-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Na ra­stan­ku sa Rap­šom, na­zi­rao se Gro­bom, uz­vi­še­nje, vis, gro­ma­da, po mno­go če­mu je­din­stven, neo­bi­čan i spe­ci­fi­čan. Ka­da smo sti­gli na vi­di­ko­vac Gra­bom, pu­kao je po­gled ne­stva­ran i ču­de­san. Odu­še­vlje­nje je ob­u­ze­lo ci­je­lo mo­je bi­će. Ni­je­sam znao šta ću pri­je po­gle­da­ti. Odu­še­vlje­nje sam di­je­lio sa ci­je­lom svo­jom eki­pom, a naj­vi­še sa ka­mer­ma­nom. Na­re­dio sam ka­mer­ma­nu da sve što je u vi­do­kru­gu sni­mi, bu­kval­no sve. I to sa raz­li­či­tih ta­ča­ka i uglo­va. Odav­de, sa Gra­bo­ma , raz­li­va se po­gled na sve stra­ne. Pr­vo vas pri­vu­če str­mi­na ili bo­lje re­ći str­ma sti­je­na Sme­dec (Sti­je­na Ci­je­vi) ko­ja se vi­di iz­nad se­la Ci­jev­ne. Oda­tle do­pi­re bje­la­sa­nje vo­de ri­je­ke Ci­jev­ne. U se­lu Ci­jev­ni ne­kad se na­la­zi­la vo­de­ni­ca u ko­joj se ži­to pre­tva­ra­lo u bra­šno. To su či­ni­li svi Za­trep­ča­ni. To su či­ni­li i Ora­hov­ci kad mno­gi iz­vo­ri pre­su­še i Bož­ja zvi­je­za za­ždi pre­ko sva­ke mje­re.
Jed­na Al­ban­ka je go­vo­ri­la: „Ni­je mi bi­lo što te­že ne­go no­si­ti vre­ću ži­ta na le­đi­ma niz sme­deč­ke str­mi­ne i sa­mlje­ve­no ži­to (bra­šno) po­no­vo no­si­ti uz sme­deč­ke str­mi­ne do kuć­nog od­re­di­šta. Ko se ni­je u to­me opro­bao, taj ne zna za te­ško­će”.
Naš po­gled je za­ro­bio ka­me­ni­ti la­nac ka­njo­na Ci­jev­ne, ko­ji se pru­ža od Sme­de­ca, pre­ko sti­je­na od Ci­jev­ne i sti­je­na od Milj­ca, So­ko­lo­ve sti­je­ne, pa do Sla­pa ri­je­ke Ci­jev­ne iz­vi­še Sel­ce u gu­du­ra­ma Gre­če.
La­nac li­či na ogro­man đer­dan sa sjaj­nim i ve­li­kim ni­ska­ma. Mo­ra da je Bog utro­šio mno­go vre­me­na, stva­ra­ju­ći ovaj đer­dan. To je ve­li­čan­stven ukras Ci­jev­ne, ko­ja zor­no i po­no­sno te­če, di­če­ći se sa svo­jim đer­da­nom. Ni­je­sam krio odu­še­vlje­nje gle­da­ju­ći ka­me­ni­ti la­nac – đer­dan Ci­jev­ne. Je­dan od čla­no­va mo­je eki­pe je spon­ta­no kon­sta­to­vao: „Sla­žem se da je odav­de sve ovo li­je­po po­sma­tra­ti i u to­me uži­va­ti, ali je moj bra­le, đa­vol­ski te­ško po nje­mu ho­da­ti i sa njim se ži­vot­no „rva­ti”. I to tre­ba ima­ti na umu”.
Pli­je­nio je po­gled na ne­bo iz­vi­še kuč­kih i kli­mant­skih pla­ni­na. Pla­vo ne­bo da ne mo­že bi­ti pla­vlje. Za­že­lio sam da od­lo­mim par­če pla­vog ne­ba, da ga za­dje­nem u re­ver ka­pu­ta i da ga vječ­no ču­vam kao uspo­me­nu. Ta­ko či­sto i pla­vo ne­bo sa­mo Bog mo­že stvo­ri­ti i po­da­ri­ti.
Iz hr­pe lju­di ko­ji su odu­še­vlje­no po­sma­tra­li pej­sa­že ri­je­ke Ci­jev­ne, iz­dvo­jio se je­dan po­sma­trač i upu­tio se pre­ma me­ni i do­sta do­brim srp­skim je­zi­kom upi­tao: „Je­ste li Vi bi­li ne­po­zna­ta lič­nost u Kvi­sko­te­ci kod Oli­ve­ra Mla­ka­ra? Je­ste li Vi pi­sac knji­ge „Ka­ko pre­po­zna­ti pol­tro­na”? Je­ste li vi prof. No­vo Vu­jo­še­vić?” Tri pu­ta sam klim­nuo gla­vom u znak da­va­nja po­tvrd­nog od­go­vo­ra. Na­kon to­ga sli­je­dio je sr­da­čan za­gra­ljaj i ru­ko­va­nje. To je bi­lo oči­gled­no i pre­po­zna­va­nje i pre­po­zna­va­nje i pod­sje­ća­nje. Mo­ram pri­zna­ti da mi je to go­di­lo. Tog tre­nut­ka pri­sje­tio sam se pi­ta­nja ko­je mi je po­sta­vio je­dan od či­ta­la­ca knji­ge „Ka­ko pre­po­zna­ti pol­tro­na”: „Ka­ko je mo­gu­će da se baš u Ku­či­ma po­ja­ve dvi­je kon­tro­verz­ne knji­ge i to dva Ku­ča – Mar­ka Mi­lja­no­va i No­va Vu­jo­še­vi­ća. Je­dan je na­pi­sao ve­li­čan­stve­ne pri­mje­re čoj­stva i ju­na­štva, a dru­gi pi­še o ne­čoj­stvu i ne­ju­na­štvu?” Od­go­vo­rio sam mu br­zo­met­no – Mar­ko i ja smo na istom za­dat­ku. On pi­še o pri­mje­ri­ma na ko­ji­ma se tre­ba ugle­da­ti, a ja opo­mi­njem na ka­kve se pri­mje­re ne tre­ba ugle­da­ti. Ako nas lju­di bu­du či­ta­li i pri­hva­ta­li na­še sa­vje­te, uspjeh ne­će iz­o­sta­ti.
