-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Bio je ro­đen za če­pe­re­nje. Ni­ko se ni­je mo­gao is­če­pe­ri­ti uz sti­je­nu kao on. Vo­lio je da se če­pe­ri, uži­vao je u to­me. Po­seb­no je uži­vao kad su se lju­di di­vi­li nje­go­vim pod­vi­zi­ma. Ne­ko od pri­sut­nih bi sa uz­da­hom iz­go­vo­rio: „Tu se ni đa­vo ne mo­že is­če­pe­ri­ti, a ka­mo­li če­lja­de“. Kad se pri­ča o nje­go­vim pod­vi­zi­ma, ne­ko od pri­sut­nih bi uvi­jek kon­sta­to­vao: „Da je on ži­vio u ovo na­še vri­je­me, bio bi me­đu pr­vim al­pi­ni­sti­ma na evrop­skim pro­sto­ri­ma“.
Gle­da­ju­ći iz sti­je­ne od Ci­jev­ne i ču­de­ći se ka­kve ih je Bog slo­žio, pri­mi­je­tio je ka­ko iz jed­nog pro­ci­je­pa iz­la­ze pče­le i po­tom opet ula­ze ta­mo. Što je sun­ce sna­žni­je si­ja­lo, to je sve vi­še bi­lo pče­la na pče­li­njem iz­la­zu i ula­zu – lje­ta­lu. Gu­žvu na ula­zu (lje­ta­lu) naj­vi­še su či­ni­li stra­ža­ri i tru­to­vi.
Ni­je mo­gao is­ka­za­ti ri­je­či­ma ko­li­ko je vo­lio po­sma­tra­ti to pče­li­nje dru­štvo. Naj­vi­še se di­vio ra­di­li­ca­ma ko­je su ate­ri­ra­le na okol­nim sti­je­na­ma do­la­ze­ći sa pa­še, a pa­ša je bi­la obil­na i mje­šo­vi­ta. Ina­če, pče­li­nja pa­ša u do­njem di­je­lu to­ka Ci­jev­ne na­da­le­ko je po­zna­ta, na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju pro­ljeć­na pa­ša.
Vo­lio je i med. To je bio je­di­ni sla­do­ku­sni za­lo­gaj ko­jeg se mo­gao do­če­pa­ti u ovoj za­bi­ti. Gle­da­ju­ći pče­li­nje dru­štvo, tr­ljao je dlan o dlan. Na­da­ju­ći se da se mo­že kat­kad za­sla­di­ti me­dom ko­je su pče­le sa­ku­plja­le u nji­ho­vom po­seb­no sa­zda­nom uli­štu – pro­cje­pu sti­je­na. To ga je ra­do­va­lo.
Dok je sa uži­va­njem po­sma­trao pče­li­nje dru­štvo u pro­ci­je­pu sti­je­ne, ro­di­la mu se ide­ja da pče­lu ne­ka­ko uhva­ti, do­hva­ti, ski­ne sa sti­je­ne u svoj ulja­nik. No, to ni­je bio lak po­sao. Tre­ba­lo se us­pe­ti na vi­si­nu od tri­de­set me­ta­ra i iz pro­cje­pa iz­va­di­ti pče­lu. Sa so­bom je mo­rao po­ni­je­ti upa­lje­nu kr­pu, nož za sa­će, po­su­du za sa­će i dr­ve­ne kli­no­ve. Ni sam ni­je znao ka­ko će to sve ura­di­ti i to u jed­nom ma­hu. Naj­vi­še se bri­nuo ka­ko utje­ra­ti pče­le da uđu u no­vi dom, u uli­šte.
Pr­vo je na­pra­vio (is­pleo) gu­žbu u vi­du sin­dži­ra. Gu­žbu je is­pleo od ku­pi­ne, vu­ne, ši­blja, vr­be i tvr­de bu­so­va­če (ko­zja­če). Kad se uvje­rio da je gu­žba do­volj­no tvr­da i ja­ka, na­sta­vio je sa pe­nja­njem.
Sve kom­ši­je i dru­gi ra­do­znal­ci su se oku­pi­li da vi­de pri­zor ko­ji do ta­da ni­je­su gle­da­li. Po­čeo je da se pe­nje do­sta hi­tro, na sva­kih pet me­ta­ra bi za­bo u sti­je­nu dr­ve­ni klin, a za nje­ga za­ka­čio gu­žbu i išao da­lje. Do od­re­di­šta je za­bo de­set dr­ve­nih kli­no­va. Na je­dvi­te ja­de se do­če­pe­rio do pče­le – do nje­nog sta­ni­šta. Sr­ce mu je neo­bič­no ku­ca­lo. Bio je pre­sre­ćan što mu se pru­ži­la pri­li­ka da uve­ća svoj ulja­nik i da se me­dom za­sla­di.
