-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

U svo­joj stal­noj te­žnji da „od­go­net­ne vje­či­tu taj­nu ži­vo­ta, u či­joj osno­vi se na­la­zi bes­ko­nač­na i ne­do­hvat­na tran­scen­dent­nost i bo­žan­ska mi­lost”, Blez Pa­skal će za­pi­sa­ti:
„Vi­dim te za­stra­šu­ju­će pro­sto­re sve­mi­ra ko­ji me okru­žu­ju i vi­dim se­be ve­za­nog za je­dan ugao ovog ogrom­nog pro­stran­stva, a da pri to­me ne znam zbog če­ga sam sta­vljen na to mje­sto, a ne na ne­ko dru­go, ni­ti zbog če­ga mi je to krat­ko vri­je­me ko­je mi je da­to da pro­ži­vim do­di­je­lje­no u ovom tre­nut­ku, a ne u ne­kom dru­gom od či­ta­ve vječ­no­sti ko­ja je pre­da mnom i ko­ja će osta­ti za mnom. Svu­da vi­dim sa­mo bes­kraj, ko­ji či­ni da se osje­ćam kao atom i kao sjen­ka ko­ja tra­je sa­mo je­dan tren i vi­še se ne vra­ća. Je­di­no znam da usko­ro mo­ram da umrem... Kad raz­mi­slim o krat­kom vi­je­ku mog ži­vo­ta, pro­gu­ta­nog u vječ­no­sti... taj ma­li pro­stor ko­ji za­u­zi­mam, ko­ji čak vi­dim, okru­žen u bes­ko­nač­noj ogrom­no­sti pro­sto­ra o ko­ji­ma ni­šta ne znam, i ko­ji me ne po­zna­ju, upla­šen sam, i ja sam za­pa­njen za­to što sam ov­dje a ne ta­mo; jer ne­ma raz­lo­ga za­što ov­dje a ne ta­mo, zbog če­ga sa­da, a ne on­da. Ko me je ov­dje po­sta­vio? Či­jom su na­red­bom i uput­stvom ovo ma­lo mje­sto i vri­je­me me­ni do­di­je­lje­ni?”
Ka­ko bi od se­be oda­gnao ate­i­zam i vjer­ski skep­ti­ci­zam, Pa­skal je za­stu­pao po­sto­ja­ni­ju pre­da­nost hri­šćan­stvu; to se po­sti­že, re­kao je, in­tu­i­tiv­nim tra­že­njem Bo­ga sr­cem, kroz lju­bav i vje­ru, a ne raz­mi­šlja­njem.
Ubr­zo po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja dje­la „O kru­že­nju”, Đo­va­ni Ma­ri­ja To­lo­za­ni (oko 1471–1549), do­mi­ni­kan­ski fra­tar, na­pao je Ko­per­ni­ka za­to što pro­ti­vr­je­či Ari­sto­te­lu, Pto­lo­me­ju i Bi­bli­ji: „Ni­ko­la Ko­per­nik ni­ti je či­tao ni­ti shva­tio ar­gu­men­te Ari­sto­te­la fi­lo­zo­fa i Pto­lo­me­ja astro­no­ma... Pro­či­taj­te „O kru­že­nju” knji­gu 1, Ni­ko­le Ko­per­ni­ka, i iz ono­ga što sam ja ov­dje na­pi­sao ja­sno će­te pre­po­zna­ti o ko­li­ko se mno­go i ko­li­ko ve­li­kih gre­ša­ka sa­pleo, čak su­prot­no Sve­tom pi­smu... Ta­mo gdje je že­lio da po­ka­že oštri­nu svog uma... sop­stve­nim ri­je­či­ma i onim što je na­pi­sao sa­mo je raz­ot­krio sop­stve­no ne­zna­nje.”
Na raz­voj astro­no­mi­je i nje­ne sve zna­čaj­ni­je ulo­ge u dru­štvu ve­li­ki uti­caj je iz­vr­šio dan­ski astro­nom Ti­ho Bra­he (1546–1601), naj­ve­ći po­sma­trač svo­ga vre­me­na. Po­ti­če iz ple­mić­ke po­ro­di­ce, po­di­zao ga je ujak bez dje­ce, ko­ji mu je omo­gu­ćio da stek­ne ve­li­ko obra­zo­va­nje. Mla­di Bra­he se ra­no za­i­ne­re­so­vao za ne­be­ske po­ja­ve, još 1560. ka­da mu je bi­lo 14 go­di­na i ka­da je po­sma­trao dje­li­mič­no po­ma­če­nje Sun­ca ko­je ga je fra­pi­ra­lo. Go­di­ne 1572. Bra­he je po­sma­trao po­ja­vu no­ve zvi­je­zde ko­ja se iz­ne­na­da po­ja­vi­la u sa­zvje­žđu Ka­si­o­pe­ja, i ko­ja je, za­pra­vo, pred­sta­vlja­la pr­vu ta­kvu po­ja­vu na­kon pret­hod­ne ko­je se mo­gla vi­dje­ti 134. go­di­ne pri­je no­ve ere. O toj po­ja­vi je na­pi­sao op­se­žnu ras­pra­vu, o iz­ne­na­da po­ja­vlje­noj sjaj­noj zvi­je­zdi ko­ja se mo­gla i da­nju vi­dje­ti, a si­ja­la je na ne­bu pre­ko go­di­nu da­na. Ka­da se po­ja­vi­la ko­me­ta 1577, na­sto­jao je da joj od­re­di pu­ta­nju, pri če­mu je usta­no­vio da su ova ti­je­la da­lja od Mje­se­ca i da im je rep uvi­jek okre­nut su­prot­no od Ve­ne­re.
