- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U osje­ća­nju be­smi­sla ko­je ga je ob­u­ze­lo, Si­mić je na­mje­ra­vao da na­pu­sti pi­sa­nje Uspo­me­na, na­mi­je­nje­nih dje­ci ko­ju vi­še ni­je imao. Sva­ko­dnev­na na­vi­ka, a u po­zni­jim go­di­na­ma i spas od „vi­ška vre­me­na”, na­gna­li su ga da na­sta­vi bi­lje­že­nje o svo­jim da­ljim di­plo­mat­skim po­slo­vi­ma, a po­tom i o obič­nim, ljud­skim is­ku­stvi­ma iz vre­me­na ra­to­va. Na­red­nih go­di­na nje­go­vu po­ro­di­cu su či­ni­li unu­ci i sna­ha So­nja. Ona je u lje­to 1910. ro­di­la dje­voj­či­cu ko­joj su, pre­ma Sto­ja­no­voj že­lji, da­li ime Ru­ža.
Si­mi­će­va do­sljed­nost u od­go­vor­no­sti ima­la je i jed­nu ne­zgod­nu, fi­nan­sij­sku stra­nu. Bez do­volj­no nov­ca za bri­gu o unu­ci­ma i sna­hi, bo­ra­vak u Be­o­gra­du, u lje­to 1910, is­ko­ri­stio je da uzme no­vi za­jam u Upra­vi fon­do­va da bi iz­mi­rio svo­je i si­no­vlje­ve ma­nje du­go­ve. Zbog ne­do­stat­ka nov­ca, ali i zbog te­ži­ne uspo­me­na ko­ji­ma ga je pri­ti­ska­la vi­la „Mi­o­mir” na Top­či­der­skom br­du, ri­je­šio je da je pro­da. Od smr­ti dje­ce, Be­o­grad je za nje­ga bio sa­mo iz­vor ve­li­kih uz­bu­đe­nja i na­po­ra i uvi­jek je že­lio da što pri­je po­vra­ti svoj unu­tra­šnji mir, ko­ji je imao u Be­ču.
Ni­je po­zna­to da li se Đor­đe Si­mić, po­sla­nik na ras­po­la­ga­nju, na­dao da će nje­go­ve uslu­ge i is­ku­stvo još ne­ki put za­tre­ba­ti dr­ža­vi. Di­le­ma da li da osta­ne u Be­ču ili da se „od­mah” vra­ti u Be­o­grad Si­mi­ća ni­je istin­ski mu­či­la. Ona je bi­la sa­mo iz­go­vor za nje­go­vu sa­vjest, jer je du­bo­ko osje­ćao da bi u svo­joj ze­mlji te­ško pro­na­šao že­lje­ni mir. Umje­sto to­ga, spre­mio se za lu­ta­nje za ko­je mu ci­lin­dar vi­še ni­je bio po­tre­ban. Do­vo­ljan je bio štap da na nje­ga oslo­ni svo­jih se­dam­de­set go­di­na. Za sa­da je od­lu­čio da osta­ne u Be­ču i da u no­vom sta­nu, u ko­ji se pre­se­lio sa sna­hom i unu­kom Ru­ži­com, od­ži­vi do­ba „sta­ro­sti pa­tri­jar­ha”. Na­sta­vio je da odr­ža­va ve­ze sa Srp­skim po­slan­stvom i svo­jim na­sljed­ni­kom Jo­va­no­vi­ćem, a za sta­re na­vi­ke sa­da je imao vre­me­na na pre­tek. Pom­no je pra­tio i bi­lje­žio po­li­tič­ke do­ga­đa­je i ovo in­te­re­so­va­nje ga ni­je na­pu­sti­lo do kra­ja ži­vo­ta. Iza nje­ga je osta­lo ne­ko­li­ko to­mo­va ru­ko­pi­sa po­sve­će­nih rat­nim i po­li­tič­kim do­ga­đa­ji­ma u Evro­pi i o no­voj ze­mlji, Ju­go­sla­vi­ji.
