-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pi­sa­nje isto­ri­je jed­nog dru­štva kroz pro­u­ča­va­nje po­ro­dič­nih isto­ri­ja ni­je no­va ide­ja. Me­đu­tim, ova­kav pri­stup pro­šlo­sti no­vo­vje­kov­ne Sr­bi­je znat­no je ote­žan. Me­đu gra­đan­skim po­ro­di­ca­ma u srp­skom dru­štvu ma­lo je onih či­ja se nit ni­je pre­ki­da­la već u tre­ćoj ili če­tvr­toj ge­ne­ra­ci­ji. Usled če­stih ra­to­va, bo­le­sti, po­li­tič­kog vre­nja, na­glog eko­nom­skog uz­di­za­nja, ali i pro­pa­da­nja, mno­ge po­ro­di­ce ni­je­su uspje­le da se odr­že du­že. Si­mi­ći su, ipak, tra­ja­li go­to­vo vi­še od jed­nog vi­je­ka. Po­sli­je po­čet­nog uz­di­za­nja, usli­je­dio je pad. Po­tom­ci­ma ovih po­ro­di­ca, ko­je su u usta­nič­kim da­ni­ma iz Austri­je pri­sti­gle u Sr­bi­ju, ka­sni­je je za­mje­ra­no da ne­ma­ju ute­me­lje­nje u sr­bi­jan­skom po­ri­je­klu.
Po­čet­kom ju­na 1819. go­di­ne Alek­sa Si­mić je stu­pio u slu­žbu kod kne­za Mi­lo­ša. Kao pi­smen i u po­slo­ve sa ra­ču­nom upu­ćen čo­vjek, do­bio je mje­sto pi­sa­ra u Kne­že­voj kan­ce­la­ri­ji. Nje­gov brat Sto­jan je iste go­di­ne pre­šao u Sr­bi­ju, naj­vje­ro­vat­ni­je za­to što je Mi­ha­il Ger­man bio opo­zvan iz Vla­ške, jer se Tur­ci­ma ni­je do­pa­da­la nje­go­va ak­tiv­nost. Is­ku­stvo u Ger­ma­no­voj slu­žbi uti­ca­lo je da se Sto­jan ob­u­či za gla­so­no­šu, ta­ta­ri­na, kod Jo­van­če Spa­si­ća, glav­nog Mi­lo­še­vog gla­so­no­še, ta­tar-age. Na­sta­vio je da pre­no­si pi­sma i po­ru­ke, a epi­zo­da sa vje­što do­sta­vlje­nom po­ru­kom ba­ro­na Stro­ga­no­va u ko­joj je Ru­si­ja sa­vje­to­va­la Mi­lo­šu da ne pri­hva­ti Por­tin fer­man i ne ode u Be­o­grad na sa­sta­nak sa ma­ra­šli-pa­šom, pri­ba­vi­la mu je kne­že­vo po­vje­re­nje. Nje­go­vo do­bro na­stu­pa­nje na skup­šti­ni u Ostru­žni­ci, ka­da je oku­plje­nim star­je­ši­na­ma i na­ro­du pre­nio sa­vje­te Ru­si­je, bi­lo je do­vo­ljo da ga Knez ra­do pri­hva­ti u svo­je naj­bli­že okru­že­nje. Po­čet­kom dva­de­se­tih go­di­na bra­ća Si­mi­ći su, za­jed­no s Avra­mom Pe­tro­ni­je­vi­ćem, ušli u naj­u­ži krug Mi­lo­še­vih sa­rad­ni­ka, ali su još bi­li u po­za­di­ni.
Stu­pa­nje bra­će Si­mić u kne­že­vu oko­li­nu pru­ži­lo im je si­gur­nost kne­že­vog pa­tro­na­ta, ali je do­ni­je­lo i stal­nu pro­mje­nu za­du­že­nja i po­slo­va ko­je im je knez do­dje­lji­vao. To­kom dva­de­se­tih go­di­na oni su do­bi­ja­li sve bo­lje slu­žbe. Alek­sa je krat­ko vri­je­me bio pi­sar kod go­spo­da­ra Jo­va­na Obre­no­vi­ća u Po­ža­rev­cu, a po­tom Mi­lo­šev bla­gaj­nik-ha­zna­dar i od 1824. ba­zer­đan-ba­ša, od­no­sno kon­zul, ko­ji je slao ro­bu pre­ko Be­o­grad­ske ca­ri­nar­ni­ce. Tur­ci su za svo­je tr­go­vač­ke po­slo­ve ima­li po­seb­nog čo­vje­ka, a ba­zer­đan-ba­ša je nad­gle­dao dje­lat­nost be­o­grad­skih tr­go­va­ca hri­šća­na. Si­mić je po­sta­vljen na ovaj po­lo­žaj, jer je knez oci­je­nio da je on do­volj­no ob­u­čen za nov­ča­ne i tr­go­vač­ke ope­ra­ci­je. Kon­zul­ska slu­žba je u iz­vje­snom smi­slu bi­la i po­li­tič­ka jer su ba­zer­đan-ba­še isto­vre­me­no oba­vlja­le i oba­vje­štaj­ne po­slo­ve. Na­red­nih go­di­na, sve do kra­ja 1828, Si­mić je po­ka­zao da je vri­je­dan i mo­žda je­dan od naj­spo­sob­ni­jih Mi­lo­še­vih či­nov­ni­ka. Osta­lo je za­bi­lje­že­no da je iz­ra­dio, po­red po­sto­je­ćeg ca­ri­grad­skog, po­se­ban pre­vod Ha­ti­še­ri­fa iz 1829. go­di­ne. Nje­gov brat Sto­jan je, iste go­di­ne ka­da je Alek­sa po­stao kon­zul Be­o­grad­ske ca­ri­nar­ni­ce, do­bio u nad­le­žnost nad­gle­da­nje du­bro­vač­ke i ram­ske ske­le. Na ovo mje­sto je do­šao zbog du­go­go­di­šnjih za­slu­ga. Od 1829. oba bra­ta su se­bi obez­bi­je­di­li mje­sto u „kne­že­voj svi­ti”. Sto­jan je usko­ro po­sta­vljen za le­vač­kog kne­za i tek ta­da je po­stao pra­vi star­je­ši­na. Sa nov­cem kne­za Mi­lo­ša ku­po­vao je u dva na­vra­ta se­la na spa­hi­lu­ci­ma u Ka­ra­vla­škoj. Si­mi­ći su bo­ra­vi­li u Be­o­gra­du do 1833. go­di­ne. Ta­da su pre­šli u Kru­še­vac, ali su i da­lje za kne­za oba­vlja­li mno­ge po­slo­ve.
