-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Naš po­zna­ti pu­bli­ci­sta i po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić do sa­da je ob­ja­vio oko še­zde­set sa­mo­stal­nih na­slo­va, u ko­ji­ma je opi­sao ži­vot i stva­ra­la­štvo naj­ve­ćih do­ma­ćih i stra­nih na­uč­nih umo­va. Ne­ke od tih knji­ga, sa nje­go­vim uvi­jek lju­ba­znim odo­bre­njem, felj­to­ni­zi­ra­li smo na ovom mje­stu, a Gle­dić je na­ro­či­to po­stao po­znat po edi­ci­ji „Ve­li­ka­ni srp­ske na­u­ke”, ko­ju su u osam knji­ga ob­ja­vi­le ugled­ne iz­da­vač­ke ku­će „Štam­par Ma­ka­ri­je” iz Be­o­gra­da i pod­go­rič­ki „Ok­to­ih”.
U nje­go­vom ra­zno­vr­snom stva­ra­lač­kom in­te­re­so­va­nju zna­čaj­no mje­sto, pre­po­zna­tlji­vo od či­ta­la­ca, za­u­zi­ma i oblast atro­no­mi­je, ko­joj je po­sve­tio ve­li­ki broj za­pa­že­nih ra­do­va. Tre­nut­no pri­vo­di kra­ju ra­do­ve na ru­ko­pi­su obim­ne knji­ge „Va­si­o­na kroz vje­ko­ve”, iz ko­ga u ovom bro­ju ob­ja­vlju­je­mo je­dan du­ži od­lo­mak.
„Kra­jem sred­njeg vi­je­ka u sje­ver­noj Ita­li­ji se raz­vi­ja­ju gra­do­vi ko­ji stva­ra­ju no­vi na­čin pro­iz­vod­nje i po­ste­pe­no iz­gra­đu­ju dru­ga­či­je uslo­ve dru­štve­nih od­no­sa i ra­da u od­no­su na se­o­ski na­čin ži­vo­ta. Bo­ga­ta tra­di­ci­ja, uz oču­va­nje po­je­di­nih tr­go­vač­kih, za­nat­skih i pro­iz­vod­nih ele­me­na­ta dru­štve­nog i dr­žav­nog ži­vo­ta ima­la je ve­li­ki uti­caj i na raz­voj osta­lih ob­li­ka ra­da i ak­tiv­no­sti grad­skog sta­nov­ni­štva. Raz­vi­ja­ju se no­vi i ra­zno­vr­sni­ji na­či­ni pro­iz­vod­nje, ja­ča i ši­ri se tr­go­vi­na na me­đu­na­rod­nom ni­vou, a raz­voj po­mor­stva umno­go­me do­pri­no­si stva­ra­nju jed­ne mno­go dru­ga­či­je i po­volj­ni­je kli­me na svim pod­ruč­ji­ma sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Slo­bod­ni­ji i po­let­ni­ji na­čin ži­vo­ta grad­skog sta­nov­ni­štva, u od­no­su na se­o­ske i fe­u­dal­ne izo­lo­va­ne za­jed­ni­ce, uti­cao je i na raz­voj du­hov­nog, fi­lo­zof­skog i na­uč­nog stva­ra­la­štva. To se po­seb­no is­po­lji­lo to­kom ve­li­kog evrop­skog po­kre­ta po­zna­tog pod ime­nom hu­ma­ni­zam i re­ne­san­sa.
Ov­dje se ne mo­že­mo de­talj­ni­je ba­vi­ti uka­zi­va­njem na mno­go­broj­na do­stig­nu­ća pro­is­te­kla iz tog ve­li­kog evrop­skog sve­u­kup­nog pre­o­kre­ta, ali tre­ba uka­za­ti da se u to vri­je­me lju­di okre­ću ovo­ze­malj­skim pro­ble­mi­ma umje­sto ra­ni­jeg vi­še­vje­kov­nog pri­ma­ta da­va­nog ne­be­skim i te­o­lo­škim pi­ta­nji­ma. I astro­no­mi­ja je pred­sta­vlja­la jed­no od glav­nih pod­ruč­ja stal­nog in­te­re­so­va­nja po­je­di­nih obra­zo­va­nih lju­di ko­ji su se upo­zna­li sa do­stig­nu­ći­ma an­tič­kih ve­li­ka­na. No­vi pre­vo­di na la­tin­ski je­zik naj­zna­čaj­ni­jih na­uč­nih i fi­lo­zof­skih dje­la iz sta­rog vi­je­ka pred­sta­vlja­li su so­lid­nu osno­vu ne sa­mo za upo­zna­va­nje sa us­pje­si­ma i do­stig­nu­ći­ma sta­rih ci­vi­li­za­ci­ja, već i po­la­zi­šte za no­va i mno­go zna­čaj­ni­ja do­stig­nu­ća. Ka­da su Tur­ci sel­džu­ci za­u­ze­li Vi­zan­ti­ju, pa­dom Ca­ri­gra­da u nji­ho­ve ru­ke 1453. go­di­ne mno­gi obra­zo­va­ni Vi­zan­ti­ci su na­pu­sti­li svo­ju otadž­bi­nu i do­pu­to­va­li u Ita­li­ju, gdje su ve­o­ma li­je­po pri­mlje­ni. Oni su sa so­bom do­ni­je­li mno­go ori­gi­nal­nih i ve­o­ma zna­čaj­nih sta­rih spi­sa i ti­me omo­gu­ći­li da se Evro­pa poč­ne po­ste­pe­no upo­zna­va­ti sa pra­vim i ori­gi­nal­nim uče­nji­ma Pla­to­na, Ari­sto­te­la, Eukli­da, Era­to­ste­na, Pto­lo­me­ja i dru­gih ko­ri­fe­ja fi­lo­zof­ske i na­uč­ne mi­sli sta­ro­ga vi­je­ka.
