-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

U ovoj sto­ri­ji, mo­ti­vi­sa­noj i pod­stak­nu­toj sum­nja­ma da otac pro­sla­vlje­nog amrič­kog glum­ca Ro­ber­ta Mi­ča­ma po­ti­če iz ba­njan­skog se­la Đur­đev Do, po­gla­vlje za se­be sva­ka­ko pred­sta­vlja i Sta­noj­ka Mi­ću­no­vić, su­pru­ga Dra­gi­še Mi­ću­no­vi­ća, Mi­ča­mo­vog na­vod­nog bra­ta od stri­ca.
Ro­đe­na i sta­sa­la u Go­li­ji, na kr­šu i go­lo­me­ti­ji ka­kvu je na­šla i kad se uda­la i do­šla u Đur­đev Do, ona je još kao tek pri­sta­sa­la dje­voj­ka dva­put bi­la na bri­du iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti. Jed­nom kad se, ču­va­ju­ći sto­ku, okli­znu­la i pa­la niz li­ti­cu vi­so­ku pet­na­e­stak me­ta­ra, dru­gi put kad joj se pro­lo­mio led pod no­ga­ma i pa­la u bu­nar. Ova sta­me­na že­na će, me­đu­tim, i po­što se uda­la, u ne­ko­li­ko na­vra­ta za­vi­ri­ti smr­ti u oči:
– Dra­gi­ša je tih da­na ra­dio na ku­ći u Kli­če­vu i ja bi­la ov­dje sa­ma sa dje­com – sje­ća se Sta­noj­ka.
– Oni još bi­li ma­li, u osnov­noj i osmo­go­di­šnjoj ško­li. Bi­lo ne­ka­ko pred sa­mu noć. Pro­li­je­va ki­ša, si­je­va, gr­mi, ze­mlja se tre­se, a na ne­bu se stvo­ri­lo ne­ka­kvo cr­ve­ni­lo, to ni­kad ni­je­sam vi­dje­la, ni pri­je ni po­sli­je. Ugna­la ja i za­tvo­ri­la sto­ku u šta­le. Dje­ca sve oko me­ne, ne smi­ju sa­ma u ku­ću.
Uđo­smo u ne­ko do­ba. Ja sva sreć­na i za­do­volj­na što su mi dje­ca tu, što ih to ču­do ni­je za­de­si­lo ne­gdje na pu­tu od ško­le ka ku­ći. U jed­no do­ba iza­đoh da na­to­čim vo­de. U tom mo­men­tu je grm­nu­lo i ja sam pa­la, a ovaj sta­ri­ji sin je sta­jao u so­bi i dr­žao ru­ku na po­klop­cu od špo­re­ta pa je i nje­ga ba­ci­lo na pod i ma­lo oša­mu­ti­lo.
Ne znam ko­li­ko sam bi­la u ne­svi­je­sti, ali su mi dje­ca po­sli­je pri­ča­la ka­ko sam u onom bu­ni­lu stal­no po­na­vlja­la: Idi­te na ze­mlju, idi­te na ze­mlju... Valj­da mi je to u pod­svi­je­sti do­la­zi­lo da tre­ba bo­si da sta­nu na mo­kru ze­mlju da bi se oslo­bo­di­li elek­tri­ci­te­ta. To sam još u ro­du, u Go­li­ji, ču­la i na­u­či­la kad je je­dan mo­mak po­gi­nuo od gro­ma, a jed­nu dje­voj­ku, bi­la od Kan­ka­ra­ša, spa­si­li ta­ko što su je od­mah za­ko­pa­li u ze­mlju. Kad sam se ma­lo osvi­je­sti­la i do­šla se­bi, kre­nuh da se dig­nem, ali ne­ma bo­ga da se mo­gu opri­je­ti na no­ge – ze­mlja me vu­če k se­bi, a bo­lo­ve stra­šne osje­ćam u ci­je­lom ti­je­lu. Ne­ka­ko sam on­da na lak­to­vi­ma i na ko­lje­ni­ma do­ba­u­lja­la do jed­ne go­mi­le đu­bre­ta tu po­red ku­će i sje­la na nju. Bo­lo­vi su od­jed­nom umu­kli, ali čim kre­nem da usta­nem i odvo­jim se, po­no­vo si­jev­nu, sva go­rim. Dje­ca oko me­ne pi­šte i sa­mo po­na­vlja­ju: Šta ti je maj­ko, šta ti je maj­ko?
Si­je­va i da­lje, li­je kao iz ka­bla, ne­sta­lo stru­je, mrak, ne vi­di se prst pred no­som; dje­ca mo­kra, ne odva­ja­ju se od me­ne, a pu­če i vje­tar i od­jed­nom za­stu­de­ni. Za­ba­vih se o ja­du šta da či­nim. Ni­ti mo­gu usta­ti i sklo­ni­ti se u ku­ću, ni­ti mo­gu dje­cu na­go­vo­ri­ti da se ba­rem ona sklo­ne da ne ki­snu i ne me­tu se, ni­ti imam ko­ga do­zva­ti da mi po­mog­ne.
Kad sam se, ipak, ma­lo po­vra­ti­la, sje­tih se jed­ne Je­le Pe­ro­vić, ži­vje­la ta­da tu u se­lu, i od­lu­čih da dje­cu po­ve­dem ta­mo. Na­pi­pah ne­ka­kav štap po­red one go­mi­le đu­bre­ta i ne­ka­ko se pri­di­goh, a sa­mo ja znam ka­kve sam stra­šne mu­ke iz­dr­ža­la i ka­ko sam po ka­ra­mlu­ku do­šla do te ku­će. Ona stra­na s ko­je me uda­ra vje­tar i ši­ba ki­ša i ne bo­li me to­li­ko, ali ona dru­ga iz­go­re i sva­ki put kad kro­čim tom no­gom kao da na gre­be­ni zga­zim – bo­lo­vi, oči da is­ko­če.
Čim smo ušli u ku­ću, ja za­ku­mim Je­lu da mi u ne­što do­ne­se ze­mlje. Ona bi go­to­va, iš­ču­pa ne­ka­ko cvi­je­će iz jed­ne va­ze pa onu ze­mlju iz­ru­či u la­vor, ali ona su­va. Tra­žim joj da je okva­si i ja no­ge u onaj glib. Bo­lo­vi isti čas umi­nu­še. Tu sam ta­ko osta­la do dva i po sa­ta po­po­no­ći, a dje­ca sve oko me­ne, ni­jed­no oka da sklo­pi...
Sju­tra: JA­ČA I OD VU­KA I OD ZMI­JE