Pri­pad­nost naj­u­žem okru­že­nju kne­za Mi­lo­ša omo­gu­ći­la je bra­ći Si­mić da se u pe­ri­o­du nje­go­ve pr­ve vla­da­vi­ne do­mog­nu ve­li­kog bo­gat­stva. Va­žnost spre­ge nov­ca i vi­so­kih dr­žav­nih po­lo­ža­ja u ovom raz­do­blju bi­la je vi­še ne­go oči­gled­na. Si­mi­ći za­i­sta po­če­tak svog imo­vin­skog uspo­na du­gu­ju kne­zu, ali i po­seb­noj spret­no­sti i raz­vi­je­nom osje­ća­nju za po­slo­ve. Iako je u dru­goj i tre­ćoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka po­sto­jao uho­dan na­čin bo­ga­će­nja star­je­ši­na, ni­je­su svi nji­ho­vi pred­stav­ni­ci ste­kli ve­li­ki ime­tak. Po­lo­ža­ji ske­le­dži­ja, đu­mrug­dži­ja, ca­ri­ni­ka i or­ta­ka u tr­go­vi­ni, na ko­je je Mi­loš po­sta­vljao oda­ne lju­de i če­sto ih još br­že pre­mje­štao, bi­li su po­seb­no uno­sni. Oni su za­ra­du od ovih po­slo­va ko­ri­sti­li da ku­pe ne­po­kret­na do­bra, če­sto s ide­jom da sa nji­ma ot­poč­nu po­sao ko­ji će do­no­si­ti re­do­van pri­hod. Obič­no su ku­po­va­li ku­će, ha­no­ve i me­ha­ne, a po­sli­je 1833. ze­mlju, vo­de­ni­ce i li­va­de od Tu­ra­ka. Knez Mi­loš je ne­ki­ma od njih, kao na­gra­du za lo­jal­nost i u za­log za bu­du­ću oda­nost, da­ro­vao ova­ko vri­jed­ne po­klo­ne.
Ula­zak u „kne­že­vu svi­tu” obez­bje­đi­vao je bra­ći stal­ni­ji pri­hod od 4.000 gro­ša go­di­šnje. Bo­lje od njih bi­li su pla­će­ni sa­mo Avram Pe­tro­ni­je­vić, To­ma Vu­čić Pe­ri­šić i Ko­ca Mar­ko­vić. Čla­no­vi svi­te su, po­red se­kre­tar­skih du­žno­sti, po­ma­ga­li Mi­lo­šu u oba­vlja­nju svih dr­žav­nih po­slo­va. Svi­ta je bi­la ne­ka vr­sta pre­te­če po­pe­či­telj­sta­va, mi­ni­star­sta­va iz 1833. go­di­ne. Na­red­nih go­di­na Si­mi­ći su bi­li naj­bo­lje pla­će­ni či­nov­ni­ci u Sr­bi­ji, sa go­di­šnjom pla­tom od 1.000 ta­li­ra. Od 1829. do 1833. Sto­jan i Alek­sa su za kne­za oba­vlja­li po­slo­ve ve­za­ne za tr­go­vi­nu so­li u Vla­škoj. Knez je za­klju­čio du­go­roč­ni ugo­vor sa ba­ro­nom Mej­ta­nom, za­kup­cem svih sol­nih oka­na u Vla­škoj, i po­stao glav­ni uvo­znik so­li za Sr­bi­ju. Ti­me je Austri­ja po­ti­snu­ta kao iz­vo­znik so­li u Sr­bi­ju, jer je ona sa­da uvo­že­na ne­po­sred­no iz Vla­ške.
(NA­STA­VI­ĆE SE)