-PI­ŠE: Pe­ri­vo­je Po­po­vić

Kad, po­što­va­ni či­ta­o­če, pr­vi put, do­tak­neš knji­gu „Om­ča” mla­dog, ali iz­ra­zi­to na­da­re­nog auto­ra Alek­san­dra Ću­ko­vi­ća mo­že da ti se uči­ni da si po­no­vo na tra­gu na­mje­re či­ta­nja ču­ve­nog He­min­gve­je­vog ro­ma­na ži­vo­ta, zva­no­ga „Sta­rac i mo­re” – i mo­žda ćeš po­no­vo da se za­pi­taš ko go­spo­da­ri mo­rem Stvar­no­sti – zbi­lja ili li­te­ra­tu­ra, is­ku­stvo ili mla­dost. No, ipak ni­je He­min­gvej, i ni­je sta­rac, i ne­ma mo­ra, osim mo­gu­ćeg ži­vot­nog ta­la­sa­nja u du­ši ogla­še­nog spi­sa­te­lja.
Mi, ko­ji­ma je po­sta­ja­nje na ne­ki na­čin već od­re­di­lo za kim zvo­na zvo­ne, naj­če­šće ne­ma­mo vi­še do­volj­no sna­ge da ukr­sti­mo ru­ka­vi­ce mi­sli i ide­ja i upu­sti­mo se u rav­no­pra­van du­el sa naj­o­pa­sni­jim faj­te­rom mo­der­nog knji­žev­nog iza­zo­va. No, osta­je nam ipak oba­ve­za da mu se bar pri­bli­ži­mo, ako ne mo­že­mo i da se sa­svim pri­dru­ži­mo u bor­bi sa an­ti­čo­vje­čan­skim na­sta­vlja­či­ma po­gub­ne ide­o­lo­gi­je, ide­o­lo­gi­je om­če, sa­vre­me­nog nju di­la, glo­ba­li­zma, tran­zi­ci­o­ni­zma naj­ni­že (ne)etič­ke di­men­zi­je... Ali... dru­ga je i du­ga je to pri­ča, mi na­mje­ra­va­mo da se ba­vi­mo om­čom i knji­gom. Zbog om­če smo na­če­li uvod­nu re­flek­si­ju, zbog knji­ge po­ku­ša­va­mo de se upu­ti­mo da­lje – tra­gom „Om­če” Alek­san­dra Ću­ko­vi­ća (Nu­žno je da se uvi­jek apo­stro­fi­ra ime auto­ra, bu­du­ći da je da­ti po­jam – om­ča – čest kao sim­bol, kao iza­zov i na­slo­vlja­va­nje u raz­li­či­tom idej­nom, stil­skom i žan­rov­skom kon­tek­stu).
Kad či­tam, dok po­no­vo či­tam Alek­san­dr­o­vu knji­gu, ne mo­gu da se ot­mem neo­bič­nom, mal­te­ne ži­vo­tvor­nom do­ži­vlja­ju pri­vi­đa­nja pri­vi­đe­nja. Na jed­noj je stra­ni Ka­mi­jev Mer­so i zlo­kob­no vi­đe­nje od­blje­ska no­ža, na­rav­no ri­ječ je o kult­nom (opet krat­kom) ro­ma­nu „Stra­nac”, da bi se u istom tre­nu (pri)čuo zvuk Ta­sla­če­ve sje­ki­re ko­ji ne­iz­dr­ži­vo „zvo­ni” nad gla­vom i du­šom La­da Ta­jo­vi­ća u La­li­će­voj „Le­lej­skoj go­ri”. Na dru­goj stra­ni (an­ti)stvar­no­sti po­ja­vlju­je se te­ška sa­mo­pri­jet­nja ko­ja pri­zi­va auto­de­struk­tiv­ni pro­ces u neo­kaf­ki­jan­skim ma­gla­ma u ko­ji­ma se u ulo­zi okri­vlje­nog sa Jo­ze­fom K. smje­nju­ju autor ali i pre­da­ni či­ta­lac Ću­ko­vi­će­ve „Om­če”. Od­mah za­tim usred op­šte ta­me auto­ro­ve, ali i na­še ja­de, u nje­go­vo, sop­stve­no i za­jed­nič­ko ime pa­ti Ću­pi­ćev Gor­čin Pe­tro­vić uz nad­re­al­no sa­o­sje­ća­nje ža­la iz obje grob­ni­ce Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča i na­ja­vlje­nog sa­mo­u­smr­će­nja go­spo­di­na Go­lu­že.
