-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

So­ko­lo­va sti­je­na pam­ti mno­ge do­ga­đa­je i pri­če ko­je se za njih ve­zu­ju. Pam­ti od ka­da zna za se­be. Bi­la je bur­na pro­šlost Ku­ča i Kli­me­na­ta. Vje­ko­vi­ma su se gra­ni­či­li Ku­či i Kli­men­ti. Po­zna­to je da gra­ni­ca di­je­li lju­de. Sva­ko svo­je bra­ni, a bo­ga­mi i na­pa­da tu­đe. Ako pre­đeš pre­ko gra­ni­ce, bi­će be­la­ja. Mo­ra se zna­ti či­je je či­je, pa i krv po­te­kla, pa i gla­ve po­pa­da­le.Ko mo­je na­ga­zi, sa­kat će osta­ti. Mo­žda je bio u pre­vu To­mas Mor, kad je iz­re­kao re­če­ni­cu: „Ko je pr­vi ogra­dio par­če ze­mlje i re­kao ovo je mo­je, taj je po­si­jao raz­dor me­đu lju­di­ma“. Osim to­ga tre­ba re­ći da je u pro­šlo­sti bi­lo obo­stra­nih oti­ma­nja i pli­je­nje­nja. Na­rod­na pje­sma ka­že:
„Ja ne vi­dim ni­ka­kva ju­na­štva
Kad za pli­jen ni­šta ne uze­smo“
Pre­ma to­me, pli­je­nje­nje tu­đeg imet­ka, tu­đe sto­ke, sma­tra se ju­nač­kim pod­vi­gom. Ovo je, na­rav­no, va­ži­lo u vre­me­nu ka­da su se lju­di na­pro­sto bo­ri­li za go­li ži­vot. Na­rod je to u iz­re­ci ovje­ko­vje­čio:
„Kad je mu­ka
Ne gle­da se bru­ka“
Ovo ka­zi­va­nje, u stva­ri, uka­zu­je da se ne bi­ra­ju sred­stva kad se ži­vot spa­sa­va, kad je u opa­sno­sti. A ov­dje je naj­ve­ća opa­snost bi­la glad, gla­do­va­nje.
Mno­go bi se mo­glo pri­ča za­bi­lje­ži­ti po ka­zi­va­nju So­ko­lo­ve sti­je­ne, na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju pro­šlost. Njih je, zna­či, mno­go, ali će­mo za­bi­lje­ži­ti one ko­je su ilu­stra­tiv­ne i po­sve neo­bič­ne.
Pre­ma na­rod­nom pre­de­a­nju, voj­vo­da Dre­ka­le je ro­do­na­čel­nik Dre­ka­lo­vi­ća, po­zna­tog i pri­zna­tog kuč­kog brat­stva. On je Dre­ka­lo­vi­ći­ma dao ime, dao ko­ri­je­ne, dao osnov slav­noj isto­ri­ji ovog brat­stva. Ri­ječ­ju, dao im je iden­ti­tet.
Nje­go­vo ju­na­štvo se na­da­le­ko ču­lo, po­seb­no u Kli­men­ti­ma. Kli­men­ti su se bo­ja­li od Dre­ka­la. Bo­ja­li su se svo­jim pa­si­šti­ma i svo­jim sta­di­ma ova­ca. Osim to­ga, dre­ka­le se u ci­je­loj Al­ba­ni­ji pro­čuo kao ne­sa­vla­di­vi ju­nak, kao ju­nak ko­je­mu ni olo­vo ni­šta ne mo­že. Ko god sa njim po­ku­ša da opro­ba „ju­na­štvo“, una­pri­jed tre­ba ra­ču­na­ti na po­raz.
Sve je to Kli­men­te pod­sta­klo da se pri­pre­me za bor­bu pro­tiv Dre­ka­lo­vi­ća, od­no­sno Dre­ka­la. Glav­ni pod­stre­kač je bio Đo­no­vić Mar­tin, voj­vo­da od Sel­ce kr­va­ve. Od­lu­či­li su Kli­men­ti da mu za­pa­nu is­pred nje­go­ve gla­de, na Ri­kav­cu, a da on ne zna za to.
S ob­zi­rom na sve to, Dre­ka­le ni­je bio pri­pre­mljen na ta­kav uda­rac. Kr­va­vi Kli­men­ti, na če­lu sa Đo­no­vić Mar­ti­nom, ubi­ja­ju Dre­ka­la. Tom pri­li­kom ubi­li su i nje­go­vog sta­ri­jeg si­na Ni­ko­lu. Za­hva­lju­ju­ći vr­hov­nom Stvo­ri­te­lju nje­gov sin La­le ostao je živ.