Pre­ži­vje­la još dva gro­ma

– Jed­nog da­na – sje­ća se Sta­noj­ka – ima to­me de­se­tak go­di­na, Dra­gi­ša ču­vao sto­ku u Ce­ro­vu br­du. U ne­ko do­ba na­i­đe cr­ni oblak, od Ru­di­na i Pod­bo­žu­ra se ču­je stra­šna je­ka i vi­di se da se spre­ma olu­ja. Kad je pla­nu­lo, po­pu­ca­še sve si­ja­li­ce u ku­ći. Is­tr­čim, zo­vem Dra­gi­šu, ga­đa­lo bli­zu nje­ga, pro­ždi­la ga ona mu­nja, ali ga iz­gle­da spa­si­lo to što je imao gu­me­ne či­zme na no­ga­ma, a že­sto­ko oša­mu­ti­lo i jed­nu kra­vu ko­ja je bi­la po­red njegs. Po­tr­čim da ga sre­tem, ov­ce ju­re ka ku­ći i vi­dim da ni­je­su sve na bro­ju. Ma­lo po­tom na jed­nom pro­plan­ku na­đo­smo dva­na­est na go­mi­li, po­bio ih grom...
Ne­što slič­no nam se de­si­lo i pri­je dvi­je-tri zi­me. Ja svi­đam ne­što po ku­ći, a ovaj mi mla­đi sin Dra­go­van i Dra­gi­ša sje­de na tro­sje­du. Sin pri­klju­čio mo­bil­ni te­le­fon na utič­ni­cu iz­nad tro­sje­da da mu se pri­pu­ni ba­te­ri­ja i ne­što čač­ka oko nje­ga. Od­jed­nom je tre­snu­lo – po­sli­je smo usta­no­vi­li da je ga­đa­lo tu u jed­nu ku­ću, ima po­la ki­lo­me­tra odav­de, pa se ži­ca­ma od stru­je pre­ni­je­lo i iz­bi­lo ov­dje baš na ovu utič­ni­cu. Dra­gi­šu je ba­ci pod sto, a si­nu po­di­že ru­ku i iz­bi te­le­fon iz nje. Dra­gi­ši se istog tre­na uka­za­še cr­ve­ne stre­ke po ti­je­lu, cio kr­vo­tok po nji­ma da is­cr­taš, a si­nu od­mah po­če­še da otje­ču ru­ka i no­ga i kre­nu­še bo­lo­vi. Iako je i me­ne oša­mu­ti­lo, ni­je­sam ča­si­la, br­zo sam shva­ti­la šta je bi­lo i zna­la šta tre­ba. Is­tr­ča­la sam i u ne­kav sud do­ni­je­la mo­kru ze­mlju s nji­ve is­pred ku­će...