No, u tom tre­nut­nom za­no­su, do­go­di­la mu se ne­zgo­da. Kad su pče­le ugle­da­le ne­po­zva­nog go­sta, svim si­la­ma su kre­nu­le ka nje­mu, uba­da­le su ga ne­mi­lo­srd­no po ci­je­lom ti­je­lu, a naj­vi­še po gla­vi. On se bra­nio ko­li­ko je mo­gao. Mla­ta­rao je ru­ka­ma. Što je vi­še mla­ta­rao ru­ka­ma, to su ga one že­šće na­pa­da­le. U toj ne­rav­no­prav­noj bor­bi, on se na­pro­sto iz­gu­bio. Za­bo­ra­vio je gdje se i u kom po­lo­ža­ju na­la­zi. Iz­gu­bio je rav­no­te­žu i su­r­vao se niz sti­je­nu. Sav je bio u lo­mo­vi­ma i u kr­vi. Ne­ka­ko je pre­ži­vio su­no­vrat, ali je ostao do­ži­vot­no ne­po­kre­tan – ostao je ne­po­kre­tan ci­je­log ži­vo­ta. Ne­ki se­lja­ni su go­vo­ri­li: „Htio je da se za­sla­di slat­kim za­lo­ga­jem, a do­ži­vio je do­ži­vot­ni če­mer“. Oni za­je­dlji­vi i iro­nič­ni su ša­pu­ta­li: „ Iz­je­la mu je ...”
Bor­ba iz­me­đu or­la i so­ko­la
So­ko­lo­va sti­je­na je vi­dje­la i za­pam­ti­la ono što dru­ge sti­je­ne ni­ti su vi­đa­le, ni­ti za­pam­ti­le. Za­pam­ti­la je ne­vi­đe­nu i ne­ču­ve­nu bor­bu iz­me­đu or­la i so­ko­la. U pri­ču ko­ja sli­je­di ma­lo će ko po­vje­ro­va­ti. No, sti­je­ni se mo­ra vje­ro­va­ti, Na­rod ka­že: „Tvr­đa mu je vje­ra od ka­me­na“ Da­kle, vje­ra i vje­ro­va­nje se upo­re­đu­ju sa tvr­do­ćom ka­me­na, od­no­sno sti­je­ne.
Orao je htio da svi­je gni­je­zdo na sa­mom vr­hu So­ko­lo­ve sti­je­ne. Oda­tle je je­di­no mo­gao uz­li­je­ta­ti i sli­je­ta­ti. To­me se gr­če­vi­to us­pro­ti­vio so­ko. Ni­je dao or­lu da za­gni­je­zdi gni­je­zdo gdje je na­u­mio i gdje je u op­sa­no­sti nje­go­vo gni­je­zdo.
Su­da­ri­li su se Da­vid i Go­li­jat. Ču­lo se pi­ju­ka­nje so­ko­la i ur­li­ka­nje i grak­ta­nje or­la. Od nji­ho­ve vri­ske i pi­ske od­je­ki­vao je ci­je­li ka­njon Ci­jev­ne, a do­pi­ra­lo je i do kuč­kih pla­ni­na i do Pro­kle­ti­ja. Or­lo­vo i so­ko­lo­vo per­je je le­tje­lo na sve stra­ne. I sa al­ban­ske i sa cr­no­gor­ske stra­ne. Lju­di su se di­vi­li hra­bro­sti oma­le­nog so­ko­la. Ni­ko ni­je ni slu­tio da so­ko mo­že po­bi­je­di­ti or­la, i to u ne­be­skim vi­si­na­ma.
Ve­li­ka bor­ba iz­me­đu or­la i so­ko­la vo­di­la se ljet­nji dan do pod­ne. Od­jed­nom, sa­vje­nih kri­la, orao je na­pu­stio po­pri­šte. Iz­gu­bio se ne­gdje da­le­ko iza Pro­kle­ti­ja. So­ko je na­sta­vio po­bjed­nič­ki let iz­nad Pro­kle­ti­ja, ka­njo­na Ci­jev­ne i kuč­kih pla­ni­na.
Naj­ve­će so­ko­lo­vo od­li­ko­va­nje, ko­ju je do­bio za ne­ču­ve­nu po­bje­du je­ste što je ogrom­na stje­no­vi­ta gro­ma­da do­bi­la ime po so­ko­lu. Ime So­ko­lo­va sti­je­na tra­ja­će sve dok tra­ju i sti­je­na i ka­njon.
KRAJ