Smrt Dre­ka­lo­va je za­vi­la u cr­no Dre­ka­lo­vi­će, pa i ci­je­le Ku­če. Od du­bo­ke ža­lo­sti ro­ni­le su su­ze sve kuč­ke go­re i pla­ni­ne. Je­di­no niz So­ko­lo­vu sti­je­nu ni­je su­za li­la i od tvr­da sr­ca, su­zu ni­je pu­sti­la. Sti­je­ne ni­je­su sa­ža­lji­ve, ni­je­su „la­ka“ sr­ca. Svi su se Ku­či za­kle­li da će se vi­še­stru­ko osve­ti­ti Kli­men­ti­ma za Dre­ka­la. To su i uči­ni­li. Pri­ča se da su Dre­ka­lo­vi­ći ubi­li dva­de­set Kli­me­na­ta na če­lu sa Đo­no­vić Mar­ti­nom. „Ma­lo je ko ta­ko osve­ćen u ovim na­šim go­ra­ma”, go­vo­ri­li su Dre­ka­lo­vi­ći.
Ve­li­ka je sre­ća što je Dre­ka­la na­sli­je­dio La­le, on je iz­ra­stao u če­lil­nog ju­na­ka, od ko­ga su stri­je­pi­li Kli­men­ti i ci­je­li sje­ver­ni Ar­ba­na­si.
Sje­dio je na tru­pi­ci po­red og­nji­šta. Og­nji­šte gru­bo na­pr­vlje­no, kao i sva dru­ga og­nji­šta na ka­tu­ni­ma i u gla­da­ma. Če­ljad glad­na. Ni­jed­no se ni­je ži­ti­lo za po­sled­njih dva­de­set da­na. Stal­no su je­li ko­pri­vu i ze­le­niš. Ne­ma ka­tu­nja­ni­na ko­ji ni­je ob­i­šao ko­pri­vi­šta da bi uto­lio glad svo­joj če­lja­di.
Da bi pre­ki­nuo ta­kvo sta­nje, on je od­jed­nom po­gle­dao pu­šku ko­ja je vi­si­la za­ka­če­na za ključ iz­vi­še vra­ta. U tom po­gle­du je bi­la sa­dr­ža­na i nje­go­va čvr­sta od­lu­ka da od­mah ode u Kli­men­te i da za­pli­je­ni ne­što od sto­ke. Ni­je ni­ko­ga oku­pljao. Ri­je­šio je da sam ode. U tom slu­ča­ju ne­će di­je­li­ti pli­jen sa dru­gi­ma.
Sa pu­škom je po­nio i uri­vak. Mo­že mu va­ljat, ako ugra­bi ne­ko go­ve­do. Na­mje­rio se na Gre­ču i na kr­da go­ve­da ko­ja su na njoj pa­sla.
Pri­krao se kr­du i iz­dvo­jio go­ve­do ko­je mu se u tom tre­nut­ku naj­vi­še do­pa­lo. Sta­vio mu je ogr­ljak oko ro­go­va i kre­nuo na te­ški i ri­zič­ni put. Kre­tao se sa­mom ivi­com So­ko­lo­ve sti­je­ne. Mi­slio je da mu je hod tu­da naj­be­zbjed­ni­ji i da ga ne­će ni­ko opa­zi­ti.
Od­jed­nom se ne­bo na­o­bla­či­lo. Dan se pri­mi­cao svom kra­ju. Ta­ma se sru­či­la na pu­te­ljak. Bi­la je gu­sta kao ti­je­sto. Ni­je vi­dio ni prst pred oči­ma. Od­jed­nom je kra­va za­sta­la, ni­je htje­la ni ma­kac. Upr­la no­ge u sti­je­nu. Kra­va je osje­ti­la da se is­pod nje na­la­zi am­bis. On to ni­je osje­tio ni­ti vi­dio. Pri­ku­pio je i po­sled­nje ka­men­či­će sna­ge i teg­nuo kra­vu da bi je po­ma­kao sa mje­sta i da bi na­sta­vi­li put. Od sa­mog tr­za­ja, uri­vak se pre­ki­nuo, a on se str­mo­gla­vio niz su­tun­li­je So­ko­lo­ve sti­je­ne.
Str­mo­glav je bio te­žak i ne­mi­lo­sr­dan. Ni­je ni­ko ni po­mi­šljao da mu ku­pi ko­ma­di­će ti­je­la ra­za­su­te po ob­ron­ci­ma sti­je­na. Baš na ovom mje­stu ni­je bi­lo ni­ka­kvog ljud­skog no­go­stu­pa. So­ko­lo­va sti­je­na je ću­ta­la. Na­vi­kla je na ova­kve pri­zo­re.
(Na­sta­vi­će se)