Va­so Pren­ko­če­vić, zet kli­ma­nač­ki, sa osmi­je­hom i uvjer­lji­vim gla­som je kon­sta­to­vao: „Baš ov­dje, sa ovog mje­sta, En­ver Ho­dža je svo­je­vre­me­no odr­žao isto­rij­ski go­vor. Svi Kli­man­ti su ov­dje do­šli da sa­slu­ša­ju ve­li­kog vo­đu. Sve oku­ke u str­mi­na­ma Gra­bo­ma, bi­le su na­čič­ka­ne lju­di­ma. To je bi­la čud­na i ne­po­no­vlji­va sli­ka, sli­ka ko­ja osta­je u dgo­traj­nom sje­ća­nju”.
Ov­dje se s pra­vom po­sta­vlja pi­ta­nje, što je baš da­le­ko od se­la, na vr­hu Gra­bo­ma, En­ver Ho­dža odr­žao go­vor? Po ka­zi­va­nju mje­šta­na, mo­gu­ća su dva od­go­vo­ra.
Po jed­nom od­go­vo­ru, En­ver je to ve­o­ma sra­ču­na­to uči­nio. Na­i­me, htio je da svi Kli­man­ti baš ov­dje do­đu i sa­slu­ša­ju svog vo­đu. Bo­lje je da oni do­đu kod nje­ga, ne­go da se on lo­ma­ta niz gra­bom­ske ser­pen­ti­ne. Osim to­ga, sa­svim je efekt­ni­je da se go­vo­ri sa vr­ha, sa vi­si­ne, ne­go iz du­bo­do­li­ne, od­no­sno ni­zi­ne. Kad ne­ko­ga gle­da­mo od­o­zdo pa na­vi­še, on vam iz­gle­da kao go­ro­stas. Ta­da se mi­sli da vo­đa do­ti­če ne­bo i da je i od Bo­ga ve­ći. Nje­gov go­vor (glas) od­zva­nja i od­je­ku­je od okol­nih br­da i sti­je­na. Ho­dži se či­ni­lo da su od­li­je­ga­nje (od­zva­nja­nje) pri­re­di­la br­da nje­mu u čast. To se Ho­dža ugle­dao na Sta­lji­na. Sta­lji­nov bi­o­graf Isak Doj­čer, uka­zu­je da je Sta­ljin svim sni­ma­te­lji­ma i fo­to­re­por­te­ri­ma na­re­đi­vao da ga sni­ma­ju od­o­zdo na go­re. Ti­me je htio da nje­go­va fi­gu­ra iz­gle­da što go­ro­sta­sni­je i si­lo­vi­ti­je. Ti­me je i po­sti­zao že­lje­ne efek­te , jer su na osno­vu nje­go­vih fo­to­gra­fi­ja mno­gi bi­li uvje­re­ni da pri­pa­da vi­so­kom ra­stu, a on je, u stva­ri, pri­pa­dao ni­žem sred­njem ra­stu.
Po dru­goj ver­zi­ji, En­ver Ho­dža ni­je smio da ode u Ta­ma­ru i ta­mo odr­ži go­vor. Bo­jao se od po­gi­bi­je. Sma­trao je da na nje­ga mo­že iz­vr­ši­ti aten­tat ne­ko od ba­li­sta ili dru­gih ne­pri­ja­te­lja i iz­daj­ni­ka. Mo­žda ima isti­ne i u jed­noj i u dru­goj ver­zi­ji. Mi se ne­će­mo opre­dje­lji­va­ti ni za jed­nu, ni za dru­gu ver­zi­ju. Osta­vlja­mo či­ta­to­cu da se na osno­vu pri­lo­že­nog sam opre­di­je­li.
Ser­pen­ti­ne Gra­bo­ma su po mno­go če­mu iz­u­zet­ne. Iz da­ljie li­če na ogrom­nu, ogrom­nu zmi­ju­ri­nu, ko­ja se kre­će, ko­ja vi­ju­ga od dna do vr­ha Gra­bo­ma. „Zmi­ja” je iša­ra­na bi­je­lim pru­ga­ma, iz­me­đu pru­ga kli­ze auta iz raz­li­či­tih ze­ma­na i ze­ma­lja.
Ni­je la­ko na­i­ći na ova­kvu sli­ku, na ova­kav pri­o­zor.
(Na­sta­vi­će se)