-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Go­di­ne 1925 „Dru­štvo za ure­đe­nje i po­ljep­ša­va­nje Pli­tvič­kih je­ze­ra i oko­li­ce” pod­ni­je­lo je Mi­ni­star­stvu šu­ma i rud­ni­ka pred­log za­kon­ske osno­ve o za­šti­ti Pli­tvič­kih je­ze­ra. Na osno­vu Fi­nan­sij­skog za­ko­na za 1928/29. go­di­nu, Pli­tvič­ka je­ze­ra su pro­gla­še­na na­ci­o­nal­nim par­kom.
Iako ne mno­go uda­lje­na od mo­ra, Li­ka je, raz­dvo­je­na Ve­le­bi­tom od pri­o­bal­nog di­je­la, ima­la kon­ti­nen­tal­nu kli­mu. Pro­sječ­na go­di­šnja tem­pe­ra­tu­ra u Go­spi­ću iz­no­si­la je 8,5 ste­pe­ni Cel­zi­ju­sa; u ju­lu je pro­sjek 20,1 ste­pen Cel­zi­ju­sa, a u ja­nu­a­ru -3,1 ste­pe­na Cel­zi­ju­sa. At­mos­fer­skih pa­dav­ni­na bi­lo je to­kom zim­skih, pro­ljeć­njih i je­se­njih mje­se­ci, dok su lje­ta bi­la su­va i svje­ža, s ve­li­kim tem­pe­ra­tur­nim raz­li­ka­ma iz­me­đu da­na i no­ći.
Ma­da ob­da­re­na mno­gim ča­ri­ma ko­je bi mo­gle pri­vu­ći za­lju­blje­ni­ke u ne­tak­nu­tu pri­ro­du, Li­ka sva­ka­ko ni­je spa­da­la u „obe­ća­nu ze­mlju”. Ovaj, je­dan od naj­pa­siv­ni­jih kra­je­va Kra­lje­vi­ne SHS, osku­di­je­vao je u ob­ra­di­vim po­vr­ši­na­ma, ko­jih je bi­lo sa­mo u kra­škim po­lji­ma; je­di­no tu su se Li­ča­ni mo­gli ba­vi­ti ze­mljo­rad­njom, dok su kreč­njač­ki ma­si­vi bi­li po­god­ni za sto­čar­stvo. Te­ri­to­ri­ju od 6.200 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, na ko­joj se pro­sti­ra­la Li­ka s Kr­ba­vom, či­ni­lo je 42% šu­ma, 27% pa­šnja­ka, 16% ora­ni­ca i vr­to­va, 9% li­va­da i 6% „ne­pro­duk­tiv­nog tla”. Ta­mo gdje je bi­lo uslo­va, sta­nov­ni­štvo je ga­ji­lo je­čam, ku­ku­ruz, pše­ni­cu, raž i zob, kao i ne­ke vr­ste po­vr­ća (krom­pir, ku­pus i dr.). Stoč­ni fond sa­sto­jao se od ova­ca, ko­za, go­ve­da, ko­nja i svi­nja.
Lič­ka me­tro­po­la bio je Go­spić, a u dje­lo­vi­ma Li­ke ko­ji spa­da­ju u srp­ski et­nič­ki pr­o­stor od­li­ke grad­skih cen­ta­ra ima­li su Gra­čac, Lič­ki Osik, Pla­ški, Do­nji La­pac i Ko­re­ni­ca.
Dok se ime Li­ke iz­vo­di od grč­ke ri­je­či li­kos, što zna­či vuk, ili od kelt­skog le­ik, što zna­či te­ku­ća vo­da, na­ziv Kor­dun (cor­don) je fran­cu­skog po­ri­je­kla i u pre­vo­du zna­či vrp­ca, red, niz. Pod „kor­do­nom” se, u stva­ri, pod­ra­zu­mi­je­vao niz utvr­đe­nja i stra­žar­skih ku­la na či­ta­vom po­gra­nič­nom po­ja­su pre­ma Tur­skoj, od mo­ra do Kar­pa­ta. Vre­me­nom, na­ziv kor­don usta­lio se sa­mo za onaj dio Voj­ne kra­ji­ne, gdje je us­po­sta­vlje­na kop­ne­na gra­ni­ca pre­ma Bo­sni (mi­rom iz 1699), a po­ste­pe­no se pro­ši­rio i na te­ren du­bo­ko iza gra­nič­ne li­ni­je. To pod­ruč­je, sje­ver­no od Li­ke i sje­ve­ro­za­pad­no od Po­u­nja i Bo­san­ske kra­ji­ne, pro­sti­ra­lo se iz­me­đu Pe­tro­ve go­re i pla­ni­ne Ka­pe­le. Sje­ver­nu i za­pad­nu gra­ni­cu či­ni­le su ri­je­ke Ku­pa, Ko­ra­na i Mre­žni­ca. Kor­dun je ve­li­kim di­je­lom bio pre­kri­ven šu­ma­ma, ali je li­šen hi­dro­po­ten­ci­ja­la i zna­čaj­nih rud­nih na­la­zi­šta. Sa­mo su u Pe­tro­voj go­ri bi­le za­stu­plje­ne ru­de gvo­žđa i man­ga­na. Naj­ve­ća mje­sta na Kor­du­nu bi­li su Slunj i Voj­nić.
