-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ne bi tre­ba­lo is­klju­či­ti ni mo­guć­nost da je Ka­ra­đor­đe pod­le­gao u ne­kom su­ko­bu sa Tur­ci­ma i da je za­tvor usli­je­dio kao ne­mi­nov­na po­sle­di­ca. Na osno­vu pi­ta­nja mu­se­li­mo­vog upu­će­nog To­pol­ci­ma ko­ji su do­šli da iz­mo­le i ot­ku­pe Ka­ra­đor­đa, re­klo bi se da je u za­tvor str­pan kao od­met­nik: Za­što vi, To­pol­ci, dr­ži­te `ajduka u To­po­li?” Ot­ku­pom od sto gro­ša do­če­pao se slo­bo­de ne­gdje iz­me­đu Cvi­je­ti i Us­kr­sa 1803. go­di­ne. Ubr­zo se u is­toj tam­ni­ci na­šao Mla­den Mi­lo­va­no­vić.
Ka­ra­đor­đe je po­tom ri­jet­ko no­ćio kod ku­će. Vi­še je bo­ra­vio na tr­lu, ko­je se na­la­zi­lo na mje­stu zva­nom Ko­šut­njak, s de­sne stra­ne pu­ta od Bje­lo­sa­va­ca pre­ma To­po­li. Oko­li­na tr­la ob­ra­sla je gu­stom šu­mom, ko­ja je bi­la naj­ve­ći za­štit­nik i nje­mi i na­ro­du, po­što „ra­ja u šu­me ži­vi, njoj su šu­me gra­do­vi”. On se ra­do skla­njao još u ma­na­sti­re Bla­go­ve­šte­nje i Vo­ljav­ču, i u šu­me Bu­ku­lje.
Du­go­go­di­šnje rop­stvo i stra­da­nje uli­li su u krv Sr­ba strah od tur­ske si­le i mo­ći. Zu­lum i sra­ho­vla­da da­hi­ja uči­ni­li su strah još ve­ćim, ta­ko da je do­se­zao gra­ni­ce uža­sa. On je bio pr­va pre­pre­ka Sr­bi­ma na pu­tu ka slo­bo­di, a da su se Sr­bi nje­ga s na­po­rom oslo­ba­đa­li go­vo­ri sle­de­ći pri­mjer, kad naš ju­nak ni­je imao smje­lo­sti da po­sta­ne he­roj.
Na ljet­njeg Sve­tog Aran­đe­la, 25. ju­la 1803, ka­da je na­rod svet­ko­vao u Ma­na­sti­ru Vo­ljav­či (je­dan me­mo­a­ri­sta ve­li da se ovo zbi­va­lo u Stra­ga­ri­ma), Ka­ra­đor­đe je ri­je­šio da sa svo­jim dru­štvom (Sta­no­je Gla­vaš, Vu­le Ko­la­rac, Mi­lo­sav La­po­vac, Mi­le­ta iz Gli­bov­ca, Mi­lo­van iz Pla­ne, Ka­ra Ste­va iz Vla­o­la, Ja­ni­ći­je i Mi­lo­van Đu­rić) ubi­je naj­ve­ćeg zu­lum­ća­ra u Šu­ma­di­ji, Sa­li-agu, rud­nič­kog bi­ka, bra­ta da­hi­je Ku­čuk Ali­je. On je za­veo obi­čaj sa kra­lji­ca­ma, se­ljan­ka­ma ko­je su u sva­kom se­lu či­ni­le sve što je nje­go­va po­žu­da i du­ša za­že­lje­la. Đor­đe­vo oda­bra­no dru­štvo i oko dvje­sta se­lja­na ni­je­su ipak ima­li hra­bro­sti da se ob­ra­ču­na­ju sa zu­lum­ća­ri­ma, ko­jih ni­je bi­lo ni de­set. Ka­ra­đor­đe je bio uvje­ren da će se sa smak­nu­ćem ovih Tu­ra­ka „za­po­če­ti kra­ji­na” (rat), pa je, pre­ma jed­noj ver­zi­ji, sam od­u­stao od na­mje­re, a pre­ma dru­goj, bio na­go­vo­ren od to­pol­skog kne­za Ma­ti­je da ne ga­zi u su­kob sa Tur­ci­ma.
