-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Ak­te­ri ra­ta, ko­ji su još ži­vi, već sa­da su gla­sni ka­ko je sva­ko dru­gi kriv, iz­u­zev njih sa­mih, za ono što se de­ša­va­lo na pro­sto­ru za­jed­nič­ke nam do­mo­vi­ne SFRJ. Oni su bi­li pri­nu­đe­ni da se bra­ne. Ta­ko su se bra­ni­li Hr­va­ti od do­mi­cil­nih Sr­ba či­ji je pro­ce­nat za­ne­mar­ljiv u od­no­su na hr­vat­ski kor­pus. Da­kle, bra­ni­la se ve­ći­na od ma­nji­ne. To vam je isto kao da ka­žu njih dva­de­set da su mo­ra­li pre­bi­ti jed­nog jer ih je on na­pao pa su to ura­di­li u od­bra­ni. Isto ta­ko Mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti u BiH su po­če­li sa ubi­stvi­ma pri­pad­ni­ka srp­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da, a kad su im ovi uz­vra­ti­li, po­sta­li su kriv­ci, jer su se bra­ni­li umje­sto da po­dig­nu ru­ke u vis ili klek­nu na ko­lje­na da mo­le za mi­lost. Ja­sno je svi­ma ko je de­ve­de­se­tih go­di­na po­čeo sa ubi­stvi­ma pri­pad­ni­ka dru­gih na­ci­ja i kon­fe­si­ja; ko je na­pu­štao svo­ja og­nji­šta i bje­žao da spa­si vla­sti­ti ži­vot, a osta­vljao po­kret­nu i ne­po­kret­nu imo­vi­nu; ko je 1992. bje­žao iz Sa­ra­je­va i zbog ko­ga...
Sa­mo pro­zi­va­nje svih Sr­ba, kao pro­tiv­ni­ka Hr­va­ta i agre­so­ra na hr­vat­sku re­pu­bli­ku, la­žno je. Po­seb­no Sr­ba iz Sr­bi­je, ko­ji su po mno­gim kri­ti­ča­ri­ma kri­vi za sve što se do­ga­đa­lo na pro­sto­ru eks-Ju­go­sla­vi­je, od­no­sno nji­ho­vo ru­ko­vod­stvo ko­je ni­je vi­še me­đu ži­vi­ma. Od­go­vor­no tvr­dim kao svje­dok to­ga vre­me­na da ak­tu­el­no sr­bi­jan­sko ru­ko­vod­stvo ni­je po­ku­ša­lo ni­ti ima­lo na­mje­ru da pro­ši­ri svo­ju te­ri­to­ri­ju na bi­lo či­ju šte­tu pa ni na šte­tu Hr­vat­ske ili Bo­sne. Je­di­no je šti­ti­lo svo­je su­na­rod­ni­ke ko­ji su bi­li ugro­že­ni u obje re­pu­bli­ke. Isto ta­ko, ak­te­ri po­je­di­nač­nih zlo­či­na, u ovo vri­je­me sa­da, vla­sti­te zlo­či­ne po­ku­ša­va­ju pri­pi­sa­ti ne­kom dru­gom, pri­li­kom ocje­ne sa­mog zlo­či­na.
Ono što je od sve­ga to­ga naj­tu­žni­je i naj­bol­ni­je je­ste da mno­gi svo­je su­na­rod­ni­ke ko­ji su po­či­ni­li zlo­čin nad dru­gim na­ro­dom sma­tra­ju he­ro­ji­ma i šti­te ih umje­sto da im su­de za po­či­nje­ne zlo­či­ne. Ako nam je po­zna­to da je rje­ša­va­nje pro­ble­ma se­ce­si­je Slo­ve­ni­je ot­po­če­lo oru­ža­nom bor­bom u ko­joj je ubi­je­no 56 pri­pad­ni­ka JNA ko­ji su pri­pa­da­li je­di­noj le­gal­noj i le­gi­tim­noj oru­ža­noj kom­po­nen­ti SFRJ u či­jem je sa­sta­vu ta­da bi­la i re­pu­bli­ka Slo­ve­ni­ja.
