-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Još kao kod dje­ča­ka, kao kod pa­sti­ra, ja­vi­la se ra­do­zna­lost da jed­nog da­na po­sje­tim i ne­po­sred­no osje­tim pro­stor ko­ji se pru­ža duž cr­no­gor­sko-al­ban­ske gra­ni­ce, i to od Rap­še pa sve do Vr­mo­še. Taj pro­stor, u str­va­ri, pri­pa­da ču­ve­nom i na­da­sve po­zna­tom al­ban­skom ple­me­nu Kli­ment (Ke­le­me­no­li). Na­ro­či­to sam vo­lio da po­sma­tram ovaj pro­stor sa Hu­ma orav­skog. Hum orav­ski je svo­je­vr­sni vi­di­ko­vac oda­kle se mo­gu vi­dje­ti Kli­men­ti, Pro­kle­ti­je, Ko­ri­ta, Gra­đen, Ora­ho­vo, Lov­ćen, Gre­ča, Bul­do­sa, Di­ba­la, Ko­šti­ca koc­ka, Ko­šti­ca kuc­ka, Ko­šti­ca pod­grad­ska, Ko­šti­ca za­tre­bač­ka, Ća­fa od Ko­šti­ce, Ća­fa od Ri­kav­ca, Ži­je­vo, Ska­dar­sko je­ze­ro, Ho­ti i Gru­da. Oda­tle se na­zi­re i po­ne­gdje se ja­sno i du­bo­ko vi­di ka­njon ri­je­ke Ci­jev­ne, ko­ji je, po mom mi­šlje­nju, je­din­stven na ci­je­lom ze­mlji­nom ša­ru. Taj me po­gled dr­ži u slat­kom „rop­stvu“ sve od dje­čač­kih da­na, pa sve do da­na­šnjih (sta­rač­kih). Po­seb­no sam bio op­či­njen po­gle­dom na Pro­kle­ti­je. Ko odav­de ni­je po­sma­trao Pro­kle­ti­je, ne zna, ni­ti mo­že zna­ti, što su ča­ri i ču­de­sa pri­ro­de. Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti pri­po­vi­je­da­nje mog stri­ca Spa­so­ja. Dok smo ču­va­li ov­ce Ku­no­rom i iz­vi­še Cre­pu­lja, stri­ko Spa­so­je je re­đao ime­na mje­sta, vr­ho­va, str­mi­na, oštrih gre­be­na, sun­tu­li­ja, sa­pr­ti­ja i se­la. Bog zna šta još. U stva­ri, on je upi­rao šta­pom pre­ma Pro­kle­ti­ja­ma i u za­no­su iz­go­va­rao: „Ono ti je, Tra­njo, Vi­li­na to­ri­na, a ono Vi­lin bi­vak, ono ti je Vi­li­na ko­sa, stvo­re­na od sni­je­ga ko­ji ne mo­gu is­to­pi­ti ni žar­ka lje­ta, ono su ti Vi­li­ni zu­bi, ono je Vi­lin čar­dak, ono je Vi­lin đer­dan.U Pro­kle­ti­ja­ma, moj Tra­njo, mo­žeš vi­đe­ti i ne­pri­jat­ne i pro­kle­te pri­zo­re: Vuč­je če­lju­sti, Me­dve­đa ša­pa, Kre­zu­bu ba­be­ti­nu, Stra­šo­la za vi­le, Đa­vo­lja svra­ti­šta, Đa­vo­lje zu­be, Đa­vo­lje žva­le, Đa­vo­lje ko­lo, Đa­vo­lje me­đe, Đa­vo­lje slo­mi­vra­te i slič­no.“ Ova ime­na su na­di­je­va­li i za njih je­di­no zna­li Ora­hov­ci i nji­ho­vi pre­ci. Po­sma­tra­ju­ći Pro­kle­ti­je, oni bi uoči­li od­re­đe­ne ob­li­ke i da­va­li im ime­na. Za ova­kve ob­li­ke i nji­ho­va ime­na ne zna­ju Al­ban­ci. Oni, u stva­ri, iz­bli­za vi­de Pro­kle­ti­je i shod­no to­me da­ju re­al­ni­ja ime­na i stvar­no­sni­je osje­ća­ju nji­hov dah. Dah Pro­kle­ti­ja.