Za raz­voj astro­no­mi­je u 15. i 16. vi­je­ku po­se­ban zna­čaj su ima­la ve­li­ka po­mor­ska pu­to­va­nja ko­ja su Evro­plja­ni po­če­li da pred­u­zi­ma­ju plo­ve­ći po ogrom­nim oke­an­skim pu­či­na­ma. U smje­lim i opa­snim plo­vid­ba­ma po ne­po­zna­toj oke­an­skoj pu­či­ni bi­lo je neo­p­hod­no po­zna­va­ti astro­no­mi­ju i nje­ne me­to­de, ka­ko bi se ona mo­gla ko­ri­sti­ti u na­u­tič­ke svr­he. U okvi­ru po­mor­skih pu­to­va­nja na­sta­ja­le su sve bo­lje astro­nom­ske ta­bli­ce, ka­ko bi se po­mor­ci mo­gli snab­dje­ti po­u­zda­nim po­da­ci­ma, od či­je tač­no­sti je za­vi­sio ne sa­mo uspjeh du­gač­kih plo­vid­bi, već i ži­vot sa­me po­sa­de pre­pu­šte­ne ću­di­ma oke­an­ske pu­či­ne. Pro­do­rom Mon­go­la, a po­tom i Tu­ra­ka u Evro­pu tr­go­vač­ki pu­te­vi pre­ma Da­le­kom is­to­ku iz­gu­bi­li su ra­ni­ji zna­čaj. Za­tim pa­dom Ca­ri­gra­da u tur­ske ru­ke pre­sta­la su ra­ni­ja ka­ra­van­ska pu­to­va­nja pre­ko usta­lje­nih pra­va­ca ka In­di­ji. Za­to su po­mor­ci od­lu­či­li da na­đu po­mor­ski put do te obla­sti. Por­tu­gal­ski po­mor­ci su po­če­li da is­tra­žu­ju sje­ve­re­no­za­pad­nu Afri­ku od 1415. go­di­ne, da bi se po­tom po­če­la ni­za­ti mno­go­broj­na ot­kri­ća i stva­ra­li po­mor­ski pu­te­vi po oke­an­skoj pu­či­ni. Ko­nač­no je ita­li­jan­ski po­mo­rac Kri­sto­for Ko­lum­bo (oko 1451–1506), pod za­sta­vom špan­ske kra­lje­vi­ne, ot­krio Ame­ri­ku 1492. go­di­ne.
Za raz­voj na­u­ke, kao i sve­ko­li­kog kul­tur­nog, du­hov­nog i fi­lo­zof­sko- ci­vi­li­za­cij­skog pre­o­bra­ža­ja ve­li­ku ulo­gu je od­i­grao pro­na­la­zak štam­pe i no­vi na­čin umno­ža­va­nja knji­ga i dru­gog štam­pa­nog ma­te­ri­ja­la. Pro­na­la­zak štam­pa­nja po­kret­nim slo­vi­ma je na­či­nio nje­mač­ki maj­stor Jo­han Gu­ten­berg (1400–1468), ko­ji je pr­vi do­šao na ide­ju da iz­li­je slo­va od po­god­nog me­ta­la (la­ko to­plji­vih le­gu­ra) i da od po­je­di­nač­nih slo­va sa­sta­vlja ri­je­či, re­če­ni­ce, re­do­ve i stra­ni­ce. Ujed­no je usa­vr­šio i štam­par­sku ma­ši­nu, od­no­sno po­god­nu pre­su, ko­ja je oti­ski­va­la pri­pre­mlje­ne for­me na od­go­va­ra­ju­ći pa­pir. Pr­vu štam­pa­ri­ju je otvo­rio u gra­du Majn­cu 1455. go­di­ne, gdje je od­štam­pao dva iz­da­nja Bi­bli­je, što je isto­vre­me­no pred­sta­vlja­lo pr­vu iz­ra­du knji­ga no­vom i ori­gi­nal­nom teh­ni­kom. Gu­ten­ber­gov pro­na­la­zak je pred­sta­vljao re­vo­lu­ci­o­nar­ni pre­o­bra­žaj u smi­slu br­žeg, lak­šeg, jef­ti­ni­jeg i ma­sov­ni­jeg na­či­na umno­ža­va­nja knji­ga. To je ima­lo ve­li­ki zna­čaj i za raz­voj astro­no­mi­je i u ši­re­nju no­vih ide­ja, ko­je su stva­ra­li ve­li­ki umo­vi, po­čev­ši od 15. vi­je­ka”.
(Na­sta­vi­će se)