-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Si­mić je is­pro­sio ćer­ku prog­na­nog kne­za, ko­ji je sa po­ro­di­com ži­vio u Bu­dim­pe­šti, od­mah po­sli­je po­vrat­ka sa ško­lo­va­nja u Pa­ri­zu, kra­jem av­gu­sta 1866. go­di­ne. Sve okol­no­sti pod ko­ji­ma je ugo­vo­ren ovaj ču­dan brak osta­le su ne­ja­sne da mla­di vje­re­nik ni­je u pi­smi­ma svo­ju bu­du­ću pod­sje­tio na za­jed­nič­ke uspo­me­ne iz dje­tinj­stva i ta­da­šnju že­lju nje­go­ve maj­ke da se po­ro­di­ca Si­mić jed­nog da­na oro­di sa kne­žev­skom fa­mi­li­jom. Pri­pre­ma­nje ovog bra­ka tra­ja­lo je vje­ro­vat­no mje­se­ci­ma pri­je zva­nič­ne pro­še­vi­ne. U cje­lo­kup­nom po­stup­ku čak je ma­nje čud­na sprem­nost Ka­ra­đor­đe­vi­ća da pri­sta­nu na brač­nu kom­bi­na­ci­ju svo­je kće­ri sa mla­do­že­njom pred ko­jim je, ipak, tre­ba­lo sva vra­ta u ze­mlji da bu­du otvo­re­na. Zbu­nju­ju­ća je upor­nost ko­jom su Si­mi­ći is­tra­ja­va­li u na­sto­ja­nju da do­bi­ju sna­hu iz svrg­nu­te di­na­stij­ske ku­će. Duh su­par­ni­štva iz­me­đu dvi­ju di­na­stij­skih lo­za u Sr­bi­ji ni­je je­nja­vao to­kom ci­je­log 19. vi­je­ka i na­ja­vlje­ni brak je­din­ca Si­mi­će­vih mo­rao je iza­zva­ti po­do­zre­nje me­đu Obre­no­vi­ći­ma u Ko­na­ku. Zgod­na pri­li­ka da im to, na po­sre­dan na­čin, sta­ve do zna­nja uka­za­la se u tre­nut­ku ka­da je bu­du­ći mla­do­že­nja že­lio da po­tvr­di sta­re ku­mov­ske ve­ze iz Mi­lo­še­vog vre­me­na. Đor­đe Si­mić je bio uvje­ren da je uži­vao ve­li­ku mi­lost „kom­ši­lu­ka pre­ko pu­ta”. Tvr­dio je da, na­vod­no, ni­šta ni­je či­nio da za­do­bi­je po­vje­re­nje ko­je mu je uka­zi­va­la An­ka Obre­no­vić, an­ga­žu­ju­ći ga una­pri­jed za bal­ske igre svo­je ćer­ke Ka­ta­ri­ne Kon­stan­ti­no­vić. Sa kum­stvom su stva­ri dru­ga­či­je sta­ja­le. Si­mić je pre­ko po­sred­ni­ka pod­sje­tio kne­za Mi­ha­i­la da su nje­gov otac i on ku­mo­va­li po­ro­di­ci Si­mić i da je knez kr­stio si­na Sto­ja­na Si­mi­ća 1835. go­di­ne. Iza sta­va Đor­đa Si­mi­ća da mu je du­žnost na­la­ga­la da ne za­o­bi­đe sta­re ve­ze s Obre­no­vi­ći­ma, iako je bio svje­stan ove po­ma­lo ne­u­ku­sne po­nu­de, kri­la se i po­tre­ba da do­bi­je kne­že­vo odo­bre­nje za svoj brak. Od nje­ga ni­je sti­gao ni po­tvr­dan, ni od­ri­čan od­go­vor, iako ga je Si­mić da­ni­ma iš­če­ki­vao. Ka­da je iz­o­stao, na­iv­no su zvu­ča­le nje­go­ve ri­je­či da ni­je vje­ro­vao da će se od jed­ne „pri­vat­ne stva­ri na­pra­vi­ti či­tav af­fa­i­re d`etat, stvar od po­li­tič­ke va­žno­sti”.
