- PI­ŠE: Pe­ri­vo­je Po­po­vić

Pje­sni­ki­nja, umjet­ni­ca, stva­ra­lac po su­šti­ni sop­stve­nog Bi­ća i op­šte­ljud­skog na­pret­ka ob­ra­do­va­la nas je, ob­ra­do­va­la je pje­snič­ki san, san o po­e­zi­ji, mu­zi­ku to­ka sna i ri­je­ke bes­kra­ja – po­ča­stvo­va­la nas je svo­jom no­vom knji­gom, no­vom pje­snič­kom sno­hva­ti­com ime­na ĆUT­NjA RI­JE­KE VOL­TUR­NO.
„..Sa­ma sam na mo­stu./Ćut­nja ri­je­ke Vol­tur­no/Naj­av­nju­je tvoj do­la­zak./Moj od­raz u vo­di/No­si tvo­je li­ce...”/(„Ćut­nja ri­je­ke Vol­tur­no”)
Ovo su, da­kle, eks­pre­siv­ni sti­ho­vi na­slov­ne pje­sme, esen­ci­jal­ne sli­ke, emo­ci­je, ovo je cen­tral­na po­zi­ci­ja sa ko­je pje­sni­ki­nja po­la­zi u stva­ra­lač­ku avan­tu­ru ko­ja se zo­ve ime­nom ko­je smo već apo­stro­fi­ra­li. Ri­je­ka, Most, Ona ko­ja če­ka i On ko­ji po­si­gur­no do­la­zi (aso­ci­ja­ci­ja – Be­ke­to­vi ju­na­ci Vla­di­mir i Estra­gon če­ka­ju Go­doa, Dje­čak ih re­dov­no pod­sje­ća na nje­gov do­la­zak, ali On se, Go­do, do kra­ja pred­sta­ve – ne po­ja­vlju­je). Me­đu­tim, u „ćut­nji...” pje­sni­ki­nje,
umjet­nič­kog Bit­ka Ma­ri­ne Po­pa­dić On (ko­ji ni­je Go­do, ali mu, po­sred­no, je­ste srod­na du­ša) do­la­zi, On je uvi­jek tu; On je tu i kad je na su­prot­noj oba­li Ri­je­ke Vol­tur­no.
Udž­be­ni­ci ge­o­gra­fi­je, pre­ci­zna ze­mljo­pi­sna kla­sič­na štam­pa­na ili elek­tron­ska mo­der­na pri­ča ka­zu­ju nam se­ri­o­zno i, vje­ro­vat­no, po­u­zda­no da je ri­je­ka Vol­tur­no jed­na od ve­ćih ri­je­ka na Ju­gu Ita­li­je, u ne­što su­že­nom di­je­lu sred­nje sa­re „Ape­nin­ske či­zme” – u pro­vin­ci­ji Ka­zer­ta, re­gi­ja Ka­ta­ni­ja, u srp­skoj tran­sli­te­ra­ci­ji ču­je se ime kao Ka­ta­nja. Uli­va se u Ti­ren­sko mo­re – Tre­bi­šni­ca od Di­na­ri­da te­če i pri­pa­da ja­dran­skom sli­vu, i sve je opet i ipak okre­nu­to – Me­di­te­ra­nu.
Da, ušćem se Vol­tur­no ve­zu­je i za Za­liv i mje­sto Ga­e­ta, ko­je je po­seb­no za­slu­žno za već dav­na skrom­na sa­zna­nja o ta­jan­stve­noj, i do Ma­ri­ni­nog pje­snič­kog sna, go­to­vo za­bo­ra­vlje­noj, ri­je­ci. Za­bo­rav je naj­če­šće po­gu­ban kao či­nje­ni­ca po­sto­ja­no­sti spo­zna­je – ov­dje se de­si­lo ne­što pot­pu­no su­prot­no – za­bo­rav je omo­gu­ćio da se vas­po­sta­vi osje­ćaj mit­skog po­i­ma­nja.
