-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Naj­u­že par­tij­sko ru­ko­vod­stvo odav­no je pre­pre­mi­lo plan za su­kob sa SSSR. Pi­ta­nje je vre­me­na kad će se ak­ti­vi­ra­ti. Mi­lo­van Đi­las sa­či­nio je od­go­vor na Re­zo­lu­ci­ju. Je­di­no je J.B. Broz usta­jao i če­pu­kao. Za­tim je za­klju­čio: Vr­lo do­bro! To mo­že, po mom mi­šlje­nju, da po­slu­ži kao osno­va!
U tek­stu Re­zo­lu­ci­je, po­red osta­log, na­ve­de­no je „In­for­ma­ci­ni bi­ro ne sum­nja i to da u kri­lu KPJ ima do­volj­no zdra­vih ele­me­na­ta, vjer­nih mark­si­zmu – le­nji­ni­zmu, vjer­nih in­te­r­na­ci­o­na­li­stič­kim tra­di­ci­ja­ma KPJ, vjer­nih je­din­stve­nom so­ci­ja­li­stič­kom fron­tu. Za­da­tak ovih zdra­vih čla­no­va KPJ je­ste da pri­si­le svo­je da­na­šnje ru­ko­vo­di­o­ce da otvo­re­no i po­šte­no pri­zna­ju svo­je po­gre­ške i da ih po­pra­ve... ili – ako se da­na­šnji ru­ko­vo­di­o­ci KPJ po­ka­žu za­to ne­spo­sob­ni – da ih smi­je­ne i is­tak­nu no­vo in­ter­na­ci­o­nal­no ru­ko­vod­stvo KPJ. In­for­ma­ci­o­ni bi­ro ne sum­nja da će KPJ mo­ći da is­pu­ni ovaj ča­sni za­da­tak...”
U tek­stu se na­la­ze i ova­kvi sta­vo­vi: „In­for­ma­ci­o­ni bi­ro sma­tra sram­nim či­ni­o­ce kao što is­klju­če­nje iz Par­ti­je i hap­še­nje čla­no­va CK, dru­go­va Žu­jo­vi­ća i He­bran­ga za­to što su se usu­di­li da kri­ti­ku­ju an­ti­so­vjet­ske kon­cep­ci­je ru­ko­vo­di­la­ca KPJ i što su se iz­ra­zi­li za pri­ja­telj­stvo Ju­go­sla­vi­je sa SSSR.”
Le­te pi­sma od Sta­lji­na i Mo­lo­to­va k Bro­zu, i obr­nu­to. Ži­va ak­tiv­nost is­po­lje­na je kod par­tij­skog član­stva KPJ. Čet­ni­ci di­žu gla­vu.
Par­tij­ski se­kre­tar je, po pro­ziv­ci, upu­ći­vao sa­mo pi­ta­nje: Da li ti sa­gla­san da bu­du stri­je­lja­ni Sre­ten Žu­jo­vić i An­dri­ja He­brang kao iz­daj­ni­ci?
Do­đe red na Jo­la: „O He­bran­gu ma­lo znam, ali mo­gu re­ći da sam u to­ku rat­nih go­di­na bio u pri­li­ci da za Cr­nog za­lo­žim i svo­ju gla­vu. Da­kle, ne ide mi u gla­vu da Cr­ni mo­že bi­ti iz­daj­nik. Mo­ra­te bi­ti oba­zri­vi...”
Upa­de mu u ri­ječ in­stru­sa­ni Mir­ko Si­mo­vić: „Ne sa­mo njih dvo­ji­cu, ne­go i sve ko­ji ih bra­ne tre­ba pri­slo­ni­ti uza zid!”
Do­šao je Mi­lo­van Đi­las u Ti­to­grad sa spi­skom od če­ti­ri sto­ti­ne čla­no­va Par­ti­je ko­je tre­ba uhap­si­ti. Ra­di­lo se o ru­so­fi­li­ma.