Na­pu­šta­ju­ći, uz po­se­ban na­por, pri­vi­đe­nu su­bre­al­nost, do­la­zi­mo na te­ren uslov­ne po­sto­ja­no­sti osvje­do­če­ne ni­zom li­te­rar­no i si­stem­ski po­zna­tih nam fe­no­me­na ko­je mla­di ro­man­si­jer po­i­ma na na­čin pret­po­sta­vlje­ne em­pi­ri­je – ta­ko je to na ovom stup­nju u da­toj rav­ni is­ku­stva, u ne­koj dru­goj zbi­lji, po­sli­je ne­kih dru­gih is­ku­še­nja, usred ne­kih no­vih i ne­po­zna­tih kon­tra­spo­zna­nja – sve mo­že da bu­de dru­ga­či­je, sve­mu se mo­že da­ti dru­ga bo­ja, sve mo­že da ima dru­ga­či­ji od­jek, do­ja­vu, od­go­vor ili pi­ta­nje! Fe­no­men vre­me­na, ali kao pi­ta­nja onog dru­gog vre­me­na, fe­no­men iden­ti­te­ta i fe­no­men stra­ha, stra­ha pred Bo­gom i Lju­di­ma, ali i pred so­bom sa­mim, pred sop­stve­nom Lič­no­šću, pred ukup­no­šću i isto­ri­jom, pre­zre­nja ili po­hva­le isto­ri­je – to je mo­me­nat ka­da na­sta­je dram­ski kre­šen­do či­ta­vog za­pi­sa­nog ali pro­mi­šlja­nja oba­ve­zu­ju­ćeg Ću­ko­vi­će­vog ka­zi­va­nja. Ka­da se (za)da­ti fe­no­me­ni raš­čla­ne u po­seb­ne ka­te­go­ri­je, vr­ste i sta­nja, ka­da se na­pra­vi či­ta­va jed­na hre­sto­ma­ti­ja auto­ro­vih (za sa­da sa­mo upit­no do­tak­nu­tih) za­hva­ta – sve po­sma­tra­no sa autor­skog, ali i či­ta­lač­kog aspek­ta iz­gle­da kom­plek­sno, no i po­pri­lič­no kom­pli­ko­va­no. I sve zah­ti­je­va mo­gu­će pa­met­ne po­je­di­nač­ne či­ta­lač­ke i kri­ti­čar­ske od­go­vo­re na se­ri­o­zno i od­go­vor­no po­sta­vlje­na pi­ta­nja. Ra­zu­mi­je se, ni­ka­da ni­je la­ko da se pro­na­đe pra­vi put. Po­se­ban je ka­te­go­ri­jal­ni pro­blem, ko­ga ov­dje si­stem­ski na­či­nje in­te­lek­tu­al­no čvr­sto oslo­nje­ni autor, da­kle: ima li pre­či­ce ko­jom je mo­gu­će lak­še i pri­je (u ka­te­go­ri­ja­ma: sta­nje i vri­je­me) da se stig­ne do pret­po­sta­vlje­nog ci­lja, ili će om­ča da se za­teg­ne ne­po­sred­no na­kon ili pred sa­mim ostva­re­njem (ne)mo­gu­ćeg u de­fi­ni­ci­ji smi­sla na­da­nog ili, vi­še, be­smi­sla že­lje­nog.
Ću­ko­vić vje­ru­je u mo­gu­ću pre­či­cu, ali u je­zgru ne­pre­sta­ne stva­ra­lač­ke va­tre tra­je Pi­ta­nje: Ko­ja je pre­či­ca naj­o­pa­sni­ja? Om­ča ili knji­ga – pi­ta­nje je sad. Ili mo­žda sa­ma Ću­ko­vi­će­va knji­ga om­ča? Opa­snost, pr­va ve­li­ka opa­snost od pod­u­pi­ra­ča zla če­ka nas u best­se­ler(?) knji­zi Tro­va­či­ca ko­ja se gla­si (kao „knji­ga u knji­zi”) u Ću­ko­vi­će­vom ro­ma­nu.
Na uslov­nom pri­vre­me­nom kra­ju Ću­ko­vi­će­vih di­le­ma pre­či­ca po­sta­je za­o­bi­la­zni­ca ma­kar do no­ve zam­ke za po­sto­je­će ili ne­ke no­ve li­te­rar­ne ili (bez)ži­vot­ne ju­na­ke ko­ji su u sta­nju da ži­vot po­i­ma­ju ili kao sli­ku Do­ri­ja­na Gre­ja ili­ti pak mo­gu da pra­ve sop­stve­ne fre­ske za sop­stve­nu mo­li­tvu ko­ja bi bi­la u sta­nju da otvo­ri sta­zu bo­la za oka­ja­nje broj­nih gre­ho­va pro­šlog ili bu­du­ćeg ži­vo­ta. Nad ovim sa­da­šnjim vi­je se – „Om­ča” Alek­san­dra Ću­ko­vi­ća.
(KRAJ)