Ovaj ko­ji ka­zu­je ovo, o ri­je­ci Vol­tur­no na­čuo je tek ne­što us­put­no od pri­pad­ni­ka cr­no­gor­skog kra­ljev­skog zbje­ga u Ga­e­ti, re­če­no je već da je u pi­ta­nju za­liv i da­nas po­pu­lar­no tu­ri­stič­ko ste­ci­šte na gra­ni­ci ita­li­jan­skih re­gi­ja Ka­ta­nja i La­cio. No, to su sa­mo mo­gu­ća pri­sje­ća­nja isto­rij­ska i sa­vre­me­na ko­ja bi nas u da­ljoj ela­bo­ra­ci­ji uda­lji­la od stva­ra­lač­kog uzdar­ja Ma­ri­ne Po­pa­dić. U da­to­me je, po­na­vlja­mo, ve­o­ma bit­na mit­ska per­cep­ci­ja kon­kret­ne pje­snič­ke sim­bo­li­ke. Pre­ma na­šem do­ži­vlja­ju kre­a­tor­skog pro­se­dea Ma­ri­ne Po­pa­dić, VOL­TUR­NO je­ste lič­no pje­snič­ki sve­ta i mit­ski za­go­net­na RI­JE­KA ko­ja te­ča i mu­dro te­ku­ći ĆU­TI. Ali Vol­tur­no ni­je ni Eufrat, ni Ti­gar. Ni­je ni Nil. Ni­je, na­rav­no, ni JOR­DAN. Ni­je ni Ind, Gang ili Jang­ce... Ni­je ni Vol­ga!
Ni­je Lab, ni Sit­ni­ca, ni­ti Dri­na, ple­me­ni­ta me­đa, ni po­nor­ni­ca du­šom i pri­ro­dom Tre­bi­šni­ca, ni­ti Lim iz na­ma, po vre­me­ni­ma i pro­sto­ri­ma zla, ne­što bli­žih da­na... Ni­je ni Mi­si­si­pi, ni Ama­zon, ni Zam­be­zi! Ni­je ni Man­za­na­res, ni Se­na, ni Po, ni Raj­na – ni­ti Du­nav! Ni­je ni Ne­re­tva, ni Su­tje­ska, ni­ti Kvaj! Ni­je ni Ni­ja­ga­ra, ni pla­ho­vi­ta pa ukro­će­na Pi­va, ni­ti Lje­po­ti­ca Ta­ra!
VOL­TUR­NO je Ru­bi­kon – tre­ba ba­ci­ti koc­ku i pre­ći na dru­gu oba­lu; mo­ra se du­ša stva­ra­lač­ka od­re­ći obič­nog, pro­fa­nog, pri­zem­nog i sta­ni­ti se, do­hva­ti­ti se osi­ja­ne (po Nje­go­šu) oba­le Po­e­zi­je i Mu­zi­ke – bo­go­re­če­nog, kom­po­no­va­nog, vi­so­ko estet­ski in­ter­pre­ta­tiv­nog ni­voa Umjet­no­sti ko­ji po­jed­na­ko mo­gu da ra­zu­mi­ju svi lju­di, svi pro­sto­ri i sva vre­me­na svi­je­ta – da u to­me, da uz to nam,
iz­no­va, na­sta­ne Po­sta­nje Lju­ba­vi.