Ovaj do­ga­đaj ot­kri­va dvi­je bit­ne po­ja­ve. 1) Ko­le­blji­vost i kod naj­o­dluč­ni­jih da se or­ga­ni­zo­va­no uđe u su­kob sa tur­skim od­met­ni­ci­ma od le­gal­ne vla­sti. 2) Ka­ra­đor­đe­va dru­ži­na, iako je u njoj bi­lo haj­du­ka, ni­je na­stu­pa­la haj­duč­ki. Ovu po­ja­vu za­pa­zio je već Vuk, ko­ji je pi­sao da se u do­ba da­hij­ske stra­ho­vla­de „od zu­lu­ma po­aj­du­či de­se­ti­na na­ro­da” (podv. R.Lj.). Hro­ni­čar je za­bi­lje­žio da je pet pu­ta vi­še od svih haj­du­ka (u sva­koj kne­ži­ni bi­la je po jed­na če­ta sa ha­ram­ba­šom) bi­lo onih lju­di ko­ji se „ni­je­su sa­svim od­vr­gli u `ajduke, ne­go su sa­mo za­zi­ra­li od Tu­ra­ka i kri­li se po šu­ma­ma i po dru­gim se­li­ma kod svo­jih pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka”. Ovo bi bi­la po­seb­na vr­sta od­met­ni­ka – i se­ljak i haj­duk. Vuk je, oči­gled­no, mi­slio na njih kad je pi­sao da se po­haj­du­či­la de­se­ti­na na­ro­da. U nji­ma je le­ža­la po­kre­tač­ka sna­ga Srp­ske re­vo­lu­ci­je, Ka­ra­đor­đe­va „`ajdučka ku­ća” na­la­zi­la se u sva­koj pla­ni­ni i gu­šćoj šu­mi.
U pro­te­klom pe­ri­o­du haj­du­či­ju je od raz­boj­ni­štva di­je­lio je­dan ko­rak. I naš ju­nak je, kao haj­duk i ha­ram­ba­ša, znao da za­ga­zi u raz­boj­nič­ke vo­de, ali se br­zo tr­zao i vra­ćao pra­voj haj­du­či­ji.
Haj­duč­ka pa­met je ma­la, a hra­brost ve­li­ka. Haj­du­ci ni­je­su mno­go raz­mi­šlja­li o ono­me što ra­de, po­go­to­vo ne o po­sle­di­ca­ma. Oni su raz­vi­ja­li fi­zič­ke spo­sob­no­sti, nje­go­va­li pri­ja­telj­stvo, sa­rad­nju, vi­te­štvo. Njih je za­ni­ma­la po­bje­da i pli­jen, i ti­me su se za­do­vo­lja­va­li. Šta bi tre­ba­lo po­sli­je to­ga ra­di­ti, ni­je ih po­seb­no bri­nu­lo. Ne­će se pre­tje­ra­ti ako se ka­že da je haj­duč­ka ide­o­lo­gi­ja bi­la si­ro­ma­šna. Ona „ne­ma vi­še­ga ci­lja, go­la je to pu­stoš haj­duč­ka”, pri­mi­je­tio je je­dan is­tra­ži­vač. Nji­ho­vo raz­mi­šlja­nje o rop­stvu i slo­bo­di pri­mi­tiv­no je. Ople­me­ni­će ga tek Re­vo­lu­ci­ja 1804. U haj­duč­koj ide­o­lo­gi­ji ne­ma dr­ža­vo­tvor­ne ni­ti, po­što je bi­la li­še­na vi­zi­je bu­duć­no­sti. Vuk je do­bro za­pa­zio da je Ka­ra­đor­đe sat­kan sav od haj­duč­ke kr­vi. On je naj­ve­ći osvet­nik nad svim za­li­ma Tu­ra­ka od Ko­so­va do Re­vo­lu­ci­je. Mo­žda Nje­go­še­vi sti­ho­vi iz „Gor­skog vi­jen­ca” naj­ljep­še od­sli­ka­va­ju su­ko­blje­ne stra­ne, sul­ta­no­ve od­met­ni­ke i Ka­ra­đor­đe­ve usta­ni­ke, u pred­ve­čer­je 1804. go­di­ne:
„Zar oba­dva ni­je­smo haj­du­ci?
On je haj­duk ro­blja sve­za­no­ga,
on je bo­lji e vi­še ugra­bi;
ja sam haj­duk te go­nim haj­du­ke,
gla­sni­ja je mo­ja haj­du­či­na.”
(KRAJ)