-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U in­ter­pre­ta­ci­ji hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra, Hr­vat­ska se, upr­kos pri­zna­nju Na­rod­nog vi­je­ća za vr­hov­nu vlast Dr­ža­ve SHS, ipak ni­je in­kor­po­ri­ra­la u no­vu dr­žav­nu tvo­re­vi­nu, već je sa­ču­va­la sop­stve­ni su­ve­re­ni­tet. Isto ta­ko, for­mi­ra­nje Kra­lje­vi­ne SHS pred­sta­vlja­li su kao čin uje­di­nje­nja dvi­ju dr­ža­va, od­no­sno Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je (ko­joj su bi­le pri­sa­je­di­nje­ne Cr­na Go­ra i Voj­vo­di­na) i Dr­ža­ve SHS u ko­joj je Hr­vat­ska, da­kle, ima­la svoj po­se­ban dr­žav­ni su­bjek­ti­vi­tet. Me­đu­tim, s ob­zi­rom na to da dru­ga „ugo­vor­na stra­na” na čin uje­di­nje­nja ni­je gle­da­la – za raz­li­ku od hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra – kao na ugo­vor iz­me­đu dvi­ju dr­ža­va, bu­du­ći da je Pro­kla­ma­ci­jom re­gen­ta Alek­san­dra pro­gla­še­no „uje­di­nje­nje Sr­bi­je sa ze­mlja­ma ne­za­vi­sne dr­ža­ve Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba u je­din­stve­no kra­ljev­stvo Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca”, a ne sa Dr­ža­vom SHS, to zna­či da sa­gla­snost vo­lja, ko­ja je ca­u­sa mo­vens pri za­klju­či­va­nju ugo­vo­ra, kod Pr­vo­de­cem­bar­skog uje­di­ni­telj­skog ak­ta ni­je po­sto­ja­la, pa mo­der­na prav­na na­u­ka ne pri­zna­je ugo­vor­nu pri­ro­du no­ve za­jed­ni­ce, već go­vo­ri o sa­mo­bit­noj prav­noj eg­zi­sten­ci­ji no­vo­for­mi­ra­ne dr­ža­ve.
S ob­zi­rom na to da, iako je po­sto­jao pri­vid me­đu­dr­žav­nog ugo­vo­ra, Hr­vat­ska u Kra­lje­vi­nu SHS de fac­to ni­je ušla kao po­seb­na dr­ža­va, mo­ra­mo se vra­ti­ti ne­što du­blje u pro­šlost, u vri­je­me ka­da je Hr­vat­ska bi­la je­dan od dje­lo­va Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je, ko­ji je u toj ca­re­vi­ni uži­vao do­sta usku auto­no­mi­ju. Ti­me se otva­ra pi­ta­nje Dal­ma­ci­je, bu­du­ći da je ona či­ni­la po­seb­nu oblast u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji: Dal­ma­ci­ja je, na­i­me, bi­la u sa­sta­vu nje­nog austrij­skog di­je­la, za raz­li­ku od Hr­vat­ske sa Sla­vo­ni­jom, ko­ja je bi­la u nje­noj ugar­skoj po­lo­vi­ni. Na­rav­no, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti te­žnju hr­vat­ske po­li­tič­ke i in­te­lek­tu­al­ne eli­te u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji, s jed­ne stra­ne, i u Dal­ma­ci­ji, s dru­ge stra­ne, za sje­di­nje­njem ta dva di­je­la. Me­đu­tim, svi po­ku­ša­ji da se us­po­sta­vi cje­lo­vi­tost Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji osta­li su, do nje­ne pro­pa­sti, bez re­zul­ta­ta. Tek 29. ok­to­bra 1918. go­di­ne Hr­vat­ski sa­bor je pro­gla­sio Dal­ma­ci­ju, Hr­vat­sku i Sla­vo­ni­ju sa Ri­je­kom ne­za­vi­snom dr­ža­vom u od­no­su pre­ma Ugar­skoj i Austri­ji, a za­tim i nje­no pri­stu­pa­nje za­jed­nič­koj dr­ža­vi Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba „na ci­je­lom et­no­graf­skom pod­ruč­ju to­ga na­ro­da”. Upr­kos to­me što je iz­vje­sna po­seb­nost Dal­ma­ci­je bi­la iz­ra­že­na i u ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi, na pri­mjer pri­li­kom po­pi­sa sta­nov­ni­štva 1921. go­di­ne, ili pri­li­kom is­ka­zi­va­nja re­zul­ta­ta pr­vih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, kao i u iz­vje­šta­ji­ma bri­tan­skih di­plo­ma­ta iz Be­o­gra­da – gdje je ona tre­ti­ra­na sa­ma za se­be, odvo­je­no od Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je – sma­tra se da je u me­đu­rat­nom pe­ri­o­du ipak do­šlo do istin­skog du­hov­nog zbli­ža­va­nja Dal­ma­ci­je i Hr­vat­ske.