„Pla­nin­ska sti­je­no/Daj mi spo­koj/Ko­ji ču­va nje­gov lik./Zvu­ko­vi su mo­ja slo­va,/Ne bri­ni za ne­mi­re/Ko­ji me uho­de da­nju.../Ob­li­ve­na cr­nim ma­sti­lom/če­kam da se ro­di Naš stih.“(„Zvu­ko­vi su mo­ja slo­va”)
Pje­sma iz ko­je smo ci­ti­ra­li ne­ko­li­ko po­seb­no zvuč­nih sti­ho­va na­la­zi se na po­čet­ku knji­ge Ćut­nja ri­je­ke Vol­tur­no. Njo­me, u isto vri­je­me, oso­be­no i stva­ra­lač­ki in­tu­i­tiv­no i ori­gi­nal­no, a emo­tiv­no nad­na­rav­no po­či­nje i pr­vi po­et­ski krug u ovoj knji­zi – na­slov mu je „Tu­ga ja­bla­no­va”. Oni ko­ji bo­lje po­zna­ju kre­ta­nja u sa­vre­me­nom stva­ra­la­štvu srp­ske je­zič­ke kul­tu­re (po Ra­do­mi­ru Kon­stan­ti­no­vi­ću) zna­ju da ta­kav na­slov no­si i po­sled­nja, za ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta ob­ja­vlje­na, knji­ga na­šeg is­tak­nu­tog pje­sni­ka Rat­ka De­le­ti­ća. I, na­rav­no i ni­po­što, NI­JE ni­ti mo­že da bu­de ni po ko­jim mje­ri­li­ma, sum­nja­ma ili (zlo)na­mje­ra­ma, bi­lo ka­kva ri­ječ o po­e­to­lo­škoj sub­ver­zi­ji – ri­ječ je o ple­me­ni­to ute­me­lje­noj i po­seb­noj (či­ni se je­din­stve­noj u na­ši­ma are­a­li­ma, mo­žda ne­što slič­no, ali u for­ma­tu le­gen­de ima­mo kod Mi­li­ce Sto­ja­di­no­vić, Mi­ne Karaxić ili Isi­do­re Se­ku­lić; na­rav­no dru­ga­či­jem Ne­bu i ne­sa­ni­ci pri­pa­da­ju Isi­do­ra Dan­kan, Ana Ah­ma­to­va, Do­ro­ti Par­ker, Fri­da Ka­lo, Lji­lja Brik ili Emi­li Di­kin­son) stva­ra­lač­koj i ljud­skoj re­la­ci­ji dva vr­sna bo­go­na­dah­nu­ta bes­ko­nač­na pje­snič­ka sna usred ko­nač­no­sti te­gob­ne ja­ve.
Na sli­čan, ali ne i isto­vje­tan na­čin, jer je u pi­ta­nju dru­ga­či­ja umjet­nič­ka zbi­lja, zna­ju bli­sko upu­će­ni, tre­ba da se do­ži­vi i na­slo­vlja­va­nje, po­sve­ta, me­ta­fo­ri­ka i mno­go­smi­sa­o­na auten­tič­na kre­a­tor­ska sim­bo­li­ka – „Ćut­nja ri­je­ke Vol­tur­no”!
Moć­na i van­za­bo­rav­na Pje­sni­ki­nja ka­že – svi na­ši istin­ski lju­bi­te­lji po­e­zi­je, pa i ovaj gre­šni ka­zi­vač, zna­ju i če­sto go­vo­re ili mi­sle po­seb­no dra­ge i to­ple sti­ho­ve De­san­ke Mak­si­mo­vić iz pje­sme „Opo­me­na”:
„...Čuj, re­ći ću ti jed­nu taj­nu:/Ne osta­vljaj me ni­kad sa­mu,/Ni­kad sa­mu/Kad ne­ko svi­ra...”
Smi­o­na i sa­mo­svje­sna po­e­te­sa Ma­ri­na Po­pa­dić sa­vre­me­nom for­mom i rit­mom slo­bod­nog sti­ho­va­nja od­go­va­ra: „...Do­đi u mo­ja nje­dra,/Na mo­je če­lo spu­sti ru­ke/Da ti ob­gr­lim li­ce/I ću­tim./Ne osta­vljaj me sa­mu,/Osim kad svi­ram/Sva­ki je dru­gi tren/Mi­sao o pro­la­zno­sti...” („Ne osta­vljaj me sa­mu osim kad svi­ram; 3. ču­ješ mo­je di­sa­nje”)
Ta­ko Ma­ri­na Po­pa­dić čvr­sto i do­sto­jan­stve­no u kri­lu Lju­ba­vi ču­va Po­e­zi­ju, Isto­ri­ju, Tra­di­ci­ju i na­du. „Sa­mo buk­ti­nja­ma zbo­ri se kroz tmi­ne...” od­zva­nja­ju Du­či­će­va zvo­na sa Her­ce­go­vač­ke Gra­ča­ni­ce.
(NA­STA­VI­ĆE SE)