Iza to­ga uhap­šen je mla­đi Jo­lev brat Mir­ko, ko­ji se bo­rio u Špa­ni­ji i po­zna­vao He­min­gve­ja, ne­ko­li­ko vre­me­na doc­ni­je i sta­ri­ji Jo­lev brat Ra­du­le. Ra­du­le je ži­vio na Ce­ti­nju sa svo­jom su­pru­gom Ve­rom. Pre­da­va­li na Vi­šoj pe­da­go­škoj ško­li. Kad su ga pu­sti­li iz tam­ni­ce, od­mah je sro­čio pje­smu: „Bjež pje­sni­če, dru­že mi­li, dok te ni­je­su uhva­ti­li!” Po­ka­zi­vao je ra­ne po gru­di­ma ko­je su mu na­ni­je­li ud­ba­ši. Jo­le je uhap­šen 9. ja­nu­a­ra 1949, i od­mah je pre­ba­čen u ko­tor­sku tam­ni­cu. Po­bje­gao je odan­de, is­ko­čiv­ši iz ka­mi­o­na. Tre­ba­lo je da stig­nu do Ma­mu­le, a za­tim na Go­li otok. Sa njim je po­ku­šao da po­bjeg­ne Beć­ko Sto­ja­no­vić. Ni­je uspio, po­lo­mio je no­gu pri iska­ka­nju iz ka­mi­o­na. Beć­ka su­sti­go­še spro­vod­ni­ci. Jo­le se do­mo­gao lov­ćen­skih pa­di­na a za­tim Bje­lo­pa­vli­ća. Ja­vio se Mi­ro­ju Bo­ge­ti­ću, u se­lu Vu­či­ca. Tu je ostao ne­ko­li­ko da­na, kri­ju­ći se. Ni­je Jo­le do­šao na­pa­met. U pi­ta­nju su bi­le rod­bin­ske ve­ze. Hra­bri Mi­ro­je dao je bje­gun­cu pu­šku i ne­ko­li­ko me­ta­ka. Jo­le se ja­vio Ma­ša­nu Mi­la­no­vu Mar­ko­vi­ću i svom ku­mu Mi­lo­ra­du Per­ko­vi­ću, oba sa Sti­je­ne.
Ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je Da­rin­ka, Jo­le­va su­pru­ga, do­šla je na Ce­ti­nje, kod Ra­du­la da pro­pi­ta što se de­si­lo sa Jo­lem. Ud­bov­ci su is­ko­ri­sti­li tu pri­li­ku, na­šli su đe­da Jo­va­na, i pre­tu­ri­li sve stva­ri na­sred ku­će.
Od­ni­je­li su sve stva­ri, sum­nji­ve pred­me­te: dvi­je ma­šin­ke (jed­nu Jo­le­vu ko­ju je za­mi­je­nio sa Bla­žom Jo­va­no­vi­ćem), to­po­graf­ske ma­pe sa zi­da, dvi­je bom­be, Jo­le­vu bi­bli­o­te­ku, na­šu dječ­ju bi­bli­o­te­ku, je­dan dur­bin... Sve su sta­vi­li na ša­tor­sko kri­lo i od­ni­je­li. Još su šin­ga­li i pre­vr­ta­li.
– Ada, uv! Du­še mi, ka­kvi ste, la­pi­će­te i us­kva­su...
– Ne kvr­či tu, ra­zu­mi­ješ. Za­le­će­li ste vi, Mar­ko­vi­ći. Mno­go i odav­no – pro­sik­ta du­ga­li­ja.
Pre­tre­so­še nam ku­ću ova ba­la­fur­di­ja i la­pi­še sve! – pro­zbo­ri sta­ri­na.
Mog bra­ta Ve­sli­na pre­sre­li su ud­ba­ši i oša­ma­ri­li ga, po­što ni­je htio da pri­zna gdje je naš otac sklo­nio nje­mač­ku ma­šin­ge­ver­ku.
