-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Vi­dik So­ko­lo­ve sti­je­ne je ši­rok, kre­pak i bi­star. Tek što sta­neš na sa­mi vrh, za ti­li čas na­pu­ne ti se oči sni­je­gom, le­dom, šilj­ci­ma, zu­ba­tim vr­ho­vi­ma, žle­bo­vi­ma, igra­ma bo­ja, do­di­ri­ma vr­ho­va sa ne­bom. Si­gur­ni smo da će­te taj po­gled lju­bo­mor­no ču­va­ti u svo­jim oči­ma, pa i u ko­ri ve­li­kog mo­zga. Ovaj po­gled će se sre­sti sa vi­jen­cem kuč­kih pla­ni­na (Ko­šti­ca be­ro­vač­ka, Ko­šti­ca kuč­ka, Ko­šti­ca pod­grad­ska, Ko­šti­ca koc­ka, Ko­šti­ca za­tre­bač­ka, Će­fa od Ko­šti­ce, Ško­la od Ri­kav­ca, Lo­bod­ni­ca, Ra­de­ća, Um orav­ski). Ovaj se vi­je­nac mo­že na­zva­ti „Vi­je­nac gor­skih vi­la“.
Is­toč­no od ovog vi­jen­ca, na­zi­ru se obri­si kli­ma­nač­kih pla­ni­na. Taj po­gled je i ve­li­čan­stven i ta­jan­stven. Je­dva če­kam da ih no­gom na­ga­zim.
Sa obli­žnjeg uz­vi­še­nja, ko­je se na­la­zi u bli­zi­ni So­ko­lo­ve sti­je­ne, na nje­noj ju­go­za­pad­noj stra­ni, pu­ca po­gled na pla­to Ko­ri­ta, na ka­tu­ne Ko­ri­ta, ko­ji su se raz­li­li po ci­je­lom pro­sto­ru, kao pe­čur­ke po­sli­je ki­še. Ri­ječ je o sle­de­ćim ka­tu­ni­ma: To­ke, Pla­na Ome­ro­va, Ća­fa Za­li­na, Za­tri­je­bač­ki ka­tun, Ka­tun Prel­vi­ća, Ka­tun Du­či­ća, Ka­tun koc­ki, Ka­tun kuc­ki. Tre­ba re­ći da je u Ko­ri­ti­ma po­sto­ja­lo još ka­tu­na i ka­tu­ni­šta, ali od njih sa­da ne­ma vi­dlji­vih tra­go­va. Ta­kav je, na pri­mjer, Ka­tun Bo­škov. Sva­ki od ka­tu­na ima svoj po­gled i svo­ju pri­ču. Pri­če mo­že­mo po­di­je­li­ti na one iz pro­šlo­sti, ko­je pri­ča­ju o tra­di­ci­o­nal­nom (ka­tun­skom) ži­vo­tu i na one sa­vre­me­ne ko­je pri­ča­ju o vi­la­ma i vi­ken­di­ca­ma, ko­je ni­ču kao pe­čur­ke po­sli­je ki­še.
Pri­če iz pro­šlo­sti se ve­zu­ju za sto­ku, za sto­ča­re­nje, za pa­si­šta, za bor­bu iz­me­đu Ho­ta i Ku­ča, za čo­ba­nač­ki ži­vot, za ka­tu­ne i za ga­je­nje kr­to­la (krom­pi­ra) za Mar­ka Mi­lja­no­va.
Sa­vre­me­ne pri­če se ve­zu­ju za vi­ken­da­še, za vi­ken­di­ce na kuč­kim pla­ni­na­ma, za tak­mi­če­nja ko će na­pra­vi­ti ljep­šu i ugod­ni­ju vi­ken­di­cu, za uzur­pa­ci­je za per­spek­ti­ve raz­vo­ja tu­ri­zma na ovom pod­ruč­ju Ku­ča.
Po­gled sa So­ko­lo­ve sti­je­ne ne mo­že uoči­ti Lju­đa od Ko­ri­ta, je­di­ni iz­vor na ovom pro­sto­ru. U pro­šlo­sti su se tu mo­gli vi­dje­ti ogrom­ni bu­lju­ci ko­za, ova­ca, kao i kr­da go­ve­da i ko­nja. Sa­da na iz­vo­ru do­mi­ni­ra­ju vi­ken­da­ši, ko­ji sto­je u red sa pla­stič­nim su­do­vi­ma da bi ih na­pu­ni­li i od­vo­zi­li u vi­ken­di­ce. Pro­mje­na je, zna­či re­vo­lu­ci­o­nar­na.