Da je obo­ren he­li­kop­ter JNA iz­nad Lju­blja­ne ko­ji je bio vid­no obi­lje­žen ozna­ka­ma cr­ve­nog kr­sta i da su zlo­sta­vlja­ni za­ro­blje­ni pri­pad­ni­ci JNA od stra­ne pri­pad­ni­ka pa­ra­voj­nih for­ma­ci­ja Slo­ve­ni­je. On­da mo­ra­mo tač­no zna­ti na­red­bo­dav­ca za na­pad na pri­pad­ni­ke JNA. Ti voj­ni­ci su iz­vr­ša­va­li na­re­đe­nja nad­le­žnih or­ga­na za­jed­nič­ke nam dr­ža­ve SFRJ, a ne bi­lo ko­je re­pu­bli­ke pa ni Sr­bi­je ni­ti sa­mo­volj­no, od­no­sno sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no. Ni­je­su na­pa­da­li ni­ti zlo­sta­vlja­li ne­du­žne gra­đa­ne Slo­ve­ni­je, a još ma­nje ih ubi­ja­li. Spre­ča­va­li su one ko­ji na­sil­nim pu­tem, pu­tem oruž­ja, ru­še za­jed­nič­ku dr­ža­vu SFRJ i ugr­o­ža­va­ju bez­bjed­nost pri­pad­ni­ka dru­gih ma­njin­skih na­ci­ja ko­ji sti­ca­jem okol­no­sti ži­ve u toj re­pu­bli­ci, jer ih je Ustav na ta­ko ne­što oba­ve­zi­vao, a ta­da­šnje ju­go­slo­ven­sko ru­ko­vod­stvo ta­ko ne­što zah­ti­je­va­lo od njih. Za nji­ho­vu smrt ne­ko mo­ra bi­ti od­go­vo­ran. Pri­je svih onaj ko­ji je ko­man­do­vao u da­tom tre­nut­ku pa­ra­voj­nim sna­ga­ma Slo­ve­ni­je. Pre­ma pri­pad­ni­ci­ma JNA su se ta­da­šnji dr­žav­ni or­ga­ni Slo­ve­ni­je po­na­ša­li kao pre­ma oku­pa­to­ri­ma iako je ve­ći­na njih slu­ži­la voj­ni rok u toj ,,oku­pa­tor­skoj” ar­mi­ji.
U ovo vri­je­me sa­da mo­ra­mo sa­zna­ti na osno­vu ko­jih je po­ka­za­te­lja JNA, po­sli­je če­tr­de­set i šest go­di­na bo­rav­ka na pro­sto­ru Slo­ve­ni­je, po­sta­la oku­pa­tor­ska oru­ža­na si­la, ka­ko su to po­je­di­ni po­li­tič­ki ak­te­ri ta­da tvr­di­li i sa­da tvr­de. Ona je 1945. go­di­ne bi­la oku­pa­tor­ska sa­mo za one ko­ji su se bo­ri­li pod za­sta­vom Tre­ćeg raj­ha, i pri­pa­da­li na­ci­stič­ko-fa­ši­stič­kim oru­ža­nim sna­ga­ma, od­no­sno Rup­ni­ko­vim. Isto ta­ko, neo­p­hod­no je is­tra­ži­ti za­što je ta­da­šnje slo­ve­nač­ko ru­ko­vod­stvo iz­bri­sa­lo gra­đa­ne dru­ge na­ci­o­nal­no­sti ko­ji su ži­vje­li u Slo­ve­ni­ji iz re­gi­stra pre­bi­va­li­šta i na taj na­čin im od­u­ze­li sva gra­đan­ska pra­va i pri­mo­ra­li ih da na­pu­ste Slo­ve­ni­ju ili ile­gal­no, obes­pra­vlje­no, u njoj ži­ve kao što su ži­vje­li Je­vre­ji u na­ci­stič­koj Nje­mač­koj. Ko­li­ko je ge­bel­sov­ska pro­pa­gan­da, ko­ja je ta­da vo­đe­na u Slo­ve­ni­ji, osmi­šlje­na ne­gdje van Slo­ve­ni­je, u što je od­lič­no upu­ćen ne­dav­no od­li­ko­va­ni vi­so­kim cr­no­gor­skim od­li­ko­va­njem, na­ža­lost svih nas, go­spo­din Ku­čan, uti­ca­la na Slo­ven­ce i nji­ho­vo po­na­ša­nje pre­ma pri­pad­ni­ci­ma JNA i gra­đa­ni­ma dru­ge na­ci­o­nal­no­sti ko­ji su ta­mo ži­vje­li i ra­di­li, me­đu ko­ji­ma ima i Cr­no­go­ra­ca. Ko je i za­što spro­vo­dio ta­kvu pro­pa­gan­du, ako nad­le­žni or­ga­ni dr­ža­ve SFRJ ni­je­su ome­ta­li se­ce­si­ju Slo­ve­ni­je, po­seb­no ne JNA, ko­ja je bi­la pu­ki iz­vr­ši­lac na­re­đe­nja Pred­sjed­ni­štva SFRJ kao vr­hov­ne ko­man­de. Da li se Slo­ve­ni­ja mo­gla odvo­ji­ti bez kr­vi i žr­ta­va, kao što je to ura­di­la i re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­ja ko­ja je gra­ni­či­la sa Sr­bi­jom, za raz­li­ku od Slo­ve­ni­je, i na nje­noj te­ri­to­ri­ji su se ba­zi­ra­le oru­ža­ne sna­ge pod ime­nom JNA.(NA­STA­VI­ĆE SE)