Ud­bov­ci su zna­li da je Jo­le po­bje­gao, od­mah su sa­zva­li zbor Pi­pe­ra. Tu je bi­la i Da­rin­ka. Zbor je odr­žan u Ma­ki­ne du­bo­ve. Vas­ko Go­lin je dr­žao ne­ke pa­pi­re, ko­ji su sa­dr­ža­li op­tu­žbe pro­tiv Jo­la. Na­vod­no se Ra­do­van Vu­ka­no­vić, Bo­žo La­za­re­vić i Vo­jo To­do­ro­vić, na­vrat- na­nos, svi ge­ne­ra­li ko­ji su ta­da ži­vje­li u Be­o­gra­du, op­tu­ži­li Jo­la za iz­grad­nju ku­će u Li­ši, uz­gred re­če­no tu ku­ću su spa­li­li Ita­li­ja­ni. Upra­vo ta­ko, sve no­tor­ne be­smi­sli­ce.
Dru­gi ple­num CK KP Cr­ne Go­re, odr­žan fe­bru­a­ra 1949, po­sve­ćen je „Za­o­štra­va­nju bor­be pro­tiv In­for­mbi­roa!” Da­ta je in­struk­ci­ja: Ras­krin­ka­ti opor­tu­ni­ste svih vr­sta i „otva­ra­nje vra­ta” za dje­lo­va­nje ne­pri­ja­telj­skih sna­ga!
Iz va­ro­ši, na dan sku­pa, do­đo­še pa­sa­đi­ri, ud­ba­ši sa mi­li­ci­jom, na če­lu sa Vla­dom Ga­to­li­nom. Ras­krin­ka­ti od­met­nog Jo­la Mar­ko­vi­ća po sva­ku ci­je­nu, mon­ti­ra­nim la­ži­ma! Na­ša maj­ka bi­la je ubi­je­đe­na da su ga li­kvi­di­ra­li ud­bov­ci. Us­pla­hi­re­no je po­šla u Ma­ki­ne du­bo­ve. Pri­je ne­go se za­vr­šio či­ta­nje „se­kle­tar” par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je, na­ša maj­ka raz­gr­nu oku­plje­nu svje­ti­nu i ustre­mi se na par­tij­sku pa­ta­ri­cu, da mu ne­ka­ko is­trg­ne la­žni tekst iz ru­ku. Na­sta oti­ma­nje, pre­su­ki­va­nje i op­šti me­tež. Sko­či­še ro­đa­ci i kom­ši­je da bra­ne na­šu maj­ku, umi­je­ša se mi­li­ci­ja. Ud­ba­ši pri­če­ka­še da pad­ne noć. Po­tom je usli­je­di­lo hap­še­nje iz­gred­ni­ka. Cr­no­gor­stvo je ne­kad zna­či­lo pre­ka­lje­no čoj­stvo i ju­na­štvo. A sad?
Naš đed Jo­van, na lup­nja­vu pa­tro­le, upa­lio je lam­pu ćo­ri­cu i otvo­rio vra­ta ne­znan­ci­ma. Oni sklo­ni­še sta­ri­nu. Onaj s pu­škom, upa­de u so­bu, gdje je spa­va­la na­ša maj­ka sa tri ma­lo­ljet­na dje­te­ta, i osor­no pro­zbo­ri: „Spre­mi se od­mah, ideš sa na­ma!” Maj­ka je zgra­bi­la na­šu pe­to­go­di­šnju se­stru. Htje­la je bar nju da uzme. Onaj ostru­gli­ja šče­pa ma­ka­nju i za­fr­lja­či je na­trag u kre­vet. Se­lom se pro­lo­mi dje­ti­nja vri­ska. Maj­ka kre­nu da je utje­ši i isti mah do­bi uda­rac u nos i zu­be, od onog ne­so­ja. Li­nu krv. Naš sta­ri­ji brat Ve­se­lin, vi­djev­ši maj­ku ras­kr­va­vlje­nu, po­ku­ša da joj po­mog­ne. Ud­bov­ci po­tom šče­pa­še na­šu maj­ku i ne­sta­do­še u mr­kli mrak. Špar­ta­nje ba­te­rij­skih lam­pi tra­ja­lo je do zo­re.
(NA­STA­VI­ĆE SE)