Ta­ko­đe, ni sam po­jam Dal­ma­ci­je ni­je sa­svim ja­san i ne­dvo­smi­slen, ako ima­mo u vi­du da se u nje­nom sa­sta­vu, u okvi­ru Austro­u­gar­ske, na­la­zi­la i Bo­ka ko­tor­ska, ko­ja će se, me­đu­tim, to­kom da­ljeg isto­rij­skog raz­vo­ja pri­klju­či­ti Cr­noj Go­ri. Hr­vat­ska sa Sla­vo­ni­jom je, s dru­ge stra­ne, u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji ob­u­hva­ta­la i Srem, te­ri­to­ri­ju ko­ja se pro­sti­ra­la iz­me­đu Du­na­va i Sa­ve, či­ja se za­pad­na gra­ni­ca kre­ta­la li­ni­jom „od tač­ke iz­nad Vu­ko­va­ra do iz­nad ušća Bo­sne” i ko­ja je stal­no či­ni­la ja­bu­ku raz­do­ra iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta, bu­du­ći da su i jed­ni i dru­gi po­la­ga­li pra­vo na nju.
Pi­ta­nje pri­pad­no­sti Sre­ma po­sta­vi­lo se za vri­je­me re­vo­lu­ci­je 1848. go­di­ne, ka­da su Sr­bi iz Ugar­ske is­ta­kli za­htjev za osni­va­nje svo­je po­seb­ne obla­sti, Voj­vo­di­ne, u okvi­ru Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je. Od­lu­ka­ma Maj­ske skup­šti­ne i Hr­vat­skog sa­bo­ra iz 1848. Srem je ušao u njen sa­stav. Me­đu­tim, po­sli­je za­vr­šet­ka re­vo­lu­ci­je, hr­vat­ska stra­na je od­bi­la da se od­rek­ne Sre­ma u ko­rist Sr­ba, tre­ti­ra­ju­ći ga, po dr­žav­nom i isto­rij­skom pra­vu, kao sa­stav­ni dio Tro­jed­ne kra­lje­vi­ne. Spor je ri­je­šen pa­ten­tom ca­ra Fra­nje Jo­si­fa o osni­va­nju Voj­vod­stva Sr­bi­je i Ta­mi­škog Ba­na­ta (18. no­vem­bar 1849), ko­jim su se iloč­ki i rum­ski srez Sre­ma na­šli u okvi­ru tzv. Ba­ho­ve Voj­vo­di­ne. Pre­o­sta­li dio Sre­ma (ne ra­ču­na­ju­ći onaj ko­ji je bio u sa­sta­vu Voj­ne gra­ni­ce) pri­pao je Hr­vat­skoj. Ka­da je uki­nu­to Voj­vod­stvo (27. de­cem­bar 1860), i iloč­ki i rum­ski srez na­šli su se u sklo­pu Hr­vat­ske. Na Bla­go­ve­šten­skom sa­bo­ru 1861. Sr­bi su po­no­vo is­ta­kli za­htjev za ula­zak Sre­ma u no­vu auto­nom­nu oblast Voj­vo­di­nu, ko­ju su na­mje­ra­va­li da osnu­ju, ali bez re­zul­ta­ta. Go­di­ne 1881, u vri­je­me raz­vo­ja­če­nja Voj­ne kra­ji­ne, njen srem­ski dio pri­po­jen je ci­vil­noj Hr­vat­skoj. Od ta­da pa sve do uje­di­nje­nja 1918. go­di­ne Srem­sku žu­pa­ni­ju u Hr­vat­skoj či­ni­la je cje­lo­kup­na te­ri­to­ri­ja Sre­ma od Vu­ko­va­ra do Ze­mu­na.
Ne­po­sred­no pri­je uje­di­nje­nja, 24. no­vem­bra 1918. go­di­ne, u Ru­mi je odr­žan Zbor pred­stav­ni­ka na­rod­nih vi­je­ća iz sto­ti­nak srem­skih mje­sta. Na zbo­ru je usvo­je­na re­zo­lu­ci­ja ko­jom su pri­sut­ni iza­sla­ni­ci is­ta­kli, pri­je sve­ga, za­htjev za for­mi­ra­nje je­din­stve­ne dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca na če­lu s di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vić, na­gla­siv­ši da oče­ku­ju od Na­rod­nog vi­je­ća u Za­gre­bu da pre­du­zme po­treb­ne ko­ra­ke u tom prav­cu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)