Kako por­tret jed­ne ova­kve lič­no­sti ne bi bio pot­pun bez ma­lih, ljud­skih taj­ni, nji­ho­vo ot­kri­va­nje, ko­je se mno­gi­ma mo­že uči­ni­ti pre­tje­ra­nim, ne­za­o­bi­la­zno je za jed­nu cje­lo­vi­tu bi­o­gra­fi­ju. Tek on­da Si­mi­će­va lu­ta­nja do­bi­ja­ju vi­dlji­vi­ji smi­sao, a na­po­ri da odr­ži tan­ku nit iz­me­đu od­go­vor­no­sti i ko­nač­nog smi­re­nja ima­ju pra­vo zna­če­nje. U po­sled­njoj go­di­ni slu­žbo­va­nja u Be­ču, 1912, Si­mić je na pri­je­mu u am­ba­sa­di Špa­ni­je upo­znao mla­du, dva­de­set­tro­go­di­šnju Le­o­pol­di­nu Ko­u­mal. Po­ti­ca­la je iz obič­ne beč­ke gra­đan­ske ku­će, u ko­joj je zbog pre­ra­ne smr­ti maj­ke ra­no pre­u­ze­la bri­gu o mla­đoj bra­ći. Ra­di­la je u am­ba­sa­di i su­sret sa Si­mi­ćem za­u­vi­jek joj je pro­mi­je­nio ži­vot. Le­o­pol­di­na je bi­la za­si­je­nje­na pa­žnjom na­o­či­tog i, u po­znim go­di­na­ma još uvi­jek li­je­pog, srp­skog po­sla­ni­ka. Iz ove ve­ze ro­đen je, u ju­nu 1913, dje­čak Ge­org (Đor­đe) Ko­u­mal. Na­red­ne go­di­ne bi­le su te­ške za sve, ali su do­ni­je­le po­seb­na is­ku­še­nja za Si­mi­ća, Le­o­pol­di­nu i tek ro­đe­no di­je­te. Ona je bi­la pri­nu­đe­na da se bo­ri sa ve­li­kim ot­po­rom u svo­joj po­ro­di­ci zbog si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­šla, ali i da te­škim ra­dom pre­hra­nju­je se­be i svo­je di­je­te. Si­mi­će­ve ma­te­ri­jal­ne pri­li­ke bi­le su lo­še. On je već bri­nuo o svo­jim unu­ci­ma, sna­hi So­nji i nje­noj ćer­ki. Već na po­čet­ku 1913. pro­mi­je­nio je od­lu­ku da se za­u­vi­jek na­sta­ni u Be­ču, jer je So­nja Si­mić ko­nač­no do­bi­la an­ga­žman u Beč­koj ope­ri. Vra­tio se u Be­o­grad, ali je svo­ju taj­nu krio još ne­ko vri­je­me od naj­bli­žih. Pro­tiv nje­go­vog ozbilj­ni­jeg ve­zi­va­nja za gđu Ko­u­mal bi­la je sna­ha i ši­ra Si­mi­će­va fa­mi­li­ja. Ka­sni­je, ka­da je nji­ho­va ve­za obje­lo­da­nje­na, sa­mo su Si­mi­će­va bra­ta­ni­ca Sav­ka Žu­jo­vić i unu­ka So­ška (Jul­ka Mar­ko­vić) ima­le za nju ra­zu­mi­je­va­nja. Na­pu­šta­ju­ći Beč, Si­mić je bu­du­ćoj maj­ci svog dje­te­ta obe­ćao da će se vra­ti­ti po nju i po­ve­sti je u Be­o­grad ka­da pri­li­ke za to bu­du po­god­ni­je. Mno­go ri­je­či i pi­sa­ma utro­šio je da ovu že­nu ubi­je­di da su sum­nje i ne­po­vje­re­nje, ko­je je po­ka­zi­va­la pre­ma nje­mu, neo­sno­va­ne. Ra­do­vao se ro­đe­nju si­na i že­lio je da mu bu­de sta­ra­telj. Pla­ni­rao je da zi­me pro­vo­di u Be­ču, a lje­ta u svom „Mi­o­mi­ru” na Top­či­der­skom br­du. To­kom na­red­nih go­di­na tru­dio se da joj re­dov­no pi­še i mo­lio je da bu­de str­plji­va i sa­če­ka dan ka­da će mo­ći da bu­du za­jed­no.
Me­đu­tim, nje­go­va pu­to­va­nja su tek po­či­nja­la. U Be­o­gra­du je ostao ta­man to­li­ko du­go da pro­da par­ce­le svog ima­nja na Top­či­der­skom br­du i da is­pu­ni že­lju kra­lja Pe­tra da se post­hum­ni osta­ci nje­go­ve pr­ve že­ne Je­le­ne pre­mje­ste u po­ro­dič­nu grob­ni­cu Ka­ra­đor­đe­vi­ća na Oplen­cu. Iako ga je u pre­sto­ni­cu po­nio duh po­bje­da i ra­do­sti zbog uspje­ha u ra­tu po­lo­vi­nom 1913, že­lio je da je što pri­je na­pu­sti. Mi­ra ni­je imao ni u Be­ču. Sve ga je pod­sje­ća­lo na ne­ka­da­šnju di­plo­mat­sku pro­šlost, a vi­šak slo­bod­nog vre­me­na tje­rao ga je u oča­ja­nje i de­pre­si­ju. Svi nje­go­vi pri­ho­di sve­li su se na pla­tu, od ko­je u sku­pom Be­ču ni­je mo­gao da ži­vi. Po­vra­tak u Be­o­grad u apri­lu 1914. bio je ne­mi­no­van. Zlo­kob­nu ti­ši­nu no­ći, po­sli­je da­na ka­da je svi­ma bi­lo ja­sno da je rat ne­iz­bje­žan, Si­mić je oslu­ški­vao sa ve­ran­de svo­ga „Mi­o­mi­ra”. Po­sli­je austro­u­gar­ske ob­ja­ve ra­ta Sr­bi­ji Si­mi­ći su ne­ko vri­je­me osta­li u Be­o­gra­du, a po­tom su u av­gu­stu 1914. pre­šli u Pa­ra­ćin. Od tog tre­nut­ka nji­ho­va rat­na pri­ča li­či­la je na rat­na is­ku­stva onog di­je­la srp­skog dru­štva ko­ji je, za­hva­lju­ju­ći po­lo­ža­ji­ma, mo­ći i nov­cu, uspio da se spa­se od tra­ge­di­je u Sr­bi­ji.
(Na­sta­vi­će se)