- PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Da je Bog stvo­rio ču­de­snom i neo­bič­nom, ka­zu­je i kli­mat So­ko­lo­ve sti­je­ne. Za­i­sta se čo­vjek ne mo­že na­ču­di­ti ko­je sve kli­me isto­vre­me­no obi­tu­ju na ovoj gro­ma­di. Evo ka­ko ova sti­je­na iz­gle­da zi­mi. Na gla­vi no­si bi­je­lu (sni­je­žnu) ka­pu, trup joj je bez sni­je­ga, a no­ge „brč­ka“ u vo­di (Ci­jev­ni). Na vr­hu sti­je­ne, sa­mo bor i bu­kva, a u dnu, nje­nom pod­nož­ju, uspi­je­va­ju smo­kva, vi­no­va lo­za i nar. U ra­no pro­lje­će, baš ka­da smo po­sje­ti­li Ta­ma­ru, u pod­nož­ju dr­ve­će i žbu­no­vi su se oki­ti­li li­šćem – ze­le­ni­lom, a na vr­hu sti­je­ne, bu­kva i bor još spa­va­ju zim­skim snom. Je­dan od mje­šta­na Ta­ma­re li­je­po re­če: „Onaj ko­ji sa­da po­sma­tra Ta­ma­ru sa vr­ha So­ko­lo­ve sti­je­ne, drh­ti od zi­me, a ovaj iz Ta­ma­re, pod to­plim zra­ci­ma sun­ca, ugod­no po­sma­tra sa­mi vrh ove gro­ma­de. Onaj ko­ji je na vr­hu, na­la­zi se na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1.557 me­ta­ra, a onaj u ni­zi­ni (Ta­ma­ra), na­la­zi se na nad­mor­skoj vi­si­ni od 229 me­ta­ra. Zar to ni­je je­din­stve­no i čud­no.
Već sam re­kao da sam ovaj po­gled s ne­str­plje­njem oče­ki­vao. U stva­ri, ja­ko me in­te­re­so­va­lo ka­ko iz­gle­da ova gro­ma­da kad se po­sma­tra iz du­bo­do­li­ne pre­ma ne­bu.
Od­mah sam pri­mi­je­tio da So­ko­lo­va sti­je­na iz­gle­da mno­go sil­ni­ja, gro­mad­ni­ja i aro­gant­ni­ja, ne­go kad se po­sma­tra sa kuč­ke stra­ne. Is­pod nje­nog go­ro­sta­snog sta­bla, iz­gle­dam i osje­ćam se kao mrav. Sva­kog tre­na oče­ku­jem da me pro­gu­ta, da me pri­ti­sne. Vi­diš sti­je­nu od ko­je oče­ku­ješ da te za tre­nu­tak smr­vi, da te uni­šti, da od te­be tra­ga ne osta­ne. Ni­je te­ško pri­mi­je­ti­ti da je ne­go­sto­lju­bi­va i opo­ra. U njoj te­ško op­sta­ju i bilj­ne i ži­vo­tinj­ske vr­ste, a da ne go­vo­ri­mo o ljud­skim bi­ći­ma. Je­di­no se u njoj bez­bjed­no i gor­do osje­ća­ju so­ko­lo­vi. So­ko­lo­vi na ovu sti­je­nu la­ko sli­je­ću i uz­li­je­ću, jer na so­ko­la ne­ma me­sa. Or­lo­vi­ma je ne­što te­že. Oni su gro­mo­rod­ni, te­ški i sa ogrom­nim ra­spo­nom kri­la. Tre­ba im ko­mot­ni­ji pro­stor da bi uz­le­tje­li i sle­tje­li.
Po­gled je ov­dje znat­no za­ro­bljen. Na za­pa­du se is­pri­je­či­la So­ko­lo­va sti­je­na, a na is­to­ku vi­so­ki vi­so­vi Pro­kle­ti­ja, na ju­gu Gra­bom, a na sje­ve­ru kli­ma­nač­ke pla­ni­ne. Uza­lud­na je mu­ka da se odav­de tru­di­te, čak i da se na no­žne pr­ste po­bo­de­te, da pr­o­ši­ri­te vi­do­krug. Je­di­no vam pre­o­sta­je da se pop­ne­te na str­mi­ne Sel­ce, Ni­ka­lja ili Vu­ke­lja ili, pak, da se us­pe­nje­te uz So­ko­lo­vu sti­je­nu i pop­ne­te se na njen vrh. Ov­dje su lju­di na­pro­sto pri­mo­ra­ni da gle­da­ju u ne­bo i da sa njim ko­mu­ni­ci­ra­ju. Ovo na­ro­či­to ka­da je ne­bo ve­dro i či­sto i ka­da za­ca­kli kao sta­klo. Svi će vam ov­dje re­ći da ni­gdje ne­ma ve­dri­jeg i ve­se­li­jeg ne­ba ne­go ov­dje. Ka­da se ne­bo i iz­ve­dri, ov­dje lju­di ha­la­plji­vo na­pu­ne pu­ne oči i ša­ke ve­dri­ne da bi je sa­ču­va­li kad za­ki­ši i ma­gla pri­ti­sne kao glad­na go­di­na. Ne­ki bi re­kli, to ih dr­ži u ži­vo­tu.
Ta­ma­ri­ni se lju­te na Sti­je­nu od So­ko­la, a na­ro­či­to u to­ku je­se­ni i zi­me. Oni uz­ne­mi­re­no go­vo­re: „Ka­da do­đe po­zna je­sen i ra­na zi­ma, sun­ce nas vr­lo ma­lo gri­je. So­ko­lo­va sti­je­na ga br­zo i ra­no pro­gu­ta, ne da, pa ne da, da nam ja­če ko­sti ogri­je ka­da nam je naj­po­treb­ni­je“. To­li­ko su ta­da lju­ti, da kad bi ima­li ne­ke vol­šeb­ne spra­ve (ma­ši­ne), br­zo bi je sa­mlje­li i u bes­trag otje­ra­li.
Ta­ma­ri­ni su lju­ti i na ki­šu kad pre­mno­ži. Ta­da se sru­či obil­na ki­ša i grad sa So­ko­lo­ve sti­je­ne i Pro­kle­ti­ja, sva br­da za­bu­če i za­je­če. Ni­šta se ne mo­že ču­ti. Bu­ka i je­ka te sta­ve u za­glu­ške. Ta­da se sva ži­va bi­ća upla­še da ne sle­te u ko­ri­to Ci­jev­ne, da ih bu­ji­ca ne od­ne­se u ne­viđ­dom i ne­viđ­bog.
(Na­sta­vi­će se)