Be­o­grad je uza­lud oče­ki­vao da će pri­su­stvo­va­ti vjen­ča­nju ko­je će za­sje­ni­ti sva pret­hod­na, jer je ima­lo neo­bič­nu po­li­tič­ku po­za­di­nu i obe­ća­va­lo je ne­sva­ki­da­šnji sjaj. Ipak, re­al­nost je na­la­ga­la da se ono oba­vi van gra­ni­ca Sr­bi­je, u Bu­dim­pe­šti. Zbog smr­ti ze­ta Mi­lo­ja Leš­ja­ni­na svad­ba je od­lo­že­na za dru­gu po­lo­vi­nu ju­na. Svad­be­no pu­to­va­nje u Pa­riz i Lon­don, ko­je je usli­je­di­lo, za­vr­ši­lo se kob­no. Na je­ze­ru Ko­mo Si­mi­će­va ne­vje­sta se iz­ne­na­da raz­bo­lje­la i po­sli­je ne­ko­li­ko da­na je umr­la. Krat­ka, hlad­na bi­lje­ška o nje­noj smr­ti za­pi­sa­na po­sli­je mno­go go­di­na, u ru­bri­ci dnev­ni­ka Efe­me­ris, si­gur­no ne go­vo­ri o te­ži­ni ko­ju je Si­mić mo­rao osje­ća­ti tih da­na: „Po­sle tri ne­de­lje raz­bo­le se Je­le­na i umre 26. ju­la u Ko­mu, u Ita­li­ji. Do­ne­soh mr­tvo te­lo u Be­o­grad i sa­hra­nih ga 11. av­gu­sta u po­ro­dič­nu grob­ni­cu”. Si­mić je du­go ču­vao uspo­me­nu na ra­no pre­mi­nu­lu že­nu. Že­le­ći da iza nje i nji­ho­vog krat­kog za­jed­nič­kog ži­vo­ta, is­pu­nje­nog ve­li­kim pla­no­vi­ma osta­ne trag, sa­ku­pio je i ob­ja­vio nje­ne i svo­je pre­vo­de fran­cu­skih pri­po­vje­da­ka pod na­zi­vom U slo­bod­nim ča­so­vi­ma. Ne­ko­li­ko pri­po­vje­da­ka iz svjet­ske knji­žev­no­sti. Smrt Je­le­ne Ka­ra­đor­đe­vić kao da je ozna­či­la po­če­tak re­al­nog ži­vo­ta Đor­đa Si­mi­ća, jer su mu na­red­ne go­di­ne do­ni­je­le u pri­vat­nom ži­vo­tu do­sta ra­do­sti, ali i ve­li­ke po­tre­se. Iako je ka­ri­je­ra, ko­ju je za­po­čeo u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la, pru­ža­la na­du da je ovaj dva­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnjak na do­brom pu­tu, osta­le ni­ti nje­go­vog ži­vo­ta sple­le su se u tra­gič­no klup­ko.
Si­mić je stu­pio u dr­žav­nu slu­žbu ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je smr­ti svo­je mla­de že­ne. Kre­nuo je od naj­ni­žeg po­lo­ža­ja kan­ce­la­ri­ste i naj­ni­že pla­te ko­ju je do­no­si­lo ovo mje­sto. Za tri go­di­ne pro­šao je kroz sva ni­ža rad­na mje­sta u mi­ni­star­stvu i ste­kao zva­nje se­kre­ta­ra. Nje­go­va am­bi­ci­ja da se do­mog­ne od­go­va­ra­ju­ćeg mje­sta u pred­stav­ni­štvi­ma u ino­stran­stvu bi­la je već pri­mi­je­će­na. Iako se vje­ro­va­lo u nje­go­vu spo­sob­nost da oba­vlja se­kre­tar­ske po­slo­ve i za­stu­pa od­sut­nog Fi­li­pa Hri­sti­ća, ka­pu­će­ha­ju u Ca­ri­gra­du, u kru­go­vi­ma ko­ji su od­lu­či­va­li po­sto­ja­lo je iz­vje­sno ne­po­vje­re­nje pre­ma nje­mu. Raz­log za ovu uz­dr­ža­nost bi­le su lič­ne i po­ro­dič­ne ve­ze sa Ka­ra­đor­đe­vi­ći­ma. Ure­dan i ugla­đen, imao je sve oso­bi­ne neo­p­hod­ne za sa­vje­snog bi­ro­kra­tu, či­je je obra­zo­va­nje da­va­lo iz­gle­da za vi­so­ko mje­sto u dr­žav­noj slu­žbi. Sa­vre­me­ni­ci su u Si­mi­će­vom li­ku i ot­me­nom po­na­ša­nju pre­po­zna­va­li cr­te nje­go­vog oca. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić ga je vi­dio kao li­je­pog i „lič­nog čo­vje­ka”, ko­ji „sem str­mih ve­đa na­sle­đe­nih od Sto­ja­na Si­mi­ća, ni­je imao ni­čeg ka­rak­te­ri­stič­nog na svom pra­vil­nom, ali bez­iz­ra­znom li­cu u okvi­ru le­po sre­za­ne i oče­šlja­ne bra­de”. Ne­ki su ci­je­ni­li spoj „sta­rog pa­tri­jar­hal­nog go­spod­stva” i evrop­ske ugla­đe­no­sti, dru­gi su od nje­ga za­zi­ra­li. Si­mi­ćev to­pao i lju­ba­zan pri­stup sa­go­vor­ni­ku osta­vljao je pri­ja­tan uti­sak, ali je jed­no­li­čan i pa­rad­ni ton go­vo­ra u isto vri­je­me mno­ge od­bi­jao.
Iz­van po­sla on je već us­po­sta­vio po­znan­stva sa stra­nim di­plo­mat­skim pred­stav­ni­ci­ma u Be­o­gra­du. Je­dan dio tih ve­za je na­sli­je­dio za­hva­lju­ju­ći ra­ni­jim po­ro­dič­nim kon­tak­ti­ma, a ne­ke su se i sa­me na­me­ta­le, jer on sva­ka­ko ni­je bio ne­po­zna­ta oso­ba u pre­sto­ni­ci.(Na­sta­vi­će se)