Svi ovi po­gle­di i bo­ra­vi­šta stva­ra­li su u me­ni is­tra­ži­vač­ku ra­do­zna­lost. Na­rav­no, is­tra­ži­vač­ka ra­do­zna­lost je stva­ra­na i u pro­ce­su sti­ca­nja na­uč­no­i­stra­ži­vač­ke re­pu­ta­ci­je. Plod is­tra­ži­vač­ke ra­do­zna­lo­sti je i re­a­li­za­ci­ja pro­jek­ta pod na­zi­vom „Kuč­ki ka­tu­ni“. Već je pro­je­kat re­a­li­zo­van i ob­ja­vlje­na je knji­ga pod istim na­slo­vom. Uz knji­gu je kao pri­log pre­zen­to­van do­ku­men­tar­ni film u pet epi­zo­da, ko­ji je već emi­to­van na vi­še te­le­vi­zij­skih ka­na­la.
No, is­tra­ži­vač­ka ra­do­zna­lost se ni­je na to­me za­vr­ši­la. Ja­vio se sna­žan mo­tiv da na­sta­vim sa ta­kvim is­tra­ži­va­nji­ma, ali sa ne­što iz­mi­je­nje­nim ci­ljem i sa­dr­ža­jem. U stva­ri, ja­vi­la se ide­ja da se sa­či­ni i re­a­li­zu­je pro­je­kat pod na­zi­vom „So­ko­lo­va sti­je­na i nje­no okru­že­nje“. Ri­ječ je o pre­ko­gra­nič­nom pro­jek­tu ko­je tre­ba da re­a­li­zu­ju is­tra­ži­vač­ke eki­pe iz Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je. Uz po­sre­do­va­nje al­ban­skog kon­zu­la Shel­caj Jan­ka, for­mi­ra­na je is­tra­ži­vač­ka eki­pa, sa­sta­vlje­na od na­uč­no-struč­nih is­tra­ži­va­ča. Na pr­vom sa­stan­ku eki­pe je usvo­jen na­crt pro­jek­ta, ko­ji je sa­či­nio prof. dr No­vo Vu­jo­še­vić. Na tom sa­stan­ku je do­go­vo­re­no da se sa­či­ni de­ta­ljan (raz­ra­đen) pro­je­kat ko­jim će se kon­ku­ri­sa­ti kod od­re­đe­nih in­sti­tu­ci­ja ko­je fi­nan­si­ra­ju ova­kve i slič­ne pro­jek­te.
Da bi pro­je­kat bio ob­u­hvat­ni­ji i za re­a­li­za­ci­ju po­god­ni­ji, od­lu­če­no je da se iz­vr­ši re­kog­no­su­i­ra­nje te­re­na ko­ji je od­re­đen kao pro­stor pred­me­ta is­tr­ži­va­nja. Za da­tum re­kog­no­sci­ra­nja (pret­hod­nog iz­vi­đa­nja) te­re­na od­re­đen je 1.4.2017. go­di­na. Mo­ram pri­zna­ti da sam sa ve­li­kim ne­str­plje­njem oče­ki­vao taj dan. U tom ne­str­plje­nju se sa­dr­ža­la već na­gla­še­na is­tra­ži­vač­ka ra­do­zna­lost, kao i te­žnja da se ne­po­sred­no osje­ti dio al­ban­skog pro­sto­ra ko­ji sam to­li­ko du­go iz da­lji­ne, sa pro­stor­ne dis­tan­ce, po­sma­trao i do­ži­vlja­vao.
(Na­sta­vi­će se)