Sa vr­ha So­ko­lo­ve sti­je­ne mo­že­te od­mah pri­mi­je­ti­ti ostat­ke ka­ra­u­le „Ra­ško Bo­žo­vić“, od­no­sno, ostat­ke nje­nih sru­še­nih zi­di­na. To je ta­ko tu­žan po­gled, iz­gle­da još tu­žni­ji, ako se pri­sje­ti­mo po­gle­da ka­da je ka­ra­u­la bi­la pu­na voj­ni­ka, pu­na gra­ni­ča­ra Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je. Ta­da se gro­mo­gla­sno pje­va­lo:
Ka­ra­u­la, ka­ra­u­la
Na vr' Lju­đa zor­na ku­la
Vo­lje­la je gra­ni­ča­re
I nji­ho­ve pje­sme sta­re
O, da mi je maj­ko sta­ra
Uzet' mom­ka gra­ni­ča­ra
Sva­koj maj­ci tre­ba da je di­ka
Ko­ja ima kod Ti­ta voj­ni­ka
Mir­no spa­vaj do­mo­vi­no mo­ja
Kad te bra­ne pri­pad­ni­ci KNOJ-a
„Sa­da po­gled uza­lud­no tra­ži
Ka­ra­u­lu, voj­ni­ka na stra­ži
Njih je ka­žu pro­gu­ta­la tmi­na
Ne ču­va se ta­ko do­mo­vi­na“
Ve­o­ma je pri­ma­mljiv po­gled na dvi­je cr­kve na Ko­ri­ti­ma. Jed­na je ka­to­lič­ka, a jed­na pra­vo­slav­na. Ka­to­lič­ka je smje­šte­na na uz­vi­še­nju kod Ka­tu­na za­tri­je­bač­kog, a pra­vo­slav­na na br­du u bli­zi­ni ka­ra­u­le. Jed­na gle­da na dru­gu, jed­na dru­goj ne sme­ta­ju, sva­ka slu­ži svo­ju li­tur­gi­ju. Ka­to­lič­ka sla­vi Sve­tog Stje­pa­na, a pra­vo­slav­na Šće­pan­dan, od­no­sno Sve­tog ve­li­ko­mu­če­ni­ka Ste­fa­na. Iako pri­pa­da­ju raz­li­či­tim gra­nam hri­šćan­ske vje­re, one se ipak u ko­nač­no­sti sje­di­nju­ju u jed­no sta­blo, u jed­nu du­hov­nost ko­ja se zo­ve hri­šćan­stvo. To je pri­zna­će­te ret­kost da se na jed­nom je­din­stve­nom pla­nin­skom i ka­tun­skom pla­tou na­la­ze i ka­to­lič­ka i pra­vo­slav­na cr­kva.
Po­gled sa So­ko­lo­ve sti­je­ne ne bi bio pot­pun ako ne bi za­pa­zi­li dva vjer­na stra­ža­ra i ču­va­ra Ko­ri­ta. Na ju­žnom stra­žar­nom mje­stu, stra­ža­ri ka­men­ti Ka­že­nik, a na sje­ver­nom, gor­di Um orav­ski. Oba su ne­iz­mjer­no vjer­na Ko­ri­ti­ma i zbog to­ga su zor­ni. Ka­že­nik stra­ža­ri i nad ka­njo­nom Ci­jev­ne. Va­zda je u pri­prav­nom sta­nju.
Ako sto­ji­te na sa­mom vr­hu So­ko­lo­ve sti­je­ne i okre­ne­te se pre­ma is­to­ku i ju­go­i­sto­ku, pred va­ma će se po­ja­vi­ti ci­je­li atar Kli­me­ne­ta. Ve­o­ma kon­kre­tan i ve­o­ma pri­ma­mljiv i pri­jem­čiv. Pr­vo vas su­sre­će Ta­ma­ra sa svo­jom du­bi­nom, ni­zi­nom, i pi­to­mi­nom i sa svo­jom tje­sko­bom, ako se du­že za­gle­da­te u am­bis sti­je­ne, mo­že­te se one­svi­je­sti­ti. Upra­vo zbog to­ga tre­ba iz­bje­ga­va­ti du­že po­sma­tra­nje am­bi­sa. Osim to­ga, tre­ba iz­bje­ga­va­ti mje­sta ko­ja su na­kve­če­na nad am­bi­som. Ako vam iole spu­zne no­ga niz So­ko­lo­vu sti­je­nu, opro­sti­te se sa svo­jim ži­vo­tom.
Sva se­la i za­se­o­ci, ko­ji su smje­šte­ni na Kli­ment­skim str­mi­na­ma i vo­do­de­ri­na­ma, odav­de se ja­sno vi­de: Bro­ja, Nič­ki, Vu­ke­lji, Sel­ca i svi nje­ni za­se­o­ci, kao i Le­pu­ši i Ka­za­nje. Sva se­la ov­dav­de, iz da­le­ka ži­vo­pi­sno iz­gle­da­ju. Ku­će li­če na ove­će pe­čur­ke gru­pi­sa­ne po pa­di­na­ma. Ne­ke su ku­će lo­ci­ra­ne baš na ivi­ca­ma str­mi­na. Sve se ču­dim ka­ko ne spu­znu i ne su­no­vra­te se niz str­mi­ne u ka­njon Ci­jev­ne. Za sva no­ti­ra­na se­la va­ži ocje­na da ljep­še iz­gle­da­ju iz da­lji­ne, ne­go kad im se pri­bli­ži­te.
Ne­ke se al­ban­ske (kli­ment­ske) pla­ni­ne odav­de ja­sno vi­de. Ri­ječ je o Gre­či, Bul­do­si, Di­ba­li. Ne­ke se sa­mo na­zi­ru. U stva­ri, pri­mje­ću­ju se nji­ho­vi obri­si, bez mo­guć­no­sti nji­ho­ve tač­ne iden­ti­fi­ka­ci­je. Ono što se ov­dje pri­mje­ću­je iz­gle­da im­pre­siv­no i neo­bič­no.
(Na­sta­vi­će se)