Ba­ni­ja, po­ne­kad na­zi­va­na i Ba­no­vi­na, pi­tom i plo­dan kraj, pro­sti­re se is­toč­no od Kor­du­na, u sli­vu ri­je­ka Gli­ne, Ku­pe, Une i Su­nje. Nje­nu za­pad­nu gra­ni­cu či­ni Pe­tro­va go­ra, sje­ver­nu Kup, sje­ve­ro­i­stoč­nu Sa­va i ju­o­i­stoč­nu Una. Cen­tral­ni dio Ba­ni­je za­u­zi­ma Zrinj­ska go­ra, pla­ni­na vi­si­ne 616 me­ta­ra. Ova oblast bo­ga­ti­ja je šu­mom od Kor­du­na i po­god­na za ga­je­nje ži­ta, po­vr­tar­stvo, vo­ćar­stvo i vi­no­gra­dar­stvo; sto­čar­stvo je ta­ko­đe bi­lo raz­vi­je­na po­ljo­pri­vred­na gra­na. Od rud­nog bla­ga Ba­ni­ja ras­po­la­že le­ži­šti­ma mag­ne­zi­ta u oko­li­ni Ru­jev­ca i Be­šlin­ca i ka­o­li­na u oko­li­ni Ko­staj­ni­ce. U si­stem grad­skih na­se­lja ovog kra­ja ula­zi­li su Vr­gin­most, To­pu­sko, Gli­na, Pe­tri­nja, Su­nja, Dvor, Ko­staj­ni­ca i Du­bi­ca. Na gla­su je bi­lo na­ro­či­to To­pu­sko kao kli­mat­sko lje­či­li­šte po­zna­to po bla­goj kli­mi i či­stom va­zdu­hu. Sa­vre­me­ni­ci su ga opi­si­va­li kao „li­je­po ure­đe­no ku­pa­li­šte sa mo­der­nim zgra­da­ma i pre­kra­snim par­ko­vi­ma i pe­ri­vo­ji­ma”. To­pu­sko je ima­lo as­fal­ti­ra­ne uli­ce ukra­še­ne cvi­je­ćem i ze­le­ni­lom, elek­trič­no osvje­tlje­nje, vo­do­vod i mno­go to­ga dru­gog što je po­sje­ti­o­ci­ma omo­gu­ća­va­lo ugo­dan bo­ra­vak.
Sla­vo­ni­ja se u ge­o­graf­skom po­gle­du di­je­li na za­pad­ni, pre­te­žno br­do­vi­ti dio, sred­nji ili cen­tral­ni, ta­ko­đe uglav­nom br­do­vit (s iz­u­zet­kom Po­že­ške ko­tli­ne ili Zlat­ne do­li­ne, ka­ko gla­si njen ge­o­graf­ski na­ziv) i is­toč­ni, u cje­li­ni rav­ni­čar­ski, sa Sre­mom, gdje se iz­di­že je­di­no Fru­ška go­ra. Bo­ga­ta je ri­je­ka­ma i po­god­na za ga­je­nje po­ljo­pri­vred­nih kul­tu­ra. Br­do­vi­ti pred­je­li, kao i dje­lo­vi rav­ni­čar­skih pred­je­la, pre­kri­ve­ni su šu­mom. Grad­ski cen­tri na ovom pro­sto­ru bi­li su Sla­von­ski Brod, Ko­priv­ni­ca, Đur­đe­vac, Po­drav­ska Sla­ti­na, Vi­ro­vi­ti­ca, Li­pik, Pa­krac, Da­ru­var, Gru­bi­šno Po­lje, Osi­jek, Bje­lo­var, Sla­von­ska Po­že­ga i dr.
Pre­ma pro­cje­ni fran­cu­skog voj­nog ata­šea u Hr­vat­skoj, u Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji ži­vje­lo je tri mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, od če­ga 650.000 Sr­ba. Kom­pakt­ne srp­ske ma­se on je lo­ci­rao sa­mo na pro­sto­ri­ma Sre­ma, Li­ke i u ši­rem za­le­đu Za­dra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)