Go­di­ne 1577, pod po­kro­vi­telj­stvom dan­skog kra­lja Fre­de­ri­ka II, Bra­he je do­bio iz­van­red­no po­god­ne uslo­ve za vr­še­nje astro­nom­skih po­sma­tra­nja i da se ba­vi i astro­lo­škim pro­ri­ca­nji­ma i sa­sta­vlja­njem ho­ro­sko­pa. Kralj Fre­de­rik mu je po­klo­nio ostr­vo Hven, ko­je se na­la­zi u bli­zi­ni Ko­pen­ha­ge­na, na ko­jem je po­di­gao ve­li­ku zvje­zdar­ni­cu Ura­ni­borg, ko­ja je ima­la i dru­ge na­uč­ne sa­dr­ža­je, osim osnov­ne na­mje­ne po­sma­tra­nja ne­be­skih ti­je­la i nji­ho­vih kre­ta­nja. Svo­ju op­ser­va­to­ri­ju Bra­he je opre­mio naj­bo­ljim in­stru­men­ti­ma to­ga do­ba, iako još uvi­jek ni­je bio pro­na­đen dur­bin, pa su sva opa­ža­nja vr­še­na go­lim okom. Uspio je da po­stig­ne ve­li­ku pre­ci­znost od sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta, što je pred­sta­vlja­lo ve­li­ki na­pre­dak u obla­sti prak­tič­ne astro­no­mi­je. Pu­nih 20 go­di­na Bra­he je vr­šio po­sma­tra­nja i mje­re­nja po­lo­ža­ja zvi­je­zda, iz če­ga je na­či­nio svoj zvje­zda­ni ka­ta­log, ko­ji je sa­dr­žao 777 obje­ka­ta sa iz­van­red­nom tač­no­šću. Vr­šio je i pre­ci­zno mje­re­nje po­lo­ža­ja i po­mje­ra­nja pla­ne­ta, što je ka­sni­je Ke­ple­ru po­slu­ži­lo kao osno­va za ot­kri­će nje­go­vih ču­ve­nih za­ko­na kre­ta­nja pla­ne­ta oko Sun­ca.
Go­di­ne 1596. Bra­he je bio pri­nu­đen da na­pu­sti svo­ju op­ser­va­to­ri­ju na ostvru Hve­nu, jer ga Fre­de­ri­kov na­sled­nik na pre­sto­lu Kri­sti­jan IV ni­je tr­pio pa ga je pri­mo­rao da emi­gri­ra. Jed­no vri­je­me je lu­tao i na­sto­jao da na­đe ne­kog me­ce­nu ka­ko bi na­sta­vio svoj rad na po­lju astro­no­mi­je i astro­lo­gi­je, da bi ga na­po­kon pri­hva­tio car Ru­dolf II (1552–1612), ko­ji mu je sta­vio na ras­po­la­ga­nje za­mak bli­zu Pra­ga, ko­ji je Bra­he ure­dio kao no­vu ve­o­ma kva­li­tet­nu zvje­zdar­ni­cu. U toj svo­joj op­ser­va­to­ri­ji na­sta­vio je da ra­di još dvi­je go­di­ne ka­da je pre­mi­nuo, ali ga je tu na­sli­je­dio slav­ni ma­te­mi­čar i astro­mom Ke­pler, ko­ji je is­ko­ri­stio bo­ga­ti i dra­go­cje­ni po­sma­trač­ki ma­te­ri­jal, ka­ko bi iz­veo da­le­ko­se­žne te­o­rij­ske za­ključ­ke, ko­ji su ne sa­mo obo­ga­ti­li astro­no­mi­ju, već i po­slu­ži­li kao ve­o­ma so­lid­na osno­va za njen da­lji raz­voj i usa­vr­ša­va­nje. Bra­he je, ina­če, bio sva­dlji­ve i na­pra­si­te pri­ro­de, ta­ko da je još kao mla­dić, u 19 go­di­ni, iz­gu­bio je­dan dio no­sa u ne­kom dvo­bo­ju, zbog če­ga je se­bi na­či­nio vje­štač­ki nos od sre­bra. Tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da je nje­go­va pret­hod­na, ču­ve­na op­ser­va­to­ri­ja na ostr­vu Hve­nu Ura­ni­borg, bi­la uni­šte­na (za­pa­lje­na) to­kom Tri­de­se­to­go­di­šnjeg ra­ta.
Ti­ho Bra­he ni­je pri­hva­tio no­vi Ko­per­ni­kov si­stem svi­je­ta ne sa­mo iz vjer­skih raz­lo­ga, već i zbog či­nje­ni­ce da ni­je mo­gao da usta­no­vi po­sto­ja­nje go­di­šnje pa­ra­lak­se. Sma­trao je da se ona mo­ra­la po­ka­za­ti u ob­li­ku ma­le­nog ugla mjer­lji­vog nje­go­vim pre­ci­znim in­stru­men­ti­ma, jer Ze­mlja ima ne­sum­nji­vo ve­li­ku pu­ta­nju oko Sun­ca. Ni­je u pot­pno­sti pri­hva­tio ni ra­ni­ji Pto­lo­me­jev ge­o­cen­trič­ni si­stem, ne­go je iz­gra­dio svoj sop­stve­ni ko­ji je bio jed­na po­seb­na i neo­bič­na ge­o­me­trij­ska kon­struk­ci­ja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)