­jan Si­mić. Ka­da je sju­tra­dan re­fe­ri­sao kne­zu Mi­ha­i­lu o zbi­va­nji­ma u Vu­či­će­voj ku­ći, Pe­tro­ni­je­vić je neo­d­re­đe­no go­vo­rio ‘’da su se ne­ke star­je­ši­ne sa­bra­le, da se o dje­li­ma na­rod­nim po­sa­vje­tu­ju’’ te da su nje­ga na­knad­no po­zva­li. Ali na sjed­ni­cu Sa­vje­ta gdje se tre­ba­lo ras­pra­vlja­ti o tom do­ga­đa­ju ni­je do­šao, prem­da ga je knez Mi­ha­i­lo po­zvao. Po­sli­je to­ga, knez Mi­ha­i­lo je pot­pu­no iz­gu­bio po­vje­re­nje u Pe­tro­ni­je­vi­ća, pa se Bu­te­nje­vu, ru­skom po­sla­ni­ku u Ca­ri­gra­du, u pi­smu od 1. apri­la iz­vi­nja­vao što pi­še na srp­skom je­zi­ku „jer ovo, mo­joj kan­ce­la­ri­ji ko­jom Avram Pe­tro­ni­je­vić upra­vlja, po­vje­ri­ti ni­je­sam smio”.
Opo­zi­ci­ja kne­zu Mi­lo­šu do 1838. go­di­ne ni­je ima­la po­se­ban na­ziv. Po­li­tič­ki isto­mi­šlje­ni­ci me­đu­sob­no su se na­zi­va­li „dru­štvo”, ili „dru­že­stvo”. Po­što se Vu­čić is­ta­kao u smi­ri­va­nju Jo­va­no­ve bu­ne to su pri­sta­li­ce Obre­no­vi­ća, je­vro­mov­ci, od ju­na 1839. go­di­ne, opo­zi­ci­o­na­re na­zi­va­li vu­či­ćev­ci.
(NA­STA­VI­ĆE SE)