-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Osva­nuo je ve­dar i sun­čan dan. Eki­pa ko­ju su sa­či­nja­va­li prof. dr No­vo Vu­jo­še­vić, is­tra­ži­vač Mir­ko Ter­zić, ka­mer­man Va­so Pren­ko­če­vić, pre­vo­di­lac ro­dom iz Za­tri­jep­ča, i Lju­bo Lju­co­vić, vo­zač i po­zna­va­lac te­re­na is­tra­ži­va­nja, ta­ko­đe iz Za­tri­jep­ča, gra­bi­la je pre­ma pre­ko­gra­nič­nom pre­la­zu Bo­žaj. Na Bo­ža­ju pr­vo pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. Pr­vo me pre­po­znao naš ca­ri­nik, a za­tim i al­ban­ski. Obo­ji­ca su me na srp­skom po­zdra­vi­li kao da smo sta­ri znan­ci. Za­pam­ti­li su me iz te­le­vi­zij­skih pre­no­sa za­sje­da­nja Skup­šti­ne Cr­ne Go­re u ko­joj sam svo­je­vre­me­no bio po­sla­nik.
Ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od Bo­ža­ja pred na­ma su se uka­za­la dva put­na prav­ca – li­je­vi i de­sni. De­sni ide pre­ma Ska­dru, a li­je­vi pre­ma Kli­men­ti­ma i Gu­si­nju. Skre­nu­li smo li­je­vo pre­ma na­šem is­tra­ži­vač­kom od­re­di­štu.
Na­kon ne­ki­li­ko ki­lo­me­ta­ra vo­žnje rav­ni­com, po­čeo je uspon sa do­sta str­mi­na i oku­ka. Na po­čet­ku uspo­na, u jed­nom pri­stran­ku po­gled ot­kri­va pra­vo prav­ca­to iz­ne­na­đe­nje, ogro­man i sja­jan krst. Bje­la­sao se na ju­tar­njem sun­cu. Obi­ljež­je sam shva­tio kao vra­ća­nje hri­šćan­ske vje­re i nje­nih zna­ko­va ko­je je bio za­tro En­ver Ho­dža. To je isto­vre­me­no i znak da put­nik na­mjer­nik, na­ro­či­to ino­stra­ni pro­la­znik, vi­di i osje­ti ka­kve su se pro­mje­ne de­si­le u vjer­skoj, od­no­sno du­hov­noj sfe­ri Al­ba­ni­je. Vje­ro­vat­no je baš ov­dje, gdje je sa­da ucr­tan (ugra­vi­ran) krst, sta­jao ogro­man nat­pis, „Ži­vio En­ver Ho­dža”.
Neo­do­lji­vo mi se na­met­nu­la mi­sao i pi­ta­nje: Šta bi ura­dio En­ver Ho­dža da se ne­kim ču­dom po­dig­ne iz gro­ba i ugle­da krst? Si­gu­ran sam da bi se od­mah re­zig­ni­ra­no vra­tio u grob i na­sta­vio da na onom svi­je­tu uži­va i sa­nja o svom vo­đe­nju i ru­ko­vo­đe­nju, o svom ne­pri­ko­sno­ve­nom car­stvu, ko­je se na­zi­va­lo Al­ba­ni­ja.
Na­kon znat­nog uspo­na i va­žnje oku­ka­ma, po­ja­vi­la se po­vrš ili pla­to na ko­jem je smje­šte­no se­lo Rap­ša. To je pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. Na­i­me, bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da je po svom pri­rod­no – ge­o­graf­skom po­lo­ža­ju, po svom spolj­njem iz­gle­du, po svo­jim ku­ća­ma i li­va­da­ma u od­no­su na sva okol­na se­la ko­ja pri­pa­da­ju pro­sto­ru ko­ji smo od­re­di­li kao pred­met is­tra­ži­va­nja Rap­ša spe­ci­fič­no se­lo. Ve­ći­na se­la ko­ja pri­pa­da­ju Kli­men­ti­ma lo­ci­ra­na su na str­mi­na­ma, vr­ho­vi­ma, bre­go­vi­ma, vo­do­de­ri­na­ma, do­čim je Rap­ša lo­ci­ra­na u pr­o­is­toj­noj rav­ni­ci. Iz­bra­zda­ni okol­ni vr­ho­vi i vr­ši­ne, či­ne je pri­jem­či­vi­jom i ljup­ki­jom i pi­to­mi­jom. Rap­ša ne pri­pa­da Kli­men­ti­ma.
Pri­sje­tio sam se sti­ha pje­sni­ka:
„Svud oko­lo br­da tvr­da/Sve su go­li ka­me­nja­ri/ U sre­di­ni ljup­ke nji­ve/Ljup­ke nji­ve i am­ba­ri/Pa iz­gle­da ovo se­lo/Ko oaza u Sa­ha­ri”.
Ov­dje u Rap­ši, po­seb­nu pa­žnju je pri­vu­kla no­vo­sa­gra­đe­na isto­rič­ka cr­kva, ko­ja je pra­vi ukras se­la. Za­te­kli smo rad­ni­ke ko­ji ure­đu­ju oko­li­nu cr­kve. Tog tre­nut­ka su za­sa­đi­va­li sad­ni­ce ko­je će cr­kvu či­ni­ti ugod­ni­jom za oba­vlja­nje vjer­skih ri­tu­a­la i vjer­skog oku­plja­nja.
Va­so Pren­ko­vić, naš sa­put­nik pri­mi­je­tio je: „Do­bro je to što su se okre­nu­li vje­ri i iz­gra­đu­ju no­ve cr­kve, ali ni­je do­bro što se ne re­kon­stru­i­šu i kon­zer­vi­ra­ju i sru­še­ne cr­kve, jer se vjer­ska tra­di­ci­ja mo­ra ču­va­ti i po­što­va­ti. Ko ne ču­va i is­po­štu­je svo­ju ta­di­ci­ju, taj će iz­gu­bi­ti svo­je ko­ri­je­ne, svo­je po­sto­ja­nje i svo­je bu­du­će or­jen­ti­re”.
U Rap­ši smo se iz­ne­na­di­li kad smo po­red pu­ta ugle­da­li ne­ko­li­ko nji­va za­si­ja­nih pe­li­nom. Pe­lin je iz­gle­dao ve­o­ma je­dro. Već sa­da obe­ća­va do­bar rod. Od mje­šta­na smo sa­zna­li da je ga­je­nje pe­li­na, lje­ko­vi­te i aro­ma­tič­ne bilj­ke, ve­o­ma uno­san i ipla­tiv po­sao. Ze­mlji­šte i kli­ma ko­je ov­dje vla­da­ju ve­o­ma su po­volj­ni za ga­je­nje pe­li­na.
(Na­sta­vi­će se)