-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ili­ja Ga­ra­ša­nin je, shod­no po­tre­ba­ma Vu­či­će­vih pri­sta­li­ca – „Vu­či­će­ve par­ti­je”, i uz nji­ho­vu po­dr­šku, ra­dio na sla­blje­nju uti­ca­ja Obre­no­vi­će­va­ca na voj­sku, ne li­be­ći se u po­je­di­nim mo­men­ti­ma da se di­rekt­no su­prot­sta­vi nad­re­đe­nom mi­ni­stru unu­tra­šnjih po­slo­va, Đor­đu Pro­ti­ću. Zbog sna­žne op­struk­ci­je ko­ju je vr­šio, Ga­ra­ša­nin je za­mi­je­njen već po­me­nu­tim ge­ne­ra­lom Da­ni­lo­vi­ćem. Efi­ka­snost usta­vo­bra­ni­te­lja na pri­do­bi­ja­nju voj­ske naj­o­či­gled­ni­ja je na pri­mje­ru Vu­či­će­ve bu­ne, ka­da je, iz­me­đu osta­log, i za­hva­lju­ju­ći iz­da­ji po­je­di­nih ofi­ci­ra, do­šlo do pro­mje­ne vla­sti u Sr­bi­ji. U bor­bi za oba­ra­nje Obre­no­vi­ća, Pa­vlo­vić je, pru­ža­ju­ći po­dr­šku po­li­tič­kim na­sto­ja­nji­ma par­ti­je ko­ju je sim­pa­ti­sao, raz­vio ši­ro­ku pro­pa­gand­nu dje­lat­nost. Pri­je sve­ga, on je pra­tio rad mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va Mi­ha­i­lo­ve vla­de na re­for­mi voj­ske, i ob­ja­vlji­vao ten­den­ci­o­zne i če­sto ne­pro­vje­re­ne vi­je­sti o ne­za­do­volj­stvu voj­ske kao i o broj­nim po­bu­na­ma u njoj. U svo­jim po­ku­ša­ji­ma da po­ka­že svu ne­sta­bil­nost vla­da­ju­ćeg si­ste­ma u Sr­bi­ji i bez­vla­šće ko­je je nji­me iza­zva­no, Pa­vlo­vić se ko­ri­stio vi­je­sti­ma o sta­nju u voj­sci kao jed­nom od ključ­nih mje­ri­la. Za­to je u „No­vi­na­ma” iz no­vem­bra 1840. go­di­ne, ja­vio sle­de­će: „Ka­žu da je me­đu sol­da­ti­ma u Kra­gu­jev­cu ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo, što im se ne­da­je ne­ko obe­ća­nje, ko­je im je či­nje­no, kad su ih sku­plja­li. Ge­ne­ral Da­ni­lo­vić već je ho­teo osta­vi­ti slu­žbu, go­vo­re­ći da je sa­da hi­lja­du pu­ta go­re pra­vi­telj­stvo ne­go pod Knja­zom Mi­lo­šem, no opet su ga umo­li­li, te je u slu­žbi ostao”. Ko­li­ko su ma­lo ove tvrd­nje bi­le ute­me­lje­ne na či­nje­ni­ca­ma uvje­ra­va nas i de­man­ti ko­ji je, ne­ko­li­ko da­na po po­ja­vlji­va­nju ci­ti­ra­nog tek­sta u „No­vi­na­ma”, Da­ni­lo­vić upu­tio nji­ho­vom ured­ni­ku Te­o­do­ru Pa­vlo­vi­ću. Mo­le­ći da „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne” ob­ja­ve nje­gov od­go­vor, Da­ni­lo­vić u pi­smu ka­že: „Ja sam za­i­sta i do­sa­da­šnje ve­sti isto­ga Ko­re­špo­den­ta va­šeg sa Srb­ske gra­ni­ce u Pe­štan­skim no­vi­na­ma o Ser­bi­ji či­tao i di­vio se, ka­ko je čo­ve­ku mo­gu­će to­li­ko la­ži sa­bra­ti i sve­tu za isti­nu pro­da­va­ti; ali da će red i na me do­ći, da me pe­ca ni­sam se na­dao, po to­me što sam ja od po­zo­ri­šča, na ko­me su se sa­da jošt tra­ju­ća ne­spo­ra­zu­me­ni­ja iz­me­đu Vu­či­će­va­ca i sa­da­šnji pr­vi Sa­nov­ni­ka [dostojanstvenika] Sr­bi­je iz­le­gla, da­le­ko uda­ljen bio. No vi­de­ći sad da i me­ne na mi­ru neo­sta­vlja, za du­žnost svo­ju sma­tram, ne sa­mo pred­na­ve­de­nu vest o voj­ni­ci­ma ov­da­šnjim i o me­ni, ne­go i sve ono što je do sad pro­ti­vu da­na­šnjeg Pra­vle­ni­ja Knja­za Mi­ha­i­la u Pe­štan­skim i Za­gre­bač­kim no­vi­na­ma pi­sa­no, kao bez mest­no i od isti­ne da­le­ko uda­lje­no pro­gla­si­ti, s tim uve­re­ni­jem, da su sva ta Iz­ve­sti­ja mo­ra­la iz pe­ra oni Li­ca te­ći, ko­ja se je­di­no­mi­sle­ni­ci Vu­či­će­vi zo­vu, i ko­ja vi­de­ći se u ne­u­pit­nim svo­jim pred­u­mi­šlja­ji­ma i se­bič­nim pla­no­vi­ma pre­va­re­ne, sa­da sve mo­gu­će upo­tre­blju­ju da bi sa­mo jav­no mje­ni­je za se do­bi­li. Oni se i da­nas ne sti­de, s pri­tvor­nim uz­di­sa­njem po sve­tu gla­si­ti, kao da su oni ču­va­ri usta­va, a Knja­za sa Pra­vle­ni­jem nje­go­vim opi­si­va­ti ta­ko, kao da on ustav vre­đa!”
