Moj otac Trip­ko, ko­ji je bio naj­mla­đi od bra­će – ka­zu­je Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić ne­ve­se­lu sto­ri­ju svo­je po­ro­di­ce – ože­nio se 1921. go­di­ne. Jo­kom, bi­la ro­dom od An­dri­ja­še­vi­ća. U tom bra­ku je do­bio dva si­na bli­zan­ca, ali su oni, na­ža­lost, oba umr­li na ro­đe­nju. Tač­ni­je, zbog te­škog ra­da i ne­u­slo­va u ko­ji­ma se ži­vje­lo, ona je po­ba­ci­la to dvo­je dje­ce pred sam po­ro­đaj.
Do­bi­li su po­tom i ćer­ku Vu­ko­sa­vu, ali se ni njoj ni­je da­lo da po­ži­vi – po­gi­nu­la 1948. go­di­ne u ne­sre­ći na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Pod­bo­žu­ru, ne­da­le­ko odav­de. Ima­la je tek 24 go­di­ne. Ona se, ne­sreć­ni­ca, te no­ći vra­ća­la vo­zom iz Nik­ši­ća, išla da po­sje­ti maj­ku u bol­ni­ci. Voz je oko dva sa­ta po­po­no­ći stao sa­mo mi­nut u sta­ni­ci Pod­bo­žur i kre­nuo pri­je ne­go što je ona uspje­la da iza­đe.
Ona je ima­la ne­kog mom­ka od­ne­kud iz Her­ce­go­vi­ne – to joj, ot­pri­li­ke, bio vje­re­nik. Bio i on sa njom te no­ći u vo­zu, pa se ona, iz­gle­da, za­dr­ža­la tre­nu­tak vi­še sa njim i kad je kre­nu­la da is­ko­či iz vo­za, ka­iš od man­ti­la joj se za­pleo za kva­ku od vra­ta. Voz je ta­ko vu­kao vi­še od sto me­ta­ra, do jed­ne skret­ni­ce. Ona je tu pa­la, ali ta­ko da joj je voz ot­ki­nuo obje no­ge...
Ocu su tek sju­tri dan ja­vi­li da mu je ćer­ka na­stra­da i da je pre­ve­ze­na u Nik­šić, u bol­ni­cu. Za­te­kao je ži­vu i smo­gla je sa­mo to­li­ko sna­ge da ski­ne vje­re­nič­ku bur­mu s ru­ke, da mu je do­da i iz­go­vo­ri: „Zbo­gom!“
Tu bur­mu ja eto i da­nas ču­vam u ku­ći kao amaj­li­ju i uspo­me­nu na ta­ko tra­gič­no stra­da­lu se­stru, ko­ju, na­rav­no, ne pam­tim po­što sam se ro­dio go­to­vo de­set go­di­na ka­sni­je.
Nje­na maj­ka Jo­ka je po­sli­je, pri­ti­snu­ta ve­li­kom tu­gom i mu­kom zbog ta­kve ćer­ki­ne gro­zo­mor­ne smr­ti, tim vi­še što se vra­ća­la iz po­sje­te njoj u nik­šić­koj bol­ni­ci, šest go­di­na tu­go­va­la i ja­di­ko­va­la za njom i on­da jed­nog da­na iz­vr­ši­la sa­mo­u­bi­stvo – obje­si­la se...
Ta­ko je moj otac po­sli­je 33 go­di­ne bra­ka, ostao sam kao panj u kr­če­vi­ni, da se zlo­pa­ti i tu­gu­je za iz­gu­blje­nom fa­mi­li­jom. Ipak, tr­gao se, shva­tio da ži­vi mo­ra­ju da ži­ve i smo­gao sna­ge da se u 61. go­di­ni ži­vo­ta po­no­vo ože­ni, mo­jom maj­kom Sa­vom. Bi­la ro­dom od Mi­lja­ni­ća i bi­la mla­đa od nje­ga pu­nih tri­de­set go­di­na.
U bra­ku sa Sa­vom za krat­ko vri­je­me je do­bio tro­je dje­ce, baš kao da je ne­ka­kva vi­ša si­la na­vi­ja­la da mu ta­ko za­li­je­či ra­ne za iz­gu­blje­nom dje­com i po­ro­di­com iz pr­vog bra­ka. Naj­sta­ri­ja je Dra­gi­ca. Uda­ta je u Drob­njak, za Đur­đi­ća, ali, na­ža­lost, ona ne­ma po­ro­da. Ja sam nji­ho­vo dru­go di­je­te, ro­đen 1957. go­di­ne, a tre­ći je bio naš brat Sve­to­zar, mla­đi od me­ne dvi­je go­di­ne...
Iz­gle­da­lo je ta­da da se na pra­gu mo­ga oca ko­nač­no ras­pr­ti­la sre­ća i da će se u nje­gov dom vra­ti­ti ži­vot i ra­dost, ali ni­je, na­ža­lost, bi­lo ta­ko.
Otac je, iako već sta­rac ko­ji se pri­ma­kao osam­de­se­toj, ču­vao ov­ce. Bi­la ve­li­ka bi­je­da i si­ro­ma­šti­na, pa se ži­vje­lo sa­mo od ono­ga što se za­ra­di na po­snom, go­lo­met­nom ka­me­nja­ru. Tog 7. ju­na 1968. go­di­ne, upam­tio sam za sva vre­me­na, ocu je u čo­ba­ni­ji po­ma­gao i Sve­to­zar. Imao je ta­da de­vet go­di­na, bio đak dru­gog raz­re­da. Otac je išao is­pred sta­da, a on po­za­di pri­go­nio i oku­pljao ov­ce. Tu go­re pod br­dom, na ko­jem je ne­kad bi­la ita­li­jan­ska po­sta­ja, tog da­na je na­šao ne­ek­splo­di­ra­nu bom­bu, is­pa­la iz jed­ne sta­re, šu­plje li­pe, ko­ju je tih da­na obo­rio vje­tar. On, na­rav­no, ni­je znao ka­kvu smrt­nu opa­snost dr­ži u ru­ka­ma, po­čeo je, vje­ro­vat­no, ne­što da šar­ka oko bom­be, a kad je ona gru­nu­la bi­lo je pre­ka­sno da otac re­a­gu­je i upo­zo­ri ga. Do­ve­zen je živ u nik­šić­ku bol­ni­cu, ali je u to­ku no­ći pod­le­gao stra­šnim ra­na­ma...
Sju­tra: S KA­ME­NA PO­ŠAO,
NA KA­MEN SE VRA­TIO


Bur­ma

Pri­je ne­go što se uda­la za mo­ga oca, mo­ja maj­ka je ima­la ne­kog mom­ka, ko­ji je bio i vje­rio i dao joj i bur­mu – pri­ča Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić. – De­si­lo se, me­đu­tim, da je on po­gi­nuo u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Ona je, ipak, sa­ču­va­la tu bur­mu kao uspo­me­nu na nje­ga i evo je i ja da­nas ču­vam u ku­ći. Po­što mi je maj­ka umr­la, ja sam tu bur­mu jed­no vri­je­me no­sio i na pr­stu, ali sam stal­no imao ne­ka­kav ču­dan i ne­la­go­dan osje­ćaj, do­tle da vi­še ni­je­sam mo­gao da iz­dr­žim već sam je ski­nuo. To isto će se po­sli­je de­si­ti i mom si­nu ko­ji je, kad je pri­sta­sao, ta­ko­đe po­že­lio da no­si tu ba­bi­nu amaj­li­ju.