Da­ni­lo­vi­će­vom za­htje­vu ni­je udo­vo­lje­no. „No­vi­ne” ni­je­su ob­ja­vi­le nje­gov de­man­ti, po­što bi on na­ru­šio sli­ku Sr­bi­je ka­kvu je u tom tre­nut­ku Pa­vlo­vić že­lio da na­met­ne svo­jim či­ta­o­ci­ma.
Na sli­čan na­čin Pa­vlo­vić je is­ko­ri­stio i vi­jest o po­ža­ru na­sta­lom u kra­gu­je­vač­koj ka­sar­ni, što je za po­sle­di­cu ima­lo ot­pu­šta­nje ve­ćeg bro­ja voj­ni­ka i nji­ho­vu za­mje­nu no­vim. Ob­ja­šnja­va­ju­ći ovu mje­ru ne­po­vje­re­njem kne­za pre­ma tim voj­ni­ci­ma, ali u isto vri­je­me i kao iz­raz ne­za­do­volj­stva voj­ske mla­dim kne­zom, on na kra­ju za­klju­ču­je: „Gdi je da­kle onaj sol­dač­ki zi­mu­šnji En­tu­zi­jasm za Knja­za? Sad se vi­di, ko­li­ki je”. Tek po­sli­je ovih na­pi­sa, Pa­vlo­vić je pri­hva­tio da u „No­vi­na­ma” ob­ja­vi re­a­go­va­nje be­o­grad­skih „No­vi­na srb­skih”, ko­je su, po­ri­ču­ći pret­hod­nu vi­jest, tvr­di­le da „se da­kle u čle­nu na­ve­de­nom sa­mo kao iz­mi­šlje­na lja­ga na sa­da­nje sta­nje stva­ri u Ser­bi­ji sma­tra­ti ima”.
Pa­vlo­vić je po­ku­šao da i na dru­gi na­čin is­ko­ri­sti po­dat­ke do­bi­je­ne od pri­sta­li­ca usta­vo­bra­ni­te­lja, ko­ji su se na­la­zi­li u voj­noj slu­žbi za vri­je­me Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća. Da bi iza­zvao po­do­zre­nje Por­te pre­ma re­ži­mu u Sr­bi­ji, Pa­vlo­vić je po­sred­stvom „No­vi­na” skre­nuo pa­žnju jav­no­sti na pre­go­vo­re iz­me­đu Ru­si­je i srp­ske vla­de o na­bav­ci pu­ša­ka za Sr­bi­ju, kao i na pri­sti­za­nje to­va­ra ta­na­di za to­po­ve, po­ru­če­nog iz Austri­je. Iako je ubr­zo po­tom iz Sr­bi­je do­šlo do opo­vr­ga­va­nja ove vi­je­sti, uz ob­ja­šnje­nje ka­ko je u pi­ta­nju po­rudž­bi­na još iz vre­me­na kne­za Mi­lo­ša, i da se za­pra­vo ra­di o da­le­ko ma­njoj ko­li­či­ni pu­ša­ka ne­go što je u „No­vi­na­ma” na­ve­de­no, to ni­je spri­je­či­lo Pa­vlo­vi­ća da afe­ru oko na­o­ru­ža­nja okon­ča ot­kri­va­njem na­či­na na ko­ji je oruž­je taj­no ušlo u ze­mlju, kao i o ko­joj ko­li­či­ni je ri­ječ.
Svo­jim pi­sa­njem o voj­sci i voj­nim pi­ta­nji­ma Pa­vlo­vić je zna­čaj­no uti­cao na ras­po­lo­že­nje u ze­mlji i na iz­gra­đi­va­nje sta­va ve­li­kih si­la pre­ma vla­da­ju­ćoj di­na­